U red za medalju

Da je okrugla ploča od metala na kojoj je reljefno izrađen nečiji lik, istorijska scena ili alegorija – kako medalju definišu autori enciklopedije Sveznanje – najjeftinija stvar koju država može da učini za svoje podanike, a pri tom veoma efektna, znali su i te kako ljudi koji su vladali prostorima nekadašnje Jugoslavije od „rata na ovamo“. Prema preciznim podacima koje smo dobili u saveznoj službi za evidenciju odlikovanja, u ondašnjoj zajedničkoj zemlji sada razdvojenih republika, podeljeno je bezmalo dva miliona odlikovanja koja su završila na grudima milion i četiristo hiljada duša.

Ova služba koja radi pri Generalnom sekretarijatu predsednika SRJ ima podatke u svojoj arhivi za period od 1944. godine, a prema rečima Milutina Rosića, službenika u arhivi, postojala je u Kraljevini Srbiji Kancelarija ordenja još od vladavine Milana Obrenovića, ali taj deo arhive nigde nije u potpunosti sačuvan. Pomalo čudno, arhiva je smeštena na poslednjem spratu Palate federacije i u njoj je moguće pronaći sve dobitnike kojekakvih odlikovanja u bivšoj SFRJ. Zato se i dešava da je komunikacija ovog biroa s republikama koje su postale samostalne države konstantna, jer i pored ratova, postoji zajednički život. Slobodan Macura, pomoćnik generalnog sekretara, kaže da se mnogo ljudi svih ovih godina javljalo na adresu ove savezne službe, s molbom da im se izda duplikat ordena koji su dobili ranije. Prema njegovim rečima, od trenutka uspostavljanja punih diplomatskih odnosa s republikama bivše SFRJ, sve više je onih koji se javljaju s molbama. Najviše je ljudi iz Slovenije, zemlje stare ratničke tradicije, gde su se održale boračke organizacije, pa ordenje dobijeno za zasluge u odbrani ili razvoju bivše zajedničke zemlje verovatno ima nekog značaja. Iz Hrvatske nema takvih molbi, a ukoliko se i pojave, u pitanju su Srbi koji su učestvovali u Drugom svetskom ratu. Čudno za zemlju koja ima brojne domoljubne i boračke udruge, veoma uticajne u hrvatskom društvu. Od gospodina Macure saznajemo da služba, iako je voljna, ne može uvek da izda duplikat ordena zato što ga jednostavno nema u fundusu, jer se ordenje obično ne „doštampava“. Uglavnom se podosiocima molbe izda, pošalje potvrda kojom se dokazuje vlasništvo određene medalje. Ponekad se dogodi da se duplikat bukvalno iskopa, jer je procenjeno da bi podnosilac molbe mogao da bude od većeg značaja za našu zemlju. Takav je bio slučaj snekim Italijanom kome je služba ekspresno izašla u susret i poslala duplikat, jer je on ipak stranac. Naša zemlja sada želi da sarađuje sa svetom, a ne da se s njim sukobljava. To je mali čin, ali ipak znači promenu stava, saznajemo od naših sagovornika. Na spiskovima ljudi koji su tražili duplikate svojih medalja neka široj javnosti poznatih ličnosti, ali u samoj arhivi možete naći svašta.

Kao i u svakoj sređenoj zemlji, u SFRJ se tačno znalo kada se i zbog čega dodeljuje ordenje i nosioci su bili svi: od prvoboraca, preko omladinaca, radnog naroda, poštene inteligencije, preko drugova iz društveno-političkog života, pa do prekaljenih čuvara mira u JNA koji su nekako, po prirodi stvari, bili nosioci najvećeg broja odlikovanja. I mada su mnogi skloni da tvrde kako je smrt največeg sina naših naroda i narodnosti izazvala opšte rasulo u SFRJ, to se ne odnosi na ceremonije dodeljivanja odlikovanja. Društveno-politički radnici, kako se tada nazivala kasta funkcionera koji su zauzeli svoje mesto u poslednjem Predsedništvu predsedništva bili su nosioci mnogobrojnih lenti, priznanja i zadržali su do samoga izdisaja zemlje kojom su upravljali pravo da zaslužne građane nagrade ponekim ordenom.

Tako, na primer, ondašnji vojni velikaš general Veljko Kadijević u decembru 1991. za praznik vojske, dobija svoj 11. orden. Ovoga puta to je Orden jugoslovenske zvezde s lentom, a u obrazloženju doslovno piše: „Za naročite zasluge u razvijanju međunarodnih odnosa između SFRJ i drugih zemalja i za istaknute zasluge u razvijanju i učvršćivanju miroljubive saradnje i prijateljskih odnosa između SFRJ i drugih država“. U tom turnusu dobro je prošao i admiral Stane Brovet koji je dobio orden Zasluga za narod, dok se te godine mlađahni Nebojša Pavković zadovoljio Ordenom za hrabrost, a vremešni Blagoje Adžić okitio Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Rešenja je potpisao Branko Kostić, inače nosilac Ordena rada sa zlatnim vencem koji je zaslužio radeći kao komercijalista, što govori o demokratičnosti ranije Jugoslavije.

Od gospode s aktuelne političke scene Srbije, najteži teret na grudima nosi predsednik PDS-a Momčilo Perišič koji je, u trenucima kada su na Žabljaku uzvikivali „Jugoslavija je mrtva – živela Jugoslavija“, dobio i svoje šesto odlikovanje – Orden za hrabrost i ratne zasluge. Ostali srpski velikaši se verovatno ne zanose da će jednom poneti neki orden. I mada se fantastično bore s tranzicionim procesima, mladi lavovi srpske politike ovoga puta ne igraju za aplauz publike, već za golove. Ili barem tako tvrde. A i kome danas dati orden kada junaštvo nije na ceni. Možda vitezovima srpske petooktobarske mirne promene vlasti, borcima za antikorupciju u društvu i za čiste ruke u carinika. Mora barem nekome.