Da u takvu poziciju dođe partija kojoj su se mnogi u početku podsmevali, sigurno su najzaslužnija dva čoveka, Jovan Krkobabić i njegov sin Milan, predsednik i potpredsednik stranke, sinonimi PUPS-a. Veštim kombinovanjem, upornošću i žestokom borbom, Krkobabići su uspeli prethodnih godina da za sebe i partiju obezbede neka važna i lukrativna mesta. Deluje da je u svemu tome ipak veću ulogu imao Jovan Krkobabić, koji se prvi u porodici otisnuo u političke vode, i to u odmaklim penzionerskim godinama.
PENZIONERI KAO SUDBINA: Rođen je 27. februara 1930. godine u selu Koljanima kod Sinja, u Drugom svetskom ratu bio je u partizanima, kasnije je diplomirao, magistrirao i doktorirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Pre nego što je počeo da se bavi politikom, osim 18 godina staža u Institutu „Vinča“, ostatak radnog veka posvetio je penzionerskim problemima i temama. U zvaničnoj biografiji na sajtu PUPS-a navodi se da je, između ostalog, bio član skupštine Penzionog i invalidskog fonda, sekretar Republičke zajednice penzijskog i invalidskog osiguranja (RZ PIO), da je 1971. godine bio osnivač i direktor RZ PIO samostalnih delatnosti, i prvi put uvodi penziono osiguranje za glumce, pevače, slobodne umetnike, advokate, sveštenike i druge građane koji obavljaju samostalne delatnosti, i da je 1985. osnovao i RZ PIO zemljoradnika. Izgleda da je još tada poistovetio sebe sa penzijskom problematikom, u biografiji mu piše da „ostaje upamćen kao čovek koji je za 20 godina rukovođenja Fondom, svakog prvog u mesecu isplatio sve penzije svim svojim penzionerima bez i jednog jedinog dana zakašnjenja“, kao da je penzije isplaćivao iz svog džepa, umesto države. Penzionisan je 1989. godine, ali se u PIO fond vratio 1994. kao predstavnik Saveza penzionera Srbije i postao predsednik Upravnog odbora Fonda; 1996. je postao predsednik Saveza penzionera Srbije.
Prvi politički koraci bili su igra „na sigurno“. Bio je član Saveza komunista Jugoslavije, a od sredine devedesetih postao je član SPS-a. Na izborima 1997. izabran je za republičkog poslanika i poslanika u Veću građana u Saveznoj skupštini kao sedmi na Jedinstvenoj listi SPS–JUL–ND–Slobodan Milošević. Ponovo se pojavio na političkoj sceni 2005, kada je osnovan PUPS, čiji predsednik postaje sledeće godine. Mada je pre izbora 2007. godine tvrdio da PUPS ima 400.000 članova i da će na izbore izaći sami jer su „svesni da će lako ući u parlament i tamo štititi svoje interese“, odbacujući bilo kakvo vezivanje za političke stranke i političare, na izborima se ipak pojavio na jedinstvenoj listi PUPS – Dr Jovan Krkobabić i Socijaldemokratska partija (SDP) – Dr Nebojša Čović. Koalicija nije prošla cenzus, ali sličan kiks nije se ponovio, već na sledećim izborima PUPS je bljesnuo u koaliciji sa SPS-om i JS-om.
POBEDONOSNA KOMBINACIJA: Krkobabić stariji nije se obazirao na podsmeh onih koji su pričali da se za penzionere bori još od Sparte, ni na optužbe za demagogiju. Od prve kampanje se obraćao pozamašnom korpusu penzionera (oko 1.700.000 u Srbiji), obećanjima o poboljšanju njihovog položaja, odbrane od spoljašnjih i unutrašnjih faktora koji bi hteli da smanje ili čak ukinu penzije, predviđanjem katastrofe za penzionere ukoliko on ne bude deo vlasti. Pre izbora 2008. proslavio se izjavom: „Garantujem vam ovom sedom kosom i ćelavom glavom da će prvi zakon u Srbiji biti povećanje penzija za 50 odsto“; obećavao je da će prosečnu penziju podići na 70 odsto prosečne zarade; tokom kampanje 2012. je izjavio: „Pitanje je života ili smrti… Glas za PUPS je glas za vas i vašu decu. Ukoliko PUPS ne bude na javnoj sceni, biće dovedena u pitanje isplata penzija već u junu, jer postoje i opcije koje smatraju da penzije treba ukinuti.“ Sigurno je da su katastrofična Krkobabićeva predviđanja privukla bar deo glasova srpskih penzionera, koji su se nahvatali straha u poslednjih dvadeset i kusur godina, što očigledno znaju i koalicioni partneri PUPS-a.
