Zapadno od puta koji iz Kosovske Mitrovice vodi ka Prištini, kod varošice od 20.000 stanovnika koju Srbi zovu Obilić, a Albanci Kastriot, na mestu gde se iznad ravnice uzdižu dimnjaci kosovskih termoelektrana, pa sve do oboda brda na horizontu, proteže se teritorija ispod koje se kriju neuobičajeno velika ležišta mekog mrkog uglja, lignita. No, to je samo jedan deo kosovskog ugljenosnog basena.
Ovde, gotovo na obodu glavnog grada Kosova, nalaze se kopovi za površinsku eksploataciju Belaćevac i Dobro Selo, iz kojih je u poslednjih nekoliko decenija iskopan samo pedeseti deo velikih kosovskih rezervi lignita, koje su, bez ikakve sumnje, velike ne samo u srpskim nego i u evropskim razmerama.
Kad su tokom proteklog leta, uoči početka carinskog rata koji će se u septembru pretvoriti u sedamnaest barikada koliko ih je trenutno podignuto na severu Kosova, beogradski tabloidi objavili da na Zapadu ima interesovanja za kosovski ugalj, opšte raspoloženje na tu temu dao je jedan od komentatora rekavši „Sad je sve jasno“, pokušavajući da kaže ono što su drugi naširoko razglabali – kako je Srbija izgubila Kosovo da bi joj se „oteo ugalj“.
No, koliko u tome može biti istine? Sama ideja da se rat na Kosovu vodio upravo zbog lignita nije uopšte nova, ali o ovim rezervama uglja se u Beogradu, osim nakon takvih tabloidnih vesti, slabo razmišlja kao o ekonomskom potencijalu ili bilo kakvom eventualnom ulogu. Koliko lignit može biti značajan u procesu pregovora Beograda i Prištine? Kakav on zaista ulog predstavlja i koliko u kosovskoj drami može biti važan?
TREĆI BASEN U EVROPI: Ugljonosni basen koji se prostire ispod južne srpske pokrajine je bez sumnje najveći na Balkanu, no koliko je zapravo velik? Prisustvo ovih rezervi poznato je još od osamdesetih godina prošlog veka, kada su obelodanjene studije o rudnom blagu Kosova. Još od tada nije nikakva tajna da se u dnu kosovsko-metohijske kotline nalaze impozantne rezerve lignita koje se procenjuju na čak oko 15 milijardi tona.
Savremena studija „Mineral deposits of Serbia“ Ministarstva za energetiku i rudarstvo Srbije koja predstavlja bazu svih rudnih nalazišta u zemlji, detaljno navodi rezerve na Belaćevcu, Dobrom Selu i na drugim neiskorišćenim ležištima na Kosovu, govoreći o mekom mrkom uglju, lignitu, nataloženom u pliocenu, što je geološka epoha koja je trajala od pre 5,3 do pre 2,6 miliona godina.
Slične procene, inače, daju i u Prištini, gde je tamošnje Ministarstvo energetike i rudarstva još pre pet godina objavilo kako Kosovo leži na 14,7 milijardi tona lignita, što su rezerve po veličini treće u Evropi, odmah iza Nemačke i Poljske.
Prema podacima Nezavisne komisije za rudnike i minerale na Kosovu (ICMM), količina od 14,7 milijardi zapravo predstavlja pete po veličini potvrđene rezerve uglja u svetu. No, to ipak treba posmatrati kao blago preterivanje, sasvim u duhu nekadašnje priče kako živimo u najbogatijoj zemlji na svetu.
Kosovski basen se ne može ni uporediti sa dokazanim rezervama koje imaju SAD, Rusija, Kina i Australija, gde uostalom preovlađuje kvalitetniji kameni ugalj, a ne lignit. Međutim, kosovski ugljonosni basen nesumnjivo je važan u okvirima Zapadnog Balkana.
Kosovski lignit, zapravo, čini čak 76 odsto svih rezervi uglja nataloženog ispod onog što se, barem po Ustavu, smatra teritorijom Srbije. Poređenja radi, u „Kolubari“, gde se godišnje iskopa čitavih 30 miliona tona, što je najveća proizvodnja u Srbiji koja hrani električne divove u svim blokovima elektrana TENT A i B kod Obrenovca, nalaze se rezerve od četiri milijarde tona, što je dovoljno da ovdašnji kopovi, sadašnji i budući, rade bar do 2060. godine. Međutim, to predstavlja tek četvrtinu onih rezervi uglja koje se nalaze na Kosovu. U Kostolcu su prisutna ležišta od oko 1,5 milijardi, što je pak samo deseti deo kosovskog uglja.
