Tumačenje sveta i ostale dogodovštine

Najpre je Čedomir Jovanović, prvi čovek Liberalno demokratske partije (LDP), za skupštinskom govornicom napravio ozbiljnu političku omašku upotrebivši reč „kanibalizam“ na rđav način, ali se nije bio rad izvinjavati zbog toga. Posle izvesnog vremena i posle neprijatnog demarša ambasadora severnoafričkih zemalja kojima je reč „kanibalizam“ zazvučala uvredljivo, to je ipak učinio (izvinio se, to jest), premda bez preteranog entuzijazma. Ništa se to nije svidelo Vesni Pešić, predsednici Političkog saveta LDP-a, pa je dala ostavku na tu funkciju, što se, opet, nije svidelo Političkom savetu koji se javnosti obratio ponešto nervoznim saopštenjem u kojem se, između ostalog, podseća da se protiv stranke i njenog predsednika vodi brutalna kampanja zbog dosledne reformatorske politike, a i uopšte. Ni Vesni se Pešić nije svidelo to što je pisalo u saopštenju, te je, u sledećoj epizodi, dala ostavku na mesto predsednice poslaničkog kluba LDP-a i prešla u status samostalne poslanice. Razumljivo je da se ni stranci nije dopalo to što je Vesna Pešić uradila, osetila se napuštenom i izdanom (stranka, ne Vesna P.), te smo dobili još jedno uvređeno & iznenađeno saopštenje. Posle toga se Vesna Pešić povukla u poslednje skupštinske redove u pokušaju da, po sopstvenim rečima, očuva duševni mir i nije se više oglašavala na tu temu, dok je Čedomir Jovanović u intervjuu za „Vreme“ ponovo podsetio da se protiv njegove stranke i njega lično vodi brutalna kampanja zbog dosledne reformatorske politike, a i uopšte.

Na činjeničnom planu zaplet bi izgledao, otprilike, tako. Oko činjeničkog jezgra ovoga sukoba, međutim, koji u nekim bitnim segmentima podseća na sukob „Vremena“ i Srđe Popovića od pre nekoliko godina, šire se mnogo zanimljiviji koncentrični krugovi tumačenja.

GUBITAK I DOBITAK: Da li se izlaskom Vesne Pešić iz poslaničkog kluba LDP-a menja nešto bitno na političkoj sceni Srbije, ili u odnosu snaga u Skupštini? Ne, ne menja se ništa. Izvesno je da Vesna P. neće početi da preko haljine navlači belu majicu s kratkim rukavima i Šešeljevim likom na njoj i, sledstveno, da zagovara nesuvislosti, niti će strasno da se baci Aligrudiću u naručje, kao što ni LDP i proevropski blok neće da izgube važan glas za svaku razboritu i korisnu ideju. Da li LDP gubi nešto izlaskom Vesne Pešić iz stranačkih organa i Poslaničkog kluba? Svakako. Ovi gestovi ugledne političarke ne mogu da prođu bez posledica, ako ni zbog čega drugog ono zato što je Vesna P. jedan od simbola te partije. Problem je, međutim, što se stiče utisak da ovom i ovakvom LDP-u neko poput Vesne P. i nije baš neophodan. Tu se otvara prvi koncentrični krug tumačenja. Teško je, naime, poverovati u to da bi iskusna političarka napravila tako ozbiljne korake samo zbog toga što je šef stranke napravio retorički gaf, sve i da se nikada nije izvinio.

U osnovi njenih gestova krije se dublje i značajnije nezadovoljstvo. U pismu ostavke koje je uputila predsednici Skupštine, Vesna P. navodi da se suprotstavila nekritičkom stavu partije prema reformi pravosuđa, kao i to da je, nasuprot stranačkoj podršci Zakonu o informisanju, glasala protiv njega.

Nije se, dodaje, slagala ni sa nekim drugim političkim i strateškim ocenama partije. Drugim rečima, Vesna P. koja nije čuvena po tome što prećutkuje šta misli, u nemalom broju slučajeva bila je nadglasana, odnosno njene strateške zamisli su se lomile o hridi taktičkih, ili, može i tako, pragmatičkih partijskih poteza. Nije, naime, potrebno biti stručnjak, genijalni analitičar, ili posednik kristalne kugle da bi se panični potezi vlasti poput zakona o informisanju, ili nepripremljene, amaterske i na svaki način sumnjive reforme pravosuđa, protumačili kao rđavi i štetni, ali je partija procenila da će veću dobit imati ako podrži štetne poteze vlasti nego da im se suprotstavi.

Bivšoj članici Građanskog saveza Srbije takva se logika, očigledno, nije preterano dopadala, ali je trpela sve dok, kako nedavno reče jedan od opozicionih prvaka sklon arhaičnom izražavanju, dara nije prevršila meru.

Time ulazimo u drugi koncentrični krug tumačenja.

POČETAK BEZ KRAJA: Šta to, u stvari, radi LDP? Sumaran i sumoran odgovor bio bi – ništa. Po čemu se LDP razlikuje od Demokratske stranke, G17 plus, ili Srpske napredne stranke? Ni po čemu, osim što je manji i što mu rastu izgledi da na sledećim izborima ne pređe cenzus. Ako je LDP na početku odlikovala hrabra politika suprotstavljanja nebuloznoj mantri o Kosovu kao srcu Srbije, nepokolebljiva okrenutost Evropskoj uniji, kao i pokušaj da artikuliše interese građanske Srbije koji se civilizacijski, politički i kulturno, poklapaju sa interesima svih građana Srbije – jer LDP zastupa negativno određenje slobode u kojoj niko nije zakinut zbog svoje etničke, verske, partijske, ili polne pripadnosti – sada se ta platforma izgubila u grčevitim partijskim kalkulacijama zarad preživljavanja na političkoj sceni Srbije. Retorika je ublažena, partija više ne govori o tome da je priznanje Kosova važan politički zadatak Srbije, vlast se podržava u mnogim segmentima gde bi LDP morao da bude najklasičnija opozicija koju, naravno, niko ne bi pomešao sa Radikalima, ili DSS, a od političkih ideja i projekata nije ostalo ništa do puka, sada već sve ispraznija retorika. Da li, naime, neko može da navede jednu ideju LDP-a koja već nije u korpusu velikih partija, a da to ne bude govor o ugroženosti LDP-a i njegovog predsednika, protiv kojih se vodi brutalna kampanja zbog dosledne reformatske politike, a i uopšte, ili da to nije fiksiranost za ulogu Koštunice u ubistvu Đinđića? Da ne bude zabune: Čedomir Jovanović je, uz Zorana Đinđića i, nešto ranije, Vuka Draškovića, političar koji je propušten kroz najstrašnijeg medijskog i političkog toplog zeca i velika je sreća što je uopšte živ, kao što je rasvetljavanje Koštuničine uloge u atentatu na Đinđića od prvorazrednog civilizacijskog, političkog i nacionalnog značaja (ukoliko se pokaže, razume se, da njegova uloga može biti zanimljiva pravosudnim organima). Ali politička se priča, naprosto, ne može temeljiti na ta dva motiva.

Nema sumnje da je Čedomir Jovanović imao štošta naučiti od velikog majstora Đinđića i nema sumnje da je puno toga i naučio, a pre svega to da se stranačka igra sastoji od 90 odsto krvavog i dosadnog rada na terenu. Ali onih preostalih deset odsto, izgleda, nije još savladao. U tih deset odsto sabrano je ono što bi se moglo nazvati političkom idejom. Kada se poziva na Đinđićevu kritiku „etike načela“, odnosno na dosetku o tome da stranka nije debatni klub dokonih disidenata, te da joj valja pristupiti kao preduzeću, Jovanović, naravno, uzima u obzir to da je Đinđić od neefikasne, salonske stranke (DS) načinio moćnu mašineriju koja pulsira sve vreme i na svim partijskim nivoima, ali to nikako ne znači da partija jeste preduzeće, da proizvodi šrafove, ili prodaje kikiriki, i da time ispunjava sopstvenu svrhu, već da je ona mašinerija koja se ne pokreće samo parama, već pre svega idejama. Stranka bez ideje, bez pozitivnog političkog projekta, sklona je rđanju. U čitavom velikom intervjuu za prošli broj „Vremena“ Jovanović nije uspeo da artikuliše nijednu ideju koja bi zasluživala pažnju. U stvari, nije proizveo nijednu ideju, ali jeste gomilu floskula o (apstraktnoj) odgovornosti, o dobrim i plemenitim namerama, o ugroženosti stranke, o Koštuničinoj krivici i čemu sve ne, ali od ideje ni traga. Glasač, jednostavno, ne vidi po čemu se to LDP, danas, razlikuje od Srpske napredne stranke, recimo. Osim po lepšoj prošlosti. Što se, na žalost, ne računa. Bez ideje LDP je sve nevidljiviji. Ne, dakle, zbog koještarija poput brutalne kampanje, ili medijske blokade, već zbog neimanja ideja. LDP na tržištu ideja ne nudi ništa. To što ni drugi ne nude ništa, što politički spektar desno od centra odaje pustoš i mami na angažovanje, ne da nije opravdanje, nego je šansa, ali je Jovanović & comp. ne koriste. S obzirom na svoj ideološki profil, a naročito s obzirom na to da je reč o maloj stranci, LDP bi mogao sasvim lepo da se usredsredi na regionalne (a ne globalne) probleme i da svrdla po bolnim pitanjima obrazovanja, kulture, ekologije, uz, razume se, svu prateću mantru antikorupcijske i antikriminalističke priče i da na taj način povećava svoju ideološku vidljivost, a probleme kosmosa da prepusti onima koji se tu nešto, kao, pitaju. Ali ne. Distanciranje Vesne Pešić od partije i distanciranje partije od Vesne Pešić zbog toga je znatno više od pukog partijskog sukoba. Ulog čitave priče je shvatanje politike kao umeća mogućeg, čemu je bliži Jovanović, i politike kao otvaranja prostora za ono moguće, na čemu je radila Vesna Pešić.

Iako na drugoj ravni i s drugim motivima, sukob „Vremena“ i Srđe Popovića, takođe glasan lom ideoloških istomišljenika, kao ulog imao je gotovo istu stvar: da li od novine napraviti manje ili više efikasno preduzeće čija se efikasnost meri brojem prodatih primeraka (u slučaju političke partije: brojem dobijenih glasova i osvojenih skupštinskih mandata), ili će nedeljnik pokušati da sačuva nešto od izvantržišnih kriterijuma (u slučaju partije: ideju od čijeg sprovođenja ne odstupa ni po koju cenu). Taj izvantržišni mehanizam, taj mehanizam bez mehanicizma, koji bi podrazumevao visok stepen nezavisnosti od tokova novca, nalazi se između čekića slobodnog tržišta i nakovnja nepostojanja. Ekipu koja opslužuje „Vreme“ Slobodan je Antonić svojevremeno, slikovito i pogrešno, nazvao pripadnicima misionarske inteligencije, hoteći da kaže kako su novine poput „Vremena“, u sopstvenom samorazumevanju, same sebi dale zadatak da odgovaraju na više i opštije civilizacijske zahteve, čime, megjutoa, zanemaruju zdravo narodno biće itd., i.t.sl. Sintagma „misionarska inteligencija“ jedno vreme je imala finu prođu među patriotski raspoloženim delom javnosti, ali Antonić nije uočio, niti je iz sopstvene ideološke pozicije to mogao da uoči, kako je „Vreme“ prilično istrajno vodilo žilavu borbu za očuvanje zdravog razuma, upravo nasuprot mesijanskim luđacima, ali je pogodio makar toliko da „Vreme“ (za sada) nije pristalo na tržišna pravila igre upravo zbog izvesne privrženosti nečemu što nije sasvim merljivo novcem. A to se, ta privrženost, dabome plaća.

SLEPO CREVO I OBZIRI: Nije LDP, razume se, izvan svoga vremena, kao što to nije ni „Vreme“. Minimalna pretpostavka, u oba slučaja, jeste da protagonisti ovih priča nisu sasvim nesvesni dominantnih tokova, te da imaju sopstvene strategije otpora i prilagođavanja. Na delu je, danas, ono što se u teoriji naziva krizom političkog, a što se izražava kao nedostatak političkih ideja, kao birokratizacija politike i kao prevlast juridičkog modela nad politikom. Drugim rečima, preko života se postavlja sve gušća mreža pravnih normi, a mesta za političku odluku je sve manje. Norma se, naime, poštuje i sledi, dok političkoj odluci ne prethodi takozvani normativni plan. I to je u redu. Možemo raspravljati o tome da li je to dobro ili loše, ali upravo opisani primer odnosi se na visoko razvijene zemlje, a ne na slepa creva poput Srbije u kojoj se i dalje vodi grčevita borba za elementarne civilizacijske obzire. Utoliko kriza političkog u Srbiji nije na istoj ravni kao, recimo, u Francuskoj, ili Italiji, a na LDP-u je da proceni u kojoj meri može da opstane u utakmici sa mnogo snažnijim igračima ukoliko prihvati igru na njihovom terenu, što Jovanović radi.

Svojevremeno je Marksu smetalo što u politici ima previše salonske priče, a premalo akcije, pa je to sažeo u svojoj slavnoj jedanaestoj tezi o Fojerbahu: do sada su filozofi, napisao je Marks, svet samo tumačili, dočim je stvar u tome da se on izmeni. Svet se, u međuvremenu, doista izmenio, premda verovatno ne na način kojim bi Marks bio zadovoljan. Kako god, možda bi reči bradatog Nemca valjalo malo promešati i stvar okrenuti pa reći kako su stranke do sada svet samo menjale, jedino što nisu imale pojma šta rade, tako da je sada reč o tome da se svet malo tumači.

LDP je zaista imao dobru šansu da postane subverzivan otvaranjem novih perspektiva i mogućnosti tumačenja, ali odmakom od Vesne Pešić kao da svedoči o gubitku koraka sa sopstvenim ambicijama i mogućnostima.