U ime javnog reda, rada i mira

Trudeći se da javno pokaže koliko nije na strani kapitala, nova vlast sve više pokazuje da nije ni na strani radništva. Novu vladu, sve procene su pokazivale isto, ne može da očekuje politička stabilnost a poseban teret nosiće u suočavanju sa socijalnim buntom, štrajkovima i protestima. Međutim, za mnoge neočekivano brzo stigao je kratak i oštar odgovor s druge strane.

Novi zakon o štrajku, koji je u najvećoj meri pripremljen i početkom naredne godine trebalo bi da se nađe pred parlamentom, u svom „najbolnijem“ delu, definiše radno mesto zaposlenog i njegove poslovne prostorije kao mesto štrajka. To znači da više neće biti protesta na ulicama, blokiranja saobraćajnica, ležanja na prugama, proleterskih parola ispred Vlade Srbije ili, kako pokušavaju da objasne u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku, protest može biti organizovan i van radnog mesta, ali onda i onako kako MUP kaže.

Novi zakon o štrajku obesmišljava štrajk, ocena je radnika i sindikata. „Okupili smo se ispred Vlade, jer nas jedino odavde čuju“, oduvek su govorili štrajkači. Ipak, nedavno je na tom istom mestu održan protest 2000 radnika koje niko nije čuo. Došli su iz Konfederacije slobodnih sindikata (EPS-a, Telekoma, Železnica, Pošta Srbije, GSP-a, zdravstva, finansija, socijalne zaštite, prosvete), ali im je rečeno da nema ko da ih primi. Premijer Ivica Dačić bio je na putu, a prvi potpredsednik Aleksandar Vučić nije imao vremena za njih. „U prvih sto dana rada“, rekli su o razlozima svog protesta, „vlada nije uradila ništa za nas, osim što je najavila smanjenje zarada, otpuštanje i ukidanje prava na štrajk.“

IDEALAN ŠTRAJK: Komentarišući najavu novog zakona o štrajku, sagovornik „Vremena“ sociolog Srećko Mihailović ironično primećuje da ovakvim idejama o štrajku jedino nedostaje traženje odobrenja od poslodavca odnosno vlasnika firme za sam štrajk. „To je pokušaj da se štrajkačka aktivnost do kraja organizuje i kanališe kako bi što manje ometala ne samo rad u firmi koja štrajkuje već i stanje stvari u okruženju. Znači, bez izlaska na ulice i bez ‘remećenja javnog reda i mira’. S jedne strane, činjenica je da štrajk unutar firme sve manje znači, jer imamo previše vlasnika kojima je svejedno da li se u njihovoj firmi radi ili ne radi. Državi pak, s druge strane, stalo je da štrajkače smesti u tor, a pogotovo da nekim čudom ne remete javni saobraćaj ili da ne uznemiravaju članove vlade i njihovo osoblje kad pogledaju kroz prozor. Idealni štrajkovi su oni koji nikome ne smetaju, koje niko ne vidi, i radnici koje niko ne čuje niti želi da sasluša.“

Predlagači zakona, sa svoje strane, pokušavaju da ukažu na pozitivne strane zakona, u prvi plan iznoseći navodne prednosti za radnike koje ovaj zakon donosi, kao i njegov evropski karakter.

Novina koju nacrt zakona ima u odnosu na važeći „Lilićev“ zakon o štrajku iz 1996, tiče se i toga ko odlučuje o tome da li je radnik tokom štrajka prekršio zakon i da li treba da dobije otkaz. Prema starom, još uvek važećem zakonu, poslodavac je taj koji procenjuje i radniku uručuje otkaz. Prema nacrtu novog zakona, a time se predlagači najviše ponose i navode kao kontraargument za sve napade, tu oblast će sada pokrivati sudovi, pa će zaposleni ostati bez posla tek nakon što se u eventualnom sudskom postupku dokaže da su prekršili zakon. Pritom se previđa da se suženjem kretanja štrajkača, ne dalje od radnog mesta, sudu daju mnogo veće mogućnosti da štrajkove osudi kao nezakonite. Srazmera je takva da se, barem do sada, na prste jedne ruke mogu pobrojati oni štrajkovi koji bi po novom zakonu bili zakoniti.

U Ministarstvu za rad i socijalnu politiku kažu da je štrajk moguć i van radnog mesta, ali da okupljanje mora da se prijavi i da se pribavi dozvola MUP-a za održavanje protesta. Tako ovaj zakon, na posredan način, favorizuje neštrajkače štiteći ih od uličnih blokada i „izmenjenog režima saobraćaja“. U njemu se, praktično, kaže da će MUP sprečiti da štrajkači ostvarivanjem svojih prava istovremeno povređuju prava drugih građana. „Ne znam zašto onda nisu napisali da može da se štrajkuje samo od 9 do 12“, prokomentarisao je Srećko Mihailović. Nisu precizirane ni mogućnosti protesta pojedinih delatnosti, jer kako će poljoprivrednici po novom zakonu štrajkovati, ako im već MUP ne izda dozvolu za blokadu puteva.

