Kosovo, Abhazija, Nagorno Karabah, Južna Osetija, Turski Kipar... Trojka bez saglasnosti, Beograd i Priština bez saglasnosti, Evropa juri saglasnost, neka se pripremi Savet bezbednosti
U šestoj rundi sakupili su ih u Badenu kraj Beča, bidermajerskom banjskom gradiću, sada pominjanom po velikoj kockarnici, nekada, posle Bečkog kongresa 1814, po letnjem boravku imperatorske porodice, plemstva koje je prati, Napoleonove Marije Luize, nekadašnje bečke zlatne mladeži i Mocarta, Šuberta, Štrausa i Betovena, koji je tamo, kažu, komponovao deo Devete simfonije. Kroz Bečku šumu odatle se biciklom može otići i do lovačke kuće Majerling, mesta tragičnog kraja Marije Večere i nadvojvode Rudolfa 1889 – neki kažu da se to desilo zbog tragične ljubavi, a neki – zbog nadvojvodinog koketiranja s mađarskim nacionalizmom.
Izveštaji u našim medijima iz te banje su depresivni, oseća se banjski sumpor. Zapaža se da je u toj banji sada, van sezone, više pataka nego ljudi, da ima tamo i jedna naša iz Petrovca na Mlavi, da se paralelno sa srpsko-albanskim pregovorima u hotelu Vajkersdorf održavao seminar o zimskom turizmu, da je pre početka tih važnih razgovora u hotelu pukao akvarijum, pa je osoblje kantama sakupljalo vodu, dok su se po podu praćakale zlatne ribice.
U trenutku kada nastaje ovaj tekst (utorak, 27. novembar, uveče) nema pomaka u hotelu Vajkersdorf.
NADLEŽNOSTI I SIMBOLI: Predsednik Srbije Tadić i premijer Koštunica su pred početak pregovora poručili da je lopta u dvorištu kosovskih Albanaca i da Srbija neće dopustiti oduzimanje ni milimetra svoje teritorije, a kosovski predsednik Sejdiu da je njegova delegacija došla u Baden da još jednom izrazi svoju viziju budućnosti Kosova – nezavisnost.
Predsednik Srbije Tadić je drugog dana pregovora ponovio da Srbija nudi Kosovu nadležnosti i simbole koji su, u normalnim okolnostima, rezervisani samo za suverene države: Kosovo bi imalo punu samoupravu i pristup svim međunarodnim organizacijama, osim Ujedinjenih nacija, OEBS-a i Saveta Evrope. Imalo bi trgovačka i kulturna predstavništva u inostranstvu, svoju himnu, zastavu i sportske reprezentacije.
Primedbe da Srbija istinski ne želi da integriše Albance, Samardžić je odbacio tvrdnjom da je Beograd spreman da ih integriše tačno u meri u kojoj oni sami pokažu spremnost za to. Primedbu da je status kako ga nudi Beograd nesiguran, odbacivao je predlogom da jedan od potpisnika i garanata opšteg sporazuma budu Ujedinjene nacije, čime bi međunarodne garancije bile stalne, a međunarodno prisustvo civilno i vojno poželjno i korisno za obe strane, pa ne bi bilo razloga da se pod eventualno promenjenim okolnostima kosovski Albanci osete ugroženi od Beograda. Albanska strana je to odbila.
Procenjuje da joj se može.
OTPISANI: U nekoj vrsti rekapitulacije dosadašnjih pregovora Koštunica je podsetio na to da je Kaj Ejde u svom izveštaju iz oktobra 2005. godine naglasio da je, kada je reč o standardima, stanje u Pokrajini „mračno i sumorno“ i da su odsustvo sigurnosti i nepoštovanje svojinskih prava, kao i neizvesnost u pogledu budućnosti, u velikoj meri doveli do toga da je proces povratka praktično zaustavljen, a većina onih koji su napustili Kosovo posle juna 1999. godine nije se vratila. Više od 60 odsto Srba sa Kosova i Metohije danas su interno raseljena lica u centralnoj Srbiji. Ako izuzmemo severni deo Mitrovice, više je nego poražavajuća činjenica da u Prištini, Prizrenu, Peći, Gnjilanu, Uroševcu i drugim kosmetskim gradovima nema više Srba. Srbi u Pokrajini danas su uglavnom ugroženo i obespravljeno seosko stanovništvo.
Te činjenice su u zapadnoj štampi do sada bile ignorisane, a protekle nedelje je ipak o tome bilo izveštaja preko analize nedavnog istraživanja koje je sproveo Republički zavod za statistiku među interno raseljenim licima s Kosova, koja žive u Srbiji siromašnija, manje zdrava i socijalno izolovanja od svojih srbijanskih komšija. Više od polovine od oko 200.000 Srba, Roma i drugih manjina koje su napustile Kosovo u poslednjih osam godina želi da se vrati, ali da nema gde da ode.