Kada je tročlana koalicija 2008. ozvaničila saradnju sa Demokratskom strankom na lokalu i u Republici, PUPS je dobio pet mandata, a Jovan Krkobabić je, kao najstariji poslanik, predsedavao konstitutivnom sednicom Narodne skupštine. Mesec dana kasnije bio je izabran za potpredsednika Vlade, mada je pre toga tvrdio da ga ne interesuju funkcije i da je karijeru odavno napravio. Posle izbora 2012, shodno povećanju koalicionog kapaciteta, funkciji potpredsednika Vlade dodao je i mesto ministra za rad i socijalnu politiku, mada je opet pre formiranja Vlade novinarima pričao da su govorkanja da traži taj resor „potpune besmislice“. „Ne tražimo ni od kog ništa. Mi smo na izborima dobili poverenje građana da preuzmemo odgovornost za vođenje naše politike. Niti od nas neko nešto traži, niti mi tražimo, niti ovde ima ko šta da daje“, rekao je tada Krkobabić, dodajući, međutim, da će „pregovori biti ravnopravni ili nas u njima nema“. Šta je to značilo, videlo se kada je u septembru Milan Krkobabić postao direktor javnog preduzeća „PTT saobraćaja Srbija“. Mediji su pisali da je za mesto Jovan Krkobabić vodio žilavu borbu sa koalicionim partnerima, da nije odstupio ni stopu dok nije isterao ono što je hteo.
Milanova politička zvezda počela je da sija uz oca. Rođen je 1952. godine u Kačarevu, Ekonomski fakultet završio je u Beogradu, u zvaničnoj biografiji piše da je tridesetogodišnje stručno iskustvo stekao radeći na bankarskim i finansijskim poslovima, od bankarskog pripravnika do generalnog direktora finansijske organizacije, mada zlobnici tvrde da bi u profesionalnu karijeru mogao da upiše i samo reč „sin“. U politiku se uključio tek kada je osnovan PUPS, u kome je zamenik predsednika stranke, Jovana Krkobabića. Kao i otac, Milan je zaštitnik penzionera, siromašnih, izbeglica, nezaposlenih. Ulazak u koaliciju sa DS-om na republičkom i lokalnom nivou 2008. značio je i mesto zamenika gradonačelnika Beograda za Milana Krkobabića, ali je kapitalna dobit usledila tek posle ovogodišnjih izbora.
O DEPARTIZACIJI I DRUGIM DEMONIMA: Upitan šta je sa predizbornim obećanjima o departizaciji, Krkobabić mlađi je rekao da PUPS o tome nikada nije pričao. „Profesionalizam da, kvalitet rada da, transparentnost rezultata da, ali ne i departizacija koja je bila marketinški potez jedne političke opcije pred ove izbore“, izjavio je ciljajući na G17 plus Mlađana Dinkića, aktuelnog ministra finansija i privrede Srbije. Dodao je da je to bila „Dinkićeva tema za preskakanje cenzusa, motka da se preskoči prag“, i da će vreme i rezultati njegovog rada pokazati da li je on pravi čovek za mesto direktora „Pošte“.
Slično kao on misle i ostali činioci vlasti, premijer Srbije Ivica Dačić izjavio je da nigde u svetu ne postoji departizacija i da Krkobabić na funkciju direktora „Pošta Srbije“ nije postavljen zato što je partijski činovnik, a šef poslaničke grupe URS-a Vladimir Ilić rekao je da ne vidi ništa sporno u njegovom izboru za direktora jer „profesionalizam ne isključuje da neko ko je političar nije istovremeno i profesionalac“.
I kada štite prava penzionera i siromašnih i kada brane državnu politiku, izjave starijeg i mlađeg Krkobabića su skoro identične. Obojica tvrde da je PUPS u potpunosti zadovoljan radom Vlade u prvih sto dana, jer je održano obećanje o sigurnosti isplate penzija i plata zaposlenih u javnom sektoru, obezbeđeno da više od 500.000 penzionera u Srbiji dobija 13. penziju; da ta stranka podržava vladu u tri ključne tačke – borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala, otklanjanju socijalnih tenzija i pokretanju privredne aktivnosti i da su „prvi koraci ohrabrujući po sva tri osnova“. „Šta reći za sto dana rada Vlade, kada na početku zateknete praznu kasu i probleme koji iz toga proizilaze? Ali, ipak smo nešto uradili“, rekao je Jovan Krkobabić, zaboravljajući poput još nekih kolega ministara da je sedeo i u prethodnoj vladi, za koju kažu da je probleme proizvela.
