Na pitanje da li je bio svestan posledica svojih delovanja, smireno, stoički, bez posebnog izraza na licu odgovara: „Bio sam svestan, ali ne razmera. To je bio moj krik savesti.“ Zbog nemoći da svedoči pljački „Krušika“, firme u kojoj je bar jedan član svake porodice Valjeva bio zaposlen, da trpi i gleda ophođenje sa nepoštovanjem prema zaposlenima i da kao svi ostali pokorno ćuti, Aleksandar Obradović se pobunio. Donkihotovski. Sam je prikupljao dokaze o poslovanju da bi podelio saznanja sa javnošću preko nezavisnih medija. Zbog toga je već 70 dana zatočen, što u zatvoru, što u kućnom pritvoru, to jest izrečena mu je mera „zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor“. Ima pravo da izađe na vazduh svega sat dnevno, od 10 do 11 časova. I to može da traje do „pravosnažnog okončanja postupka“. S obzirom na stanje pravosuđa, po pitanju nedostatka nezavisnosti kao i sporosti sudova, mera može da traje i pet godina.
„Čim je došao Mladen Petković 3. januara 2014. godine da vodi ‘Krušik’, bilo je jasno šta će se dogoditi. Zaposleni su znali da je bio magacioner na aerodromu, da nema iskustvo ni znanje, ali da je visoko rangirani član SNS. Stekao je i reputaciju lošeg i neljudskog menadžera jer je šest meseci pre toga radio u kovačkom centru ‘Krušika’ i SDPR-a i grubo dao otkaz najzaslužnijim ljudima. Odmah je počeo sa gaženjem procedura, a poznajem ih jer sam se zaposlio još 2005, a moja majka je vodila ekonomsko-finansijski sektor“, objašnjava Aleksandar Obradović sedeći pravo u fotelji svog skromnog, besprekorno čistog i urednog stana u Valjevu, u tonovima lila boje. Zgrada je u unutrašnjem dvorištu, pogled sa balkona je na zid zgrade preko puta. Aleksandar je sportista, bivši košarkaš, visok i krupan čovek rođen 28. februara 1979. godine. Deluje kao da će da udari u plafon kad ustane. U regalu, TV je naštelovan na muzičke programe. Na policama slike porodice, knjige, tu i tamo po neka igračka i lopta osmogodišnjeg sina. Supruga i sin žive u Beogradu jer je detetu bio potreban nadzor specijalizovanih lekara do nedavno. Posećuju ga vikendom.
Sestra i majka, „gospođa mama“, kako kaže predsednik Vučić, takođe rade u Beogradu. Majka je u aprilu 2015. godine, nekoliko meseci nakon dolaska Petkovića, shvativši šta se sprema, otišla u penziju i nastavila da radi, ali u privatnoj firmi za trgovinu oružjem, CPR Impex, u odeljenju za računovodstvo. Jedino otac živi u Valjevu i obilazi sina svakog dana. Sindikat podržava Petkovića i vlast, a kolege koje su ga obišle broje se na prste jedne ruke.
VLADAVINA STRAHA
„Stvorena je atmosfera straha čim je Petković došao, a onda se samo pooštravala iz dana u dan“, kaže Obradović: „Svakog dana, oko 12 sati, čekalo se na rešenje premeštaja ili otkaza. Na moj rođendan, ja sam dobio premeštaj iz komercijalnog odeljenja u proizvodnju, za koju moja viša ekonomska škola nije potrebna. Istu sudbinu je doživelo još sto ljudi, pred penzijom, sa znanjem i integritetom“. „Šta će mi babe i dede“, govorio je Petković sa prezirom, seća se Aleksandar. Tada je i bivši direktor, Jovan Davidović, koji je vodio „Krušik“ kada je bio razoren i uspevao da isplati bar plate, dobio otkaz „zbog pokušaja organizovanja štrajka“. „Narednih meseci, na površinu isplivavaju članovi SNS-a. I to sve više kako se nakon Arapskog proleća otvaraju tržišta Saudijske Arabije i Emirata; masovno se zapošljavaju nekvalifikovani radnici, mnogi iz Uba, odakle je Darko Glišić, predsednik Izvršnog odbora SNS, inače kum Aleksandra Vučića; pojavljuje se grupa privilegovanih trgovaca sa potražnjom, među njima firma GIM i firme Slobodana Tešića. Ja ne mogu da verujem šta se dešava. Vidim cenu koju preporuči stručna služba ‘Krušika’, a onda vidim da se potpiše ugovor po nižoj ceni. Vidim da je uključena porodica direktora BIA-e, Gašića, ministra policije Stefanovića, da Ministarstvo odbrane zapostavlja svoje nadležnosti, da Tešić, koji je 21. decembra 2017. stavljen na crnu listu za korupciju, 20. januara 2018. ide sa Aleksandrom Vučićem u Laplje Selo na Kosovo, pa u aprilu sa generalnim sekretarom Selakovićem u prisustvu Marka Đurića, direktora Kancelarije za KiM donira traktore…“ Aleksandar tako nabraja dalje zloupotrebe koje prati: vlasništvo Petkovića u firmi „Matavia“, osnovanoj 2012. godine za usluge skladišta robe, koja se 2016. preregistruje u građevinske radove i bez referenci dobija dozvolu da radi na Koridoru 11 i Beogradu na vodi, te umnožava dobit 1050 puta. Paralelno Krušik ide u sunovrat, računi u blokadi, dugovanja enormna.
