Trivo Inđić (1938–2020)

„Dragom čika Radetu, liberteru tj. slobodaru, od njegovog đaka, Trivo Inđić“, posveta je mome dedi zapisana u jednoj od Trivinih knjiga, Uspon masa. Moja prva sećanja na Trivu su iz perioda mog najranijeg detinjstva, upravo kao na neku vrstu dedinog đaka koji je osamdesetih godina prošlog veka nedeljom dolazio kod njega. Sedeli su satima razmatrajući pitanja savremenog anarhizma i radničkog pokreta, sa večitim osvrtom na aktuelna dešavanja u Španiji.

Rodom iz Bosanske Krajine, kao siroče Drugog svetskog rata, Trivo je sa osam godina došao u Beograd kod strica krojača, spremnog da odškoluje bratanca. Vrlo brzo je pokazao ljubav prema knjizi i pisanju. Esej za koji je nagrađen pedesetih godina odveo ga je kao tinejdžera na putovanje u Ameriku i pružio mu priliku da nauči jezik i večera sa ondašnjim senatorom države Masačusets Džonom Kenedijem.

Davne 1959. godine imao je priliku da upozna Če Gevaru i da sa njim iz Beograda avionom putuje za Kairo. Na tom putovanju Trivo mu je detaljno predstavio način funkcionisanja samoupravnog sistema socijalističke Jugoslavije, za koji je argentinski revolucionar pokazivao veliko interesovanje.

Akademska karijera odvela ga je na Filozofski fakultet, gde je radio kao asistent profesora Ljubomira Tadića. Godine 1975. našao se u grupi „praksisovaca“, koji su zbog disidentskog delovanja proterani sa Beogradskog univerziteta.

Nakon pada Miloševića i promena koje su usledile, Trivo je imenovan za ambasadora SR Jugoslavije u Madridu. Otišao je tamo tiho i bez pompe, obilazeći u slobodno vreme madridske knjižare i arhive. Turbulentne društvene okolnosti na ovim prostorima omele su ga i ovoga puta, pa je tako raspadom SR Jugoslavije i stvaranjem Državne zajednice SCG sa mesta ambasadora vraćen pre isteka mandata. Pobedom Borisa Tadića na izborima 2004. godine Trivo postaje njegov savetnik, a sa tog mesta će otići u penziju 2012. Deo zasluga za ulazak Demokratske stranke u Socijalističku internacionalu 2008. godine može se pripisati Trivi Inđiću, koji je u Izraelu 2006. godine razgovarao sa bivšim visokim funkcionerom Socijalističke internacionale Felipeom Gonzalesom.

Nemerljiv je na ovim prostorima Trivin značaj na polju proučavanja međunarodnog anarhističkog pokreta, Španije i Latinske Amerike u 20. veku. Gotovo da nije bilo ozbiljnije studije u Jugoslaviji na temu društvenih zbivanja u Španiji prilikom čije izrade se ne bi pitalo Trivu za mišljenje.

Negde sredinom februara razgovarali smo u zgradi beogradske Sinagoge, u čijem je prizemlju živeo kao podstanar. Primio me je uz veliki napor, vidno iscrpljen od bolesti koja ga je munjevitom brzinom savladavala. Nisam se dugo zadržao. Rekