Tužno slavlje

„Čija smo mi, uopšte, vojska?“ mrmljao je jedan viši oficir posle svečane akademije povodom Dana Vojske Jugoslavije, iskreno deprimiran uočljivim odsustvom zvanica iz državnog vrha, uglednih ličnosti, političkih i javnih radnika, što je donedavno bilo nezamislivo.

Gradonačelnik Čačka i jedini neraspoređeni dosovac tvrdio je u „Utisku nedelje“ da „mnogi lideri olako svojataju vojsku“, dok je Nebojša Čović konstatovao da su „Pavkoviću na svečanosti nedostajali samo Sloba i Mira“. Niti je, videlo se, ko svojata, niti su baš ono dvoje nedostajali. Vojsci je potreban, videlo se i to, neko ko predstavlja narod ili to bar tvrdi za sebe, da svojim prisustvom demonstrira jedinstvo vojske i političke vlasti da bi vojska imala razlog svog postojanja. Isključivo zbog toga se Svečana akademija i održava.

Sama svečanost, grandiozno zamišljena i uz neukusan glamur, bila je kilava. Profesionalno, estetski i suštinski. Donekle i uvredljiva. Postrojavanje pitomaca sva tri vida Vojne akademije pored prilaznog puta i garde bez naoružanja ispred ulaza u Dom vojske kao žive ograde ukazivalo je na ponižavajuć odnos prema budućim oficirima, načelnicima i komandantima ali i elementarno nepoznavanje Strojevih pravila. Špalir, naime, u vojsci ne postoji, a garda se postrojava isključivo naoružana i u strogo određenim prilikama, a takve prilike, pokazaće se, nije bilo.

Vidno nezadovoljan odazivom uzvanica, general Pavković je prisutnima čestitao prvi Dan Vojske u novom milenijumu, održao kratak govor o tome kako je Vojska do sada sve svoje zadatke uspešno i časno obavljala i da će se, sledstveno opštoj sirotinji, razvijati u skladu sa mogućnostima, znači smanjivati se i tako jačati koliko god to nelogično zvučalo. Pomenuo je materijalno siromaštvo „uvijeno“ saopštavajući podređenima da se nemaju čemu nadati.

Prikazani prigodni program posebna je priča, „parada neukusa i kiča“. Moralno uzdrmana, tražeći novo uporište, Vojska se kopernikanski odrekla vere svojih otaca u socijalističko bratsko-jedinstveno bolje sutra i zamenila je verom svojih praotaca u višnju pravdu na onom svetu naivno se nadajući da je Crkva neophodno potrebna isceljujuća koheziona sila. Primeri iz novije istorije kao „Vojnici, junaci…“ pa do „deset na jednog… o, da li se i to može“ zamenjene su porukama iz praskozorja srpskog pravoslavlja o ulozi vojske u borbi za „Veru, Crkvu i plemenitost roda“. Ipak, uprkos očiglednoj tendenciji Crkve da školstvo „preuzme“ sveti Sava, bolnice Kuzman i Damjan, a vojsku sam Bog, u publici je od svih pozvanih velikodostojnika bio samo vladika bački Irinej nasuprot, primera radi, zastupljenosti crkvene hijerarhije na osrednjoj žurki BK kompanije. Proslavi su prisustvovali, pored organizatora i učesnika, predsednik Srbije Milan Milutinović, ministar vojni dr Slobodan Krapović, viši i poneki niži oficiri sa suprugama, dva voda vojske dovedeno za popunu praznih sedišta i Ostareli Roker. Nedostajali su čak novinari i fotoreporteri, tako da je do fotografije proslave sada đavolski teško doći.

Po Pravilu službe, „uoči Dana Vojske Jugoslavije predsednik Savezne Republike Jugoslavije priređuje prijem za profesionalne pripadnike Vojske koji su postigli izuzetne rezultate u radu“. Tom prigodom uručuju se odlikovanja i unapređenja, odnosno zahvaljuje se na saradnji i šalje u zasluženu penziju. Predsednik je, na užas prisutnih, prvi put od proglašenja Republike, bez ikakvog objašnjenja, izostao. Vojska, nekada narodna uzdanica i gotovo svetinja, čini se da je napuštena.

„Poslednjim unapređenjima u vrh vojske došli su naši najbolji ljudi, sem ponekih vrhunski stručnjaci u svojoj oblasti, bez mrlje u karijeri“, zaključuje oficir s početka teksta. „Došlo je vreme za odgovor na moje pitanje.“