Koštunica je u Badenu upozoravao i na duboko uvreženo mišljenje da počinioci zločina ostaju nekažnjeni i da su mogućnosti za ponovno uspostavljanje normalnog života veoma ograničene.
On ponavlja podatak koji je svojevremeno izneo u govoru pred Savetom bezbednosti, da od 17.000 presuda u imovinskim sporovima, koje su pred sudovima na KiM donesene u korist Srba, do sada praktično nijedna nije izvršena. Ponovio je da je od juna 1999. godine Srpska pravoslavna crkva širom KiM izložena surovom i smišljenom progonu, da je potpuno ili delimično uništeno oko 150 srpskih pravoslavnih crkava i manastira, da su pravoslavna groblja oskrnavljena i u mnogim slučajevima uništena.
Koštunica je tražio da „trojka“ u svom izveštaju SB-u predloži da se u nastavku pregovora utvrdi šta je postignuto u ostvarivanju standarda u Pokrajini tokom prethodne dve godine, otkad traju pregovori, s obzirom na to da je Savet bezbednosti utvrdio da razgovor o budućem statusu Kosova i Metohije ne može da obustavi raspravu o neispunjenosti standarda ljudskih prava.
Koštunica je naglašavao da je preduslov za početak pregovora bilo ostvarivanje standarda u Pokrajini, a da je, kada je postalo jasno da postoje problemi sa ostvarivanjem i elementarnih standarda, učinjen fundamentalno pogrešan pokušaj da se ovo pitanje reši tako što se prešlo na novu fazu nazvanu i standardi i status… Odmah se prešlo na rešavanje pitanja statusa, a standardi su sklonjeni i zaboravljeni. I na kraju, naglašava Koštunica, tokom pregovora kojima rukovodi „trojka“, došli smo u zapravo apsurdnu situaciju da se predlaže da zaboravimo i status i standarde i da se okrenemo poststatusnim pitanjima.
To se očito odnosilo na predlog o neutralnom statusu za koji je lobirao Išinger, za koga su beogradski izveštači zaključili da je bio ljut na osnovu toga što je odgurnuo nekog kamermana.
Išinger je u Badenu, kao i pre toga, isticao da pregovora više neće biti, da je to kraj, ali i da se mandat međunarodnih posrednika završava 10. decembra i da nije na „trojci“ ili njenim članovima da spekuliše šta će biti posle tog datuma.
Predstavnik Rusije Bocan-Harčenko saopštio je da „trojka“ neće izaći s novim predlogom, a da će Rusija nastojati da se pregovori produže, za šta će, kaže, biti potrebni jaki argumenti. Beograd se upinjao da pregovore produži.
Amerikanci su od početka do kraja pritiskali samo jednu stranu – srpsku, o čemu govori i nenajavljeni dolazak Rozmari di Karlo u Baden (pamti se po prvom pominjanju floskule koju su svi poslednjih 200 dana ponavljali – da je Kosovo jedinstven slučaj). I Medlin Olbrajt je tako banula u Rambuje 1999.
I bivši američki posrednik za Balkan Ričard Holbruk se oglasio u „Vašington postu“ prognozom da će posrednička „trojka“ izvestiti UN da nije uspela da isposluje sporazum dve strane, da se pitanje Balkana vratilo u najnezgodnije vreme, da će SAD i većina zemalja EU-a predvođena Britanijom, Francuskom i Nemačkom ubrzo posle 10. decembra priznati nezavisnost Kosova. Rusija i njeni saveznici – neće. On zaključuje da će se najveći projekat UN-a u osmogodišnjoj administraciji Kosova okončati velikom tenzijom i pretnjom da se nasilje proširi na Bosnu.
Predsednik Tadić je upozorio da sada imamo novu vrstu pritiska – od nametnutog rešenja se ide ka jednostranim odlukama, što deluje destabilizujuće.
U novinskim analizama se može pročitati da zapadne diplomate diskretno tvrde da je od ranijih sedam članica EU-a koje su se opirale prihvatanju Ahtisarijevog plana (nadgledane nezavisnosti) sada još samo Kipar i Grčka nastavljaju da se protive, a da ostalih 25 namerava da prihvati novu ulogu EU-a u nezavisnom Kosovu.
Te konstatacije prate i dileme. Zanimljiva je analiza britanskog „Indipendenta“:
Treba li Kosovo da bude nezavisno?
Da…
Populacija kosovskih Albanaca to želi i treba da joj se omogući da dostigne status koji uživaju druge države od dva miliona stanovnika.
