U godini kad je tako važno da ekonomske reforme uspeju, pogodilo se da Praznik rada i najradosniji hrišćanski praznik Uskrs "padnu" jedan za drugim. Ko "kec na damu" nezadovoljnoj radničkoj klasi i probuđenom pravoslavnom stadu. Prvo se u Beogradu na uranku svirala Internacionala, a onda u Mokrinu na Olimpijadi tucala jaja
USKRŠNJA POSLANICA: Patrijarh Pavle
Prvih dana maja leta gospodnjeg 2002. u Srbiji je, čini se, bio uspostavljen minimalan, ali neobičan nacionalni konsenzus. „Nadirući“ levičari okupljeni oko sindikalnih centrala i partija socijaldemokratske orijentacije i tradicionalno agresivni klerikalni konzervativci okupili su se pod jednom parolom – deset dana plandovanja. Baš kao da je u Srbiji sve potaman i kao da su se proteklih dana, meseci i godina jedni dobro oznojili radeći danonoćno, a drugi napatili krišom farbajući uskršnja jaja.
Međunarodni praznik rada l. maj poslužio je levičarima da vlastima pošalju ozbiljno upozorenje: „bolje pakt, nego rat“, komično predstavljajući sebe kao „svet rada“ i preteći da će dići na noge „radničku“ klasu Srbije ukoliko Vlada bude čačkala socijalnu „mečku“. Odmah zatim svoje zalaganje za socijalni mir (koji bi valjda, i pre svega, trebalo da podrazumeva dobre nadnice) srpska „radnička“ klasa demonstrirala je odlaskom na dvonedeljni prvomajsko-uskršnji ničim zasluženi raspust.
Nije pomogao ni vapaj ministra finansija Božidara Đelića da će Srbija za tih deset dana (odnosno dve nedelje, kad se saberu svi dani plandovanja) izgubiti bar tri stvari: milion i po eura neostvarene dobiti, pet-šest odsto rasta industrijske proizvodnje i neizmerno mnogo ugleda kod potencijalnih investitora. Milion i po eura nije malo, mada nekoliko procenata izgubljene proizvodnje koja ionako pravi samo gubitke i nije tako tragično. Mnogo je opasnije izgubiti ugled zemlje u kojoj reforme dobro napreduju i čija bi radnička klasa svojski trebalo da se trudi da one uspeju. Prema proceni stručnjaka Bank of Austria, trenutni potencijal (kapacitet) Jugoslavije za privlačenje direktnih stranih investicija iznosi oko 4,5 milijardi eura, dok će do 2010. godine porasti na celih 14 milijardi eura. Za Srbiju koja ima ambiciju da narednih godina značajno poveća društveni proizvod i privuče te strane investicije neophodno je da promeni radne navike i organizaciju rada, upozorio je Đelić, ali malo ko je na to obratio pažnju.
Srpska radnička klasa poslušala je svog duhovnog vođu, patrijarha Pavla, koji je u uskršnjoj poslanici svim vernicima uključujući i političare („onima kojima je poverena časna i odgovorna dužnost da upravljaju narodom“) poručio da za dobrobit jednog društva nije dovoljno samo to da svi njegovi članovi raspolažu potrebnim materijalnim dobrima i da uživaju relativan socijalni mir, nego da čoveku treba i nešto što će njegov život ispuniti smislom. Patrijarhu je još jednom zasmetalo potrošačko društvo (jer „ima ubrzani ritam života“) u kome ljudi imaju sve manje vremena jedni za druge. Ali, zato, ocenio je poglavar Srpske pravoslavne crkve, „Hristovo vaskrsenje uči da više pažnje treba posvetiti drugim ljudima, nego sticanju novca“.
U predahu između prvomajskog vola na ražnju i uskršnje jagnjetine ispod sača nostalgični deo Srba stigao je i da se priseti „najvećeg sina srpskog naroda“, Josipa Broza Tita. Nostalgija je bila nepogrešivo kodirana kao vreme „u kome se malo radilo, a tako dobro živelo“, s naglašenom željom da se nešto od tog samoupravnog romantizma „zlatnih sedamdesetih“ prenese i u današnju Srbiju.
Ima, međutim, indicija da bi tranzicija u narednim godinama mogla da počiva i na novoj doktrini Patrijaršije, koja se u uskršnjoj poslanici može iščitavati kroz slogan „vodite ljubav, a ne rat“ (i Crkva se, eto, umorila od ratova). U tom slučaju, Srbija bi uskoro mogla da liči na Vudstok, a sveštenstvo SPC-a na – „decu cveća“.
Nevolja je, međutim, što se u čarima nebeske Srbije ne može doživotno i jeftino uživati. To pokazuje i praktično iskustvo one „dece“ iz „onog“ (pravog) Vudstoka koja su kratkotrajno letnje ludiranje zamenili dobro plaćenim radnim mestima u institucijama potrošačkog društva.
