U godini kad je tako važno da ekonomske reforme uspeju, pogodilo se da Praznik rada i najradosniji hrišćanski praznik Uskrs "padnu" jedan za drugim. Ko "kec na damu" nezadovoljnoj radničkoj klasi i probuđenom pravoslavnom stadu. Prvo se u Beogradu na uranku svirala Internacionala, a onda u Mokrinu na Olimpijadi tucala jaja
USKRŠNJA POSLANICA: Patrijarh Pavle
Prvih dana maja leta gospodnjeg 2002. u Srbiji je, čini se, bio uspostavljen minimalan, ali neobičan nacionalni konsenzus. „Nadirući“ levičari okupljeni oko sindikalnih centrala i partija socijaldemokratske orijentacije i tradicionalno agresivni klerikalni konzervativci okupili su se pod jednom parolom – deset dana plandovanja. Baš kao da je u Srbiji sve potaman i kao da su se proteklih dana, meseci i godina jedni dobro oznojili radeći danonoćno, a drugi napatili krišom farbajući uskršnja jaja.
Međunarodni praznik rada l. maj poslužio je levičarima da vlastima pošalju ozbiljno upozorenje: „bolje pakt, nego rat“, komično predstavljajući sebe kao „svet rada“ i preteći da će dići na noge „radničku“ klasu Srbije ukoliko Vlada bude čačkala socijalnu „mečku“. Odmah zatim svoje zalaganje za socijalni mir (koji bi valjda, i pre svega, trebalo da podrazumeva dobre nadnice) srpska „radnička“ klasa demonstrirala je odlaskom na dvonedeljni prvomajsko-uskršnji ničim zasluženi raspust.
Nije pomogao ni vapaj ministra finansija Božidara Đelića da će Srbija za tih deset dana (odnosno dve nedelje, kad se saberu svi dani plandovanja) izgubiti bar tri stvari: milion i po eura neostvarene dobiti, pet-šest odsto rasta industrijske proizvodnje i neizmerno mnogo ugleda kod potencijalnih investitora. Milion i po eura nije malo, mada nekoliko procenata izgubljene proizvodnje koja ionako pravi samo gubitke i nije tako tragično. Mnogo je opasnije izgubiti ugled zemlje u kojoj reforme dobro napreduju i čija bi radnička klasa svojski trebalo da se trudi da one uspeju. Prema proceni stručnjaka Bank of Austria, trenutni potencijal (kapacitet) Jugoslavije za privlačenje direktnih stranih investicija iznosi oko 4,5 milijardi eura, dok će do 2010. godine porasti na celih 14 milijardi eura. Za Srbiju koja ima ambiciju da narednih godina značajno poveća društveni proizvod i privuče te strane investicije neophodno je da promeni radne navike i organizaciju rada, upozorio je Đelić, ali malo ko je na to obratio pažnju.
Srpska radnička klasa poslušala je svog duhovnog vođu, patrijarha Pavla, koji je u uskršnjoj poslanici svim vernicima uključujući i političare („onima kojima je poverena časna i odgovorna dužnost da upravljaju narodom“) poručio da za dobrobit jednog društva nije dovoljno samo to da svi njegovi članovi raspolažu potrebnim materijalnim dobrima i da uživaju relativan socijalni mir, nego da čoveku treba i nešto što će njegov život ispuniti smislom. Patrijarhu je još jednom zasmetalo potrošačko društvo (jer „ima ubrzani ritam života“) u kome ljudi imaju sve manje vremena jedni za druge. Ali, zato, ocenio je poglavar Srpske pravoslavne crkve, „Hristovo vaskrsenje uči da više pažnje treba posvetiti drugim ljudima, nego sticanju novca“.
U predahu između prvomajskog vola na ražnju i uskršnje jagnjetine ispod sača nostalgični deo Srba stigao je i da se priseti „najvećeg sina srpskog naroda“, Josipa Broza Tita. Nostalgija je bila nepogrešivo kodirana kao vreme „u kome se malo radilo, a tako dobro živelo“, s naglašenom željom da se nešto od tog samoupravnog romantizma „zlatnih sedamdesetih“ prenese i u današnju Srbiju.
Ima, međutim, indicija da bi tranzicija u narednim godinama mogla da počiva i na novoj doktrini Patrijaršije, koja se u uskršnjoj poslanici može iščitavati kroz slogan „vodite ljubav, a ne rat“ (i Crkva se, eto, umorila od ratova). U tom slučaju, Srbija bi uskoro mogla da liči na Vudstok, a sveštenstvo SPC-a na – „decu cveća“.
Nevolja je, međutim, što se u čarima nebeske Srbije ne može doživotno i jeftino uživati. To pokazuje i praktično iskustvo one „dece“ iz „onog“ (pravog) Vudstoka koja su kratkotrajno letnje ludiranje zamenili dobro plaćenim radnim mestima u institucijama potrošačkog društva.