U sindikatima vlada ogorčenje zbog najave novog zakona o štrajku, ali i neverica da bi zaposleni mogli da se okupljaju čak i ako traže saglasnost MUP-a. „Svi možemo da pretpostavimo kakvi su izgledi da se nezadovoljnoj, gladnoj i izvaranoj radničkoj klasi odobre štrajkovi ispred Vlade Srbije“, složni su u mišljenju.

Na kraju, zaboravlja se jedna prosta stvar, kaže sociolog Mihailović, da ako se država tako restriktivno odnosi prema radnicima, oni će smišljati nove oblike protesta koji čak idu u ekstreme. „Bili smo svedoci toga: sečenja prstiju, zakucavanja eksera u ruku, ležanja na pruzi… Dakle, iluzija je države da se nezadovoljstvo na ovaj način može sprečiti.“

KAD JE TEŠKO, EVROPA: Ono u čemu su i prethodna i aktuelna vlast dosledne, a mahom tamo gde same imaju najviše koristi, odnosi se na usklađivanje propisa sa standardima Evropske unije. Tako se novi zakon o štrajku, sa istom definicijom štrajka „kod kuće“, pripremao i o njemu se govorilo još u aprilu prošle godine. I tada su protivnici ove ideje govorili da se time gubi institucija štrajka, da se gubi nit zbog čega se štrajkuje. Branislav Čanak iz UGS „Nezavisnost“ primetio je da neko ko na takav način donosi odluke o štrajku ima planove i viziju da će u neko buduće vreme biti još više štrajkova nego što ih Srbija već ima. „Da li je to taj put u Evropu ili je put da se ukinu razlozi da neko štrajkuje?“, pitao je. Tadašnji državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen, najavljujući usvajanje novog zakona još za jun prošle godine, odgovarao je da nijedno rešenje koje nije u skladu sa standardima EU neće biti usvojeno. Ipak, od novog zakona se iz nekog razloga odustalo.

Iz nove vlasti sada kažu da se novi propisi o zakonitom štrajku menjaju pod uticajem Saveta stranih investitora i MMF-a. Sagovornik „Vremena“ Srećko Mihailović objašnjava kako ima raznih mera kojima se u svetu onemogućavaju štrajkači u njihovom nastojanju da dođu do svoje pravde. „Samo, činjenica je da mi uzimamo iz sveta ono što nekima ide u prilog a nekima drugima na štetu. Na primer, imamo taj moderni pojam fleksigurnost što je u osnovi ideja da se radnik lako otpušta ali i da se lako zapošljava. Mi preuzmemo tu ideju iz Evrope, ali odbacimo onaj njen deo koji govori o lakom zapošljavanju. Tako da se fleksigurnost kod nas svodi na lako gubljenje radnog mesta. Isto je i sa štrajkom. Država se opredelila da stane na stranu kapitalista, a da sve one procedure kojima radnici hoće da dođu do svojih prava ili veoma često do svoje zarade, država neće ni da vidi ni da čuje. Još od osamdesetih godina prošlog veka u svetu je primetna restrikcija prava radnika, i to partnerstvo ili sukob rada i kapitala u poslednje tri-četiri decenije rešava se tako što država staje na stranu kapitala, dok rad konstantno gubi bitke.“

NOVE MERE: Iz Ministarstva rada poručuju da će novim zakonom o štrajku, za razliku od postojećeg, biti sužen krug oblasti u kojima će biti obavezan minimum rada. Biće sužen i krug onih oblasti u kojima će biti zabranjen štrajk, a novina je i to što će se štrajk deset dana pre početka prijavljivati Agenciji za mirno rešavanje sporova, koja će po novom zakonu dobiti veću ulogu. Štrajk će se, kažu, Agenciji prijavljivati iz dva razloga: da se, ukoliko ne postoji dogovor u pogledu uslova štrajka, pred tim telom pokrene postupak arbitraže i da bi se vodila evidencija koja do sada nije postojala.

Takođe, štrajk će po novom zakonu biti zabranjen pripadnicima Vojske Srbije, bezbednosno-informativnim službama, službama hitne medicinske pomoći, upravi kontrole letenja, kao i državnim službenicima na položaju. Važećim Ustavom iz 2006, prema kome bi po pravilu trebalo krojiti zakone, utvrđeno je da pravo na štrajk imaju svi zaposleni, ali to pravo se može ograničiti zakonom. Tako je Ustavni sud u oktobru, netom pred objavljivanje predloga novog zakona o štrajku, doneo odluku da odredba aktuelnog zakona u delovima kojim je propisano da zaposlenom u državnom organu i pripadniku policije prestaje radni odnos kada se utvrdi da je organizovao štrajk ili učestvovao u štrajku – nije u saglasnosti sa Ustavom. U celini gledano, ako je već Ustavom utvrđeno pravo na štrajk svim zaposlenim, s razlogom se javlja još jedna dilema: ko zapravo može da štrajkuje po Ustavu a ko po zakonu.

foto: marko đurica / reuters