„Jasno mi je da ne vredi da upozorim policiju niti sudstvo. Tragam za istraživačkim novinarima i tako kontaktiram sa Slobodanom Georgijevim iz BIRN-a u septembru 2018. On objavljuje informacije bez pominjanja mog imena. Mi se i ne upoznajemo. Međutim, sve se nastavlja istim trendom. Zloupotrebe se množe, sve je gore. A Petković se proglašava super privrednikom! Kontaktiram sa Pištaljkom, koja mi nudi advokata kako bih dobio status uzbunjivača, ali čitam izveštaje o drugim uzbunjivačima i shvatam da je to mrcvarenje koje neće dati rezultat, samo ću završiti sa lisicama ili ubijen.“ Aleksandar Obradović sve vreme bukti, ali nikome ne govori ništa. Ni najbližim članovima porodice, ni drugarima. „Ja sam povučen čovek, sam živim sa saznanjima“, objašnjava on. Ali nestrpljenje raste. Prati letove aviona natovarenih oružjem ka Saudijskoj Arabiji i Emiratima, i čita izveštaje međunarodnih organizacija koje prikupljaju dokaze da jedan deo završava u ratnim zonama u Siriji i u Jemenu. Ali shvata da avioni nestaju sa tabela onog momenta kada polete. Nakon istraživanja, pronalazi kontakt sa novinarkom bugarskog sajta Arms Watch, koja mu otkriva da avion mora da se prati svih šest sati leta kako se ne bi izgubio trag.
NOĆ PRED HAPŠENJE
Triler poprima drugu dimenziju nakon hapšenja 18. septembra, dan nakon što novinar postavlja predsedniku Vučiću pitanje vezano za ulogu Branka Stefanovića, oca ministra unutrašnjih poslova, Nebojše. „Te noći nisam spavao. Smišljao sam kako da obezbedim dokumente. Kada su njih 12 došli po mene u civilu, sa pištoljima, i stavili mi lisice, negde mi je laknulo. Bili su pristojni, pomislio sam da će možda sud da preuzme dalje. Meni je sve vreme bila namera da ukažem na sistem isisavanja para. Zato sam im tokom pretresa stana dao već spreman USB“, priča Aleksandar Obradović, koji tek u 23.30 dobija pravo da komunicira sa porodicom. Tako njegova supruga saznaje da je u pritvoru u Ljermontovoj i šta je sve radio poslednjih godina. Sutradan ga vozi u Valjevo, u kućni pritvor. Međutim, 30. septembra ga vraćaju u Beograd, i to u Centralni zatvor. „Glava mi tambura od adrenalina, u našoj porodici niko nije imao problema sa zakonom, a smeštaju me u sobu sa još trojicom, bez prozora, ali srećom sa jednim kupatilom. Tim ljudima sam beskrajno zahvalan jer su se ponašali kao drugari tih dugih 15 dana.“
Neizvesno je koliko će Aleksandar biti zatočen. Jasno je da to ne zavisi od predmeta, već od odluke političkog vrha koju će strategiju primeniti. „Imam više poverenja u slobodne medije nego u sud. Civilni sektor mi daje snagu, a javnost mi je najbolja odbrana“, kaže Obradović insistirajući da bi se rado zahvalio pojedinačno svakom ko mu pruža podršku. Do danas je više od 15.000 ljudi potpisalo peticiju u raznim gradovima Srbije, Evropski centar za slobodu medija (ECPMF), neprofitna organizacija koja promoviše, štiti i brani pravo na slobodu izražavanja i medija, uputila je upozorenje Platformi Saveta Evrope za zaštitu novinarstva i bezbednost novinara (CoE Media Freedom), te je objavljen „alert“ što obavezuje članice Evropske komisije da u kontaktima sa Srbijom govore o predmetu. Svakog petka u 18 časova građani se okupljaju u Valjevu i dolaze do balkona Aleksandra Obradovića da ga pozdrave. Ponekad se neko svetlo u zgradi upali, a češće komšije spuste roletne. „Aleksandar je obavio građansku dužnost, ali se jedva 150 ljudi okupi u Valjevu; ili ne znaju ili se plaše, jer je način hapšenja dao signal svima šta može da im se desi ako se solidarišu“, smatra Ljubo Radović iz Lokalnog fronta Valjevo.
U borbi da ostane normalan, Aleksandar čita knjige o fotografiji i eksperimentiše sa aparatima. Internet mu je zabranjen. Kako jake glavobolje može da smanji samo brzim hodom, dozvoljen sat dnevno napolju koristi za zdravlje i izbegava grad da ga susreti ne bi usporili. Pošto je suspendovan, prima četvrtinu plate, to jest 15.000 dinara mesečno. Tužilaštvo još uvek nije pokrenulo nikakvu istragu povodom tvrdnji Aleksandra Obradovića. „Republički tužilac Zagorka Dolovac kontroliše ceo sistem, a svaka vlast bira nepogrešivo na ta mesta ljude bez integriteta koje kontroliše“, smatra Goran Ilić, zamenik predsednika Državnog veća tužilaca i poverenik za samostalnost. Državni vrh je pogazio princip nevinosti dok se ne dokaže suprotno i izneo stav da je Aleksandar „špijun“. „Nijedan dokument koji je Obradović podelio sa javnošću nije klasifikovan kao tajna, pa ni poslovna, a svakako nijedna tajna ne može da prikrije krivično delo, tako da u predmetu nema ničeg protiv mog klijenta“, smatra advokat Vladimir Gajić. Dok javnost čeka da se okonča postupak, Petković je nagrađen i premešten da vodi najveću fabriku srpske namenske industrije, „Zastavu oružje“. A sindikat je izneo preporuku da se baš on pita ko će ga naslediti.