Popovska tlapnja o „bezvrednosti novca“ i „nebeskom smislu“ pokazala se tragičnom u protekloj deceniji u Srbiji. Verujuća sirotinja, ekonomski zavisna od rđave svetovne vlasti, bila je podložna svakoj vrsti manipulacije. Zato je srpska vlada (specijalno formirana komisija koju predvodi ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Goran Pitić) baš pred ovaj Uskrs bila primorana da na sebe uzme obavezu da za godinu dana sačini projekat iskorenjivanja siromaštva. Današnjoj srpskoj sirotinji (učenoj da „prezire sticanje novca“) neće hleba i ostalih životnih potrepština obezbediti Vaseljenska patrijaršija iz Carigrada niti tradicionalna srpska pravoslavna uzrečica „trpen – spasen“, nego Svetska banka novim donacijama i kreditima.
Da li sirotinji (u principu svakoj, pa dakle i srpskoj) treba pokloniti upecanu ribu ili je naučiti da peca? Ministar Đelić zagovara tezu da u Srbiji treba menjati filozofiju rada. Na sajmu modernih tehnologija koji je u Beogradu počeo drugog dana Uskrsa (KomTrejd komjuter šou) saopšten je podatak iz koga se, nažalost, vidi da će promena te filozofije biti teška i spora jer, na primer, samo DVA odsto građana Srbije ima kompjuter, a JEDAN odsto koristi internet.
Za početak, međutim, i ministar Đelić mogao bi da kao državni činovnik pomogne promeni radnih navika u javnom sektoru. Pošto je član Vlade, mogao bi, recimo, da izdejstvuje odluku po kojoj će se Prvi maj samo obeležiti, a ne i proslavljati kao Praznik rada (praksa modernih demokratija). Uostalom, možda priča o plandovanju i ne bi bila toliko interesantna tema da se ove godine nisu nesrećno „dopunjavali“ praznici radnika i vernika. S druge strane, međutim, može biti i dobro da društvo u tranziciji otvori još jednu neprijatnu temu koja se zove – nova radna etika.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ratko Mladić nije rođen kao nacionalni mit već su njegov oreol planski zidali politički centri, televizije i novine. I to od početka ratova pa do danas, piše „Vreme“ u novom broju
Kako je individualna krivica Ratka Mladića pretvorena u navodnu odbranu čitavog naroda i zašto Srbija još ne želi da se oslobodi tog tereta. Upravo je individualizacija krivice Srbiji nudila izlaz. Presuda nije Mladićeve zločine pripisala Srbima. Imenovala je čoveka, njegovu komandnu odgovornost i dela za koja je osuđen. Političke i medijske elite izabrale su suprotno: da se sakriju iza naroda i presudu jednom generalu predstave kao presudu svima. Jer ako Mladić ostane sam, mora se otvoriti pitanje ideologije, propagande, ratnih profitera i sistema koji ga je proizveo i štitio
Zarad mentalne i moralne higijene nacije, neophodno je suočavanje sa tamnim stranama prošlosti. Ima mnogo ljudi u Srbiji, ali i u Republici Srpskoj, koji se godinama otvoreno suprotstavljaju nacionalizmu, priznaju činjenice o ratovima i zbog toga često plaćaju. Ratko Mladić je dovoljno delio region i Srbe za života. Vreme je da i te podele dočekaju pokop koji bi, za razliku od njegovog, zasluživao sve državne počasti
Pojedine političke partije i državne kompanije preuzele su nadležnosti i poslove diplomatskih i konzularnih predstavništava. To potvrđuju primjeri iz Banjaluke koji kazuju da je krenula mobilizacija građana sa dvojnim državljanstvom da se pridobiju za glasanje na izborima u Srbiji koji još uvijek nisu raspisani
Studenti su praćeni, prisluškivani, snimani, radilo se ne tome da “budu izbušeni” – primenjivana je policijsko-vojna taktika za obračun sa “nevidljivim protivnikom”. Režim je primenio taktiku uhođenja, praćenja, zastrašivanja i javnog blaćenja u želji da od Srbije, u političkom smislu, napravi sprženu zemlju. Ono što sada Vučić radi ne ostavlja mogućnost da poverujemo da bi, ako se desi promena, on i njegovi lojalisti mogli sutra da se uključe u politički život Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Na šta bi Vučić ličio ispred nekoliko hiljada migratornih mitingaša okružen kordonima i, iza njih, masom bijesnih Novosađana? Zar njegov marš na Novi Sad nije bio otkazan i prije nego što je zakazan
Ko je hteo još Vučića, dobiće još Vučića u podkastu sa Vučićem. Treba ispuniti svaki sekund kampanje i jedino je uzbudljivo pitanje hoće li gosti podkasta moći da dođu do reči
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