Popovska tlapnja o „bezvrednosti novca“ i „nebeskom smislu“ pokazala se tragičnom u protekloj deceniji u Srbiji. Verujuća sirotinja, ekonomski zavisna od rđave svetovne vlasti, bila je podložna svakoj vrsti manipulacije. Zato je srpska vlada (specijalno formirana komisija koju predvodi ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Goran Pitić) baš pred ovaj Uskrs bila primorana da na sebe uzme obavezu da za godinu dana sačini projekat iskorenjivanja siromaštva. Današnjoj srpskoj sirotinji (učenoj da „prezire sticanje novca“) neće hleba i ostalih životnih potrepština obezbediti Vaseljenska patrijaršija iz Carigrada niti tradicionalna srpska pravoslavna uzrečica „trpen – spasen“, nego Svetska banka novim donacijama i kreditima.
Da li sirotinji (u principu svakoj, pa dakle i srpskoj) treba pokloniti upecanu ribu ili je naučiti da peca? Ministar Đelić zagovara tezu da u Srbiji treba menjati filozofiju rada. Na sajmu modernih tehnologija koji je u Beogradu počeo drugog dana Uskrsa (KomTrejd komjuter šou) saopšten je podatak iz koga se, nažalost, vidi da će promena te filozofije biti teška i spora jer, na primer, samo DVA odsto građana Srbije ima kompjuter, a JEDAN odsto koristi internet.
Za početak, međutim, i ministar Đelić mogao bi da kao državni činovnik pomogne promeni radnih navika u javnom sektoru. Pošto je član Vlade, mogao bi, recimo, da izdejstvuje odluku po kojoj će se Prvi maj samo obeležiti, a ne i proslavljati kao Praznik rada (praksa modernih demokratija). Uostalom, možda priča o plandovanju i ne bi bila toliko interesantna tema da se ove godine nisu nesrećno „dopunjavali“ praznici radnika i vernika. S druge strane, međutim, može biti i dobro da društvo u tranziciji otvori još jednu neprijatnu temu koja se zove – nova radna etika.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Poremećena prirodna ravnoteža pokazuje širom Evrope svoje opako lice. O čemu se sve radi? Šta se, zbog niskog vodostaja, događa u neposrednom komšiluku? Kako sve učestaliji pakleni talasi utiču na ljudske živote, kako na ekonomiju? I šta je pokazao u Srbiji slučaj Peščare – tog neobičnog mesta, pustinje koju je čovek pošumio da bude divlja i prirodna, a koja često žestoko gori zbog nemara nekih ljudi, da bi je, zatim, drugi ljudi srčano branili i neumorno iznova pošumljavali
Kada izbori i formalno budu raspisani, studenti objašnjavaju da se neće promeniti suština, već obim kampanje. “Kampanja će ostati bazirana na onome što studentski pokret jeste već dve godine, ali očekujemo da tokom kampanje bude masovnije nego što je ikada bilo, jer veliki broj ljudi odgovara na naše pozive da se priključe opštinskim timovima”, objašnjava student Filip Kovačić za “Vreme”
Održavanje uverenja u nepobedivost na izborima služi tome da se sopstveni birači odvrate od promene strane, a opozicioni – demobilišu. Zato je uložen vanserijski napor da se diskredituje istraživanje koje je predstavila Crta. Većina napada nije se ni bavila sadržajem, već je bila usmerena na Crtu kao organizaciju, a deo na metodologiju. U oba slučaja radilo se o upornom ponavljanju lako proverivih neistina, na primer, tvrdnje da je uzorak bio 558, a ne 2.324 ispitanika. Sve to govori koliko im je bilo stalo da nalaz koji je imao najviše odjeka u javnosti zatrpaju lažnim narativima
U času kada je generacijski pokret mladih ljudi premostio duboke razlike obnavljajući u atomizovanom, apatičnom i podeljenom društvu političku zajednicu utemeljenu na idejama slobode, pravde i antikorupcije, nastao je nužni i dovoljni uslov za promene u Srbiji
Znaju i Vučić i Dodik da tamo gde su sada hodili ima manje stanovnika nego kada je rat završen, a samim tim i manje perspektive. Ova dvojica “srpskih lidera” kao da nisu naučila poruke prošlosti, bar kada je politika u pitanju: nije Srbija napredovala kada su bosanski Srbi gledali u Beograd, kako kaže Vučić, nego kada je Srbija bila Pijemont celog Balkana, pa su svi hteli s njom
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Političke partije i organizacije koje su protiv režima Aleksandera Vučića sve drže u svojim rukama. Ako na izborima, kad god da budu bili, budu poražene, biće same krive
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