Odlaganje rešenja će samo povećati rizik nasilja koje može da se prelije preko Balkana.
Vreme je da svet pozove Rusiju da više ne blefira i da dozvoli Kosovu slobodu.
Ne…
Zašto bi evropski poreski obveznici plaćali račune još jedne neuspešne države?
Nezavisno Kosovo može da predstavlja zabrinjavajući presedan s nepredvidivim konsekvencama za međunarodni mir i sigurnost.
Kosovo je previše mali igrač na svetskoj sceni da bi se rizikovalo da izbije kvazirat (a proxy war) između Amerike i Rusije.
Mada još jednom izgleda da je rešenje spakovano, nije jasno kako bi Evropljani i sa jednim glasom mogli da odu na Kosovo bez SB-a, kao i šta će posle biti.
MOSKVA–PEKING: U zapadnim analizama se obično govori o tome da iza Srbije stoji jedino Rusija, a u zagovornike kosovske nezavisnosti se ubraja manje-više ceo Zapad i manje-više – svet. U ruskim medijima se potencira druga optika. Ovih dana je održana javna video-konferencija (na liniji) Moskva–Peking o Kosovu, gde se publicitet daje istoričaru Ma Sipu sa Instituta svetske istorije kineske Akademije društvenih nauka, koji citira neki dokument francuskog Ministarstva spoljnih poslova (u izveštaju RIA Novosti se kaže da je tajni) po kome bi Kosovo do sredine januara 2008. oglasilo da je spremno za nezavisnost u najskorije vreme, a da bi u februaru moglo i zvanično proglasiti nezavisnost, a da će Amerikanci nezavisnost Kosova priznati posle neke manje zemlje. U dokumentu se govori i o priznanju Kosova od strane nekih muslimanskih zemalja.
O tim datumima se ovde spekulisalo, ali nije pominjan nekakav dokument.
Kineski istoričar kaže da je Kosovo ključno pitanje i da Rusija i Kina treba da odigraju važnu ulogu pošto sklonost Amerikanaca ka jednostranim potezima ne odgovara mnogim članovima svetske zajednice, a protivreči interesima Srbije. Kaže da će to ugroziti interese ne samo mnogonacionalnih država kao što su Rusija i Kina već i Evropu, Kanadu i druge zemlje s federalnim ustrojstvom…
U zapadnim medijima (Rojters) se sada može naći i sasvim neuvijena konstatacija da se zapravo pregovaralo s jednom stranom – Zapad se nadao da samo treba da nagovori Srbiju da se pomiri bez velike borbe, kada je posrednik Marti Ahtisari iz Finske predložio od EU-a nadgledanu nezavisnost kao jedino valjano rešenje, tako da se sve strane meko prizemlje, ali Putin… Prošlog maja zapadne diplomate su shvatile da on ozbiljno preti vetom, i da bi, u slučaju da Zapad prizna kosovsku nezavisnost, mogao povući potez koji bi Zapadu zadao glavobolje („Indipendent“).
Bilo je ovih dana vesti o konsultacijama Lavrova i Kondolize Rajs o raketnom štitu, Iranu, Kosovu, Bliskom istoku. Naši mediji citiraju Lavrova kako u tom kontekstu kritikuje Amerikance zbog miniranja pregovora stalnim ucenjujućim najavama da će na Kosovu izbiti nasilje.
MNOGO JEDINSTVENIH SLUČAJEVA: Izgleda da je, zapravo, vođena bitka za ono što bi moglo ući u završni izveštaj koji posrednička trojka 10. decembra treba da podnese generalnom sekretaru UN-a Ban Ki Munu. To je zasnovano na očekivanju da će pregovarački proces ipak ostati u okvirima UN-a. Koštunica drugog dana pregovora, kada je bilo jasno da saglasnosti među stranama ali i u „trojci“ nema, izjavljuje da pregovori nisu propali, jer će se nastaviti tamo gde su i počeli – u Savetu bezbednosti.
Prvi zajednički sastanak u Badenu završen je u ponedeljak popodne bez pomaka, potom su pregovarački tim Srbije i delegacija kosovskih Albanaca imali odvojene sastanke sa „trojkom“ Kontakt grupe, a onda je usledila zajednička večera (Koštunica, kao i prošli put sa Ahtisarijem, nije prisustvovao). Sutradan, Jovo nanovo.
Ministar za KiM Slobodan Samardžić naglasio je da je u predlogu Beograda predviđen najveći stepen prepuštanja nadležnosti jednom delu teritorije poznat u današnjem svetu, a da je najbliži tome primer Hongkonga.