UKLETI PLEISTOCEN: U Ministarstvu životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja medijima su ovog proleća date procene da Srbija ima uglja za ceo vek rada svojih termoelektrana, uključujući i one dve koje tek treba da budu izgrađene, „Kolubaru“ B i TENT B3. No, kada bi se u ukupan bilans uračunao bar deo uglja sa Kosova, eventualno dobijen povoljnim ugovorom sa administracijom iz Prištine, lako bi se dobio još koji vek za ceo Zapadni Balkan.
Posmatrano sa upotrebne strane, ispod administrativne teritorije Kosova se u svakom slučaju krije gorivo koje bi vekovima moglo da hrani termoelektrane u celom regionu. Plitak i lako dostupan, uz to prisutan u velikoj količini, kosovski lignit može u ne tako dalekoj budućnosti predstavljati ključni energetski resurs za balkanske prilike, pa je zapravo čudno kako sve donedavno nije privlačio gotovo nikakvu, ili barem ne javnu pažnju ovdašnjih političara.
Prva dva veća termoenergetska objekta u Srbiji izgrađena su svojevremeno prvo na Kosovu – reč je o termoelektranama „Kosovo“ A i B, u kojima su posao nalazili brojni žitelji pokrajine, mada se uglavnom govori da je reč o Srbima. Nažalost, zbog razorenog energetskog sektora, potencijal kosovskog lignita trenutno ne koristi ni stanovništvo samog Kosova. On se češće vidi kao nekakvo ukleto nasleđe, nataloženo u pleistocenu, koje se igrom slučaja zateklo ispod naših i njihovih grobova, a koje tek povremeno ispliva iznad tla.
Od sveg kosovskog lignita do danas je iskorišćeno svega dva procenta rezervi. Sa druge strane, Elektroprivreda Kosova (KEK), koja je nakon UNMIK administracije bez nadoknade preuzela sve objekte Elektroprivrede Srbije, u kosovskim termoelektranama, koje po podacima ICMM-a daju čak 97 odsto ukupne proizvedene struje na Kosovu, spaljuje ništa drugo nego samo ovo rudno blago.
Međunarodna zajednica je tokom poslednjih deset godina u kosovsku elektroprivredu navodno investirala između pet i deset milijardi dolara, ali je KEK nakon, u bukvalnom smislu, mračne prve decenije XXI veka dostigao nivo proizvodnje iz sedamdesetih godina prošlog teka. Tako je prošle godine proizveo samo 5,2 kilovat-sati, što predstavlja tek četvrtinu samo jedne, mada impozantne srpske elektrane, TENT B.
ZEMLJA UGLJA: Ugalj, mada robustan i ekološki posmatrano prevaziđen izvor energije, još dugo će biti važan resurs svuda u svetu, a posebno u Srbiji. Nakon Fukušime i male verovatnoće da će se svet vratiti na nuklearni put, sudbina primene fosilnih goriva nije onako neizvesna kako se činilo pre samo par godina. Alternativni izvori su, sa svoje strane, suviše malog kapaciteta da bi bili stvarna alternativa uglju.
Šira javnost je retko svesna koliko je ugalj presudan za privredu Srbije i da u suštini on predstavlja jedino pravo prirodno bogatstvo kojim raspolaže ova balkanska država bez izlaza na more i sa tehnološki zaostalom poljoprivredom – ugalj iskopan u velikoj količini, pretočen u relativno jeftinu električnu energiju, subvencioniše proizvodnju i uopšte bilo kakav privredni rast. Elektroenergetski kapaciteti Srbije, mada praktično nisu obnavljani skoro tri decenije, i dalje su najveći na Zapadnom Balkanu, i predstavljaju jedinu stvarnu komparativnu prednost Srbije nad susedima.
Ovo gledište nije samo lokalno. Tako je i Vikiliks, među ostalim američkim poverljivim dokumentima, krajem avgusta objavio jednu depešu iz američke ambasade u Beogradu koja se isključivo bavila ugljem. U Vašington je, naime, u januaru ove godine upućena analiza o „vezanosti Srbije za ugalj zarad energetskih i političkih potreba“.
Studija se pre svega odnosila na kolubarski basen, na njegov potencijal i privredni značaj, kao i na ogroman, javnosti ne toliko poznat politički uticaj koji „Kolubara“ ima na vlast u Beogradu. U depeši se pominju i afere oko „Kolubare“, ali je, uz to, u njoj data i zanimljiva ocena da je Srbija „duboko vezana za ugalj kojim hrani svoje energetske potrebe“.