Jovan Krkobabić ističe i da republička vlada deluje vrlo sigurno, jedinstveno i da misli „da sada nema i da u skorijoj budućnosti neće biti razloga za neka prekomponovanja“. Iz tih reči pomalo izbija zebnja koja pokazuje da nema opuštanja za PUPS, jer se u nekim računicama vladajuća većina u republičkoj skupštini može iskomponovati i bez poslanika PUPS-a, što slabi poziciju partije. Tu ne pomažu samoohrabrujuće reči da su se „građani za protekle četiri godine uverili da nema te političke snage i stranke koja tako predano, potpuno i beskompromisno brani njihove interese kao što to čini PUPS“. Sam Krkobabić je posle ovogodišnjih izbora izjavljivao da „ne treba isključiti nijednu varijantu u Srbiji jer postoji na stotinu načina da se formira buduća vlast.“ To se odnosi i na republički, ali i na lokalni nivo, gde je Beograd najmasniji zalogaj.
ODBRANA I POSLEDNJI DANI: O dosadašnjoj saradnji u Beogradu Krkobabići su govorili i govore sve najbolje. Krajem avgusta je Milan Krkobabić, koji je i odbornik PUPS-a u Skupštini Beograda, poručio da su mnoge lokalne samouprave, za razliku od Beograda, „političke kuglane u kojima umesto čunjeva neko ruši ili diže ove ili one ljude, ali uglavnom iste ljude i pravi nekakve čudne većine“, zbog čega u tim sredinama nema ni traga od pokretanja bilo kakve privredne aktivnosti. „Ovde (u Beogradu) postoji politička stabilnost“, dodao je on, kao i da bez političke stabilnosti nema ni ekonomske stabilnosti niti preduslova za razvoj.
Na glasine da se sprema smena vlasti u Beogradu, on je krajem oktobra izjavio da ne postoji većina potrebna za smenjivanje gradonačelnika Dragana Đilasa jer DS ima 50, a PUPS pet odbornika, dok je za smenjivanje potrebno 56 od 110 odbornika, napominjući da je PUPS otporan na pritiske. „Beograd je stabilan, Đilas je apsolutni pobednik sa 37 odsto i ne vidim bolju alternativu“, izjavio je on. Upitan kakav bi bio njihov odgovor ako smenjivanje gradonačelnika Beograda bude ultimatum SNS-a, odgovorio je da Aleksandar Vučić neće ni tražiti smenjivanje Đilasa, jer je lider SNS-a „razuman čovek, koji zna da će PUPS biti principijelan“.
Mada reči o principijelnosti i razumu lepo zvuče, jasno je da se uveliko kopaju rovovi za bitku za Beograd. U javnosti je zazvonila izjava odbornika PUPS-a u Skupštini grada Profira Rančića, koji je rekao da se „pokreće tema“ smene Đilasa i da će partija Jovana Krkobabića o tome razgovarati sa SNS-om, kako bi se videlo „šta naprednjaci nude i hoće“. Upitan da li će menjati partnera u Beogradu, Rančić je odgovorio da to zavisi od toga da li će se poboljšavati i nastaviti socijalna politika, dodajući da će se PUPS „ponašati u skladu sa svojim interesima“, i da će koalicija koja je u gradskoj vlasti „ostati dok se ne ostvare uslovi za eventualne promene“.
Kako „ponašanje u skladu sa sopstvenim interesima“ izgleda na lokalu, videlo se, na primer, u Leskovcu, gde je troje odbornika PUPS-a napustilo aktuelnu vlast i dalo podršku novoj koaliciji okupljenoj oko SNS-a, a član Izvršnog odbora PUPS-a iz tog grada rekao je da je ta odluka doneta iz programskih razloga, „jer smo zaključili da u novoj koaliciji možemo bolje da realizujemo naš socijalni program na dobrobit svih građana“.
Osim Krkobabića, retko koji član PUPS-a se oglašava u javnosti, naročito oko tako osetljivih pitanja, pa je malo verovatno da je to Rančić učinio bez konsultacija sa porodičnom centralom stranke. Utoliko su njegove reči sadašnjim beogradskim vlastima sigurno zazvučale zloslutno, a SNS-u je valjda jasna poruka o tome da će PUPS videti šta mu se nudi.
Mada su se iz PUPS-a ranije čule optimističke izjave da ni sledeća vlast neće moći da se formira bez njihove koalicione liste koju predvodi Ivica Dačić, silno životno i političko iskustvo Krkobabića sigurno im govori da se budućnost u politici ne da tako lako predvideti, pa su se do sada u političkim igrama držali maksime „iskoristi što možeš“, uglavnom uspešno. Šta je za njih ovog puta dobitna kombinacija, sigurno pažljivo vagaju, svesni da se u pomenutim kombinacijama nije teško i preigrati. Lako je bilo Jovanu Krkobabiću da, po sopstvenim rečima, odreže oštro „njet“ MMF-u svaki put kada su hteli da dirnu penzije. To „njet“ nije ugrožavalo, na primer, ni ministarski položaj ni direktorsko mesto u „Pošti“, značajno i za porodicu i za partiju.