Postojeće autonomije su opet pominjane: Koštunica ponavlja da Italija ima Južni Tirol, da Kina ima Hongkong i Makao, da Finska ima Olandska ostrva, da Danska ima Grenland, da Španija ima Kataloniju i Baskiju, da Srbija ima Kosovo i Metohiju i da ima još mnogo sličnih primera širom sveta koji su rešeni univerzalnim modelom uspostavljanja prave mere autonomije. Po štampi se pominju i drugi, više vrući primeri: Upitan kako će se ponašati Rusija ako Zapad prizna Kosovo i hoće li joj to razvezati ruke da prizna Abhaziju, ruski ministar Lavrov je rekao da još računa na to da na Kosovu situacija neće ići po scenariju jednostranog proglašenja samostalnosti i priznanja nezavisnosti uprkos rešenjima SB UN-a, da će se Rusija strogo ponašati po principima međunarodnog prava, te da će Moskva tražiti da se OEBS založi za poštovanje Helsinškog dogovora o nemenjanju granica, kao važne tekovine dvadesetog veka… Lavrov u drugoj prilici kaže kako se „izvesne snage u Tbilisiju“ pripremaju da konflikt u Abhaziji i Južnoj Osetiji reše silom, a iz Gruzije se kaže da mešanje u njene unutrašnje stvari predstavlja to što će Rusi iz ove dve pokrajine glasati za rusku Dumu bez odobrenja Tbilisija. Ministar odbrane Azerbejdžana Safar Abijev izjavljuje da je veoma verovatno obnavljanje vojnog konflikta između Jermenije i Azerbejdžana zbog Nagorno Karabaha, koji je zaustavljen primirjem iz 1994.
Svi ti konflikti nose više dinamita nego što ga može neutralisati inflacija priznanja nezavisnosti. Ona ih može samo rasplamsati.
ODGOVOR BEOGRADA: U zapadnim medijima citira se izjava predsednika Tadića da će Srbija upotrebiti sva legalna i politička sredstva protiv jednostranih akata. Prethodne nedelje srpska vlada je, inače, naložila svim ministarstvima da pripreme odgovor za slučaj da Kosovo proglasi nezavisnost, ili kako se izrazio potpredsednik vlade Đelić, za slučaj najcrnjeg scenarija.
Ne zna se gotovo ništa o tim merama, sem ranije najnačelnije najave da će Srbija svaki takav akt smatrati ništavnim („Ako se desi, videćete, ako se ne desi, opet ćete videti“, Koštunica u Badenu). Srpska radikalna stranka zatražila je sredinom prošle nedelje hitno održavanje sednice Skupštine Srbije o Kosovu i Metohiji, a uputila je i poslaničko pitanje da li ministar odbrane Srbije krši Ustav kada govori da Srbija neće vojno intervenisati, pošto je to, kako tumače u ustavnoj nadležnosti Skupštine Srbije. U domaćim medjima je inače bilo nekoliko vesti o konkursima za popunavanje vojnog profesionalnog sastava na liniji razdvajanja, o obećanju čelnika NATO-a da će KFOR garantovati mir i sigurnost, kao i o premeštanju u Leposavić jedne američke čete iz baze Bondstil (zbog čije veličine su neki KFOR-ovci svojevremeno izjavljivali da je jedini objekat koji se pored Velikog kineskog zida vidi sa Meseca). Socijalistička partija Srbije je uz zahtev da zaseda Skupština tražila usaglašavanje odgovora države Srbije na eventualno jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, a kao jednu od mera predložila je podršku Beograda osamostaljivanju Republike Srpske. Dušan Proroković, državni sekretar Ministarstva za Kosovo i Metohiju, jednim drugim povodom (kosovski izbori koje su Srbi bojkotovali) nagoveštava da bi opštine poput Novog Brda i Štrpca, mogle u potpunosti da uđu u administrativni institucionalni sistem Republike Srbije. Ministar Samardžić je ranije nagovestio da će Srbi ignorisati vlast koja proglasi nezavisnost. U zapadnim medijskim analizama se procenjuje da ne bi trebalo da bude vojnog konflikta, a pominje se mogućnost uspostavljanja područja koje kontrolišu Srbi na severu Kosova, poput onih u Hrvatskoj i Bosni pre šesnaest godina, pominju se moguće blokade puteva za one s kosovskim papirima, opstrukcija trgovine i snabdevanja električnom energijom, pominje se mogućnost suspenzije ugovora o tranzitu 16.000 NATO vojnika s Kosova, kao i da bi sve to moglo da proizvodi različite konfliktne situacije, a da će se inače povećati pritisak da se uvedu nove mere. Citira se i bivši američki ambasador Montgomeri koji kaže da bi se odnosi Srbije sa SAD i EU-om mogli jako pogoršati…
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