Uz to, pisac američkog izveštaja između ostalog primećuje i kako će ugalj u Srbiji „ostati primarno gorivo u narednih nekoliko decenija zahvaljujući prirodnom bogatstvu i potencijalu koji on predstavlja“, ali i usled političkih prilika. Ako se, sa pozicije ovakve vezanosti za ugalj, posmatra „vezanost“ Srbije za Kosovo, koje je nesumnjiva riznica uglja, može se čak zaključiti da je zapravo ugalj – srce Srbije.
ENERGETSKA VREDNOST: Ukupna vrednost kosovskih rezervi lignita procenjuje se na sumu između 300 i 500 milijardi dolara, što zavisi od vrste procene. Domaći eksperti obično barataju procenom od oko 500 milijardi, dok se nedavno u „Volstrit žurnalu“ pojavila procena od 300 miliona. Svojevremeno je i UNMIK pravio procenu koja je neznano kako prikazala desetostruko nižu vrednost.
No, bez obzira na procenu, svi izvori se slažu da u kosovsko-metohijskom basenu ipak dominira niskokvalitetni ugalj – lignit, koji zapravo u strukturi rezervi uglja Srbije čini čak 97 odsto. Kako se navodi u bazi „Mineral deposits of Serbia„, „kosovski ugalj je slabo konsolidovani lignit“. Njegova energetska vrednost je oko 8000 džula po kilogramu, a on predstavlja smesu koja sadrži znatan udeo vode, oko 15 odsto pepela i oko 1 odsto sumpora.
No, kako smatraju stručnjaci, lignita na Kosovu ima sasvim dovoljno da se nadoknadi njegova mala efikasnost, a pritom je po svemu sudeći odličan za eksploataciju. Slojevi uglja u zemlji imaju relativno veliku debljinu, od oko 30 do 70 metara, a pritom se nalaze na maloj „dubini zaleganja“ u odnosu na površinu tla. Uz to, odnos uglja i jalovine iznosi 1:1,8, što se ne smatra lošim.
Na kraju, ima li tu nečeg praktičnog što bi se moglo isposlovati? Naime, kosovski ugalj bi jednom, kad se okončaju uzajamne blokade i tenzije oko pečata i carinika, mogao postati i važno političko pitanje u pregovorima Beograda i Prištine, a kako stvari uvek stoje sa energetikom, možda bi mogao predstavljati i teren gde bi došlo i do uspešne uzajamne saradnje dva naizgled nepomirljiva naroda.
Recimo da dođe do nekakve razmene srpskog iskustva sa energetskim objektima sa kosovskim lignitom. Jedna strana, bar laički posmatrano, polaže pravo na objekte koje je izgradila, a druga na rezerve koje su ispod teritorije koju na terenu kontroliše. Teško je zamislivo da se Evropi ne bi svidelo da se ta situacija razreši na obostrano zadovoljstvo, koje bi stvorilo ono što je celom regionu potrebno – radna mesta. I pride kilovat-sate.
No, za sada je sve samo u uzajamnim sumnjičenjima. U priči koju su u julu objavili beogradski tabloidi navodno se finansijski magnat i altruista Džordž Soros, inače u svakoj prilici omiljena meta te vrste štampe, dogovorio sa kosovskim milijarderom iz Njujorka Sahitom Mujom oko eksploatacije kosovskog uglja.
Tu priču su, uz srpske tabloide, preneli i ruski mediji, a u njoj je jasno naznačena ideja da se rat na Kosovu vodio kako bi Amerika eksploatisala tamošnji lignit. Naravno, priča je našla svoje vernike ma kako da iz perspektive američkih rezervi uglja, inače najvećih na planeti, deluje besmisleno da se na tamo nekom Balkanu vodi rat zbog omanjeg basena niskokvalitetnog uglja koji se ne da baš sasvim lako transportovati na Zapad, i još pritom, deset godina nakon rata stoji sasvim neiskorišćen.
Osim toga, naravno, dolazi i sasvim luda ideja da gde ima uglja, mora da ima i nafte, pa su rođene i svakojake dodatne teorije, o kojima se još razglaba na forumima. Izvesni ruski akademik, Jurij Anistratov, citiran u jednoj od vesti, čak zaključuje kako „tragična sudbina ove srpske pokrajine još jednom potvrđuje žalosnu zakonitost da su u savremenom svetu prirodna bogatstva često prokletstvo za zemlju koja ih poseduje“.
Prokletstvo ovde, očigledno, jeste prisutno. Pitanje uglja, međutim, leži malo dublje i od Ilira i od Kosovskog boja, pa može biti način da se prokletstvo prevaziđe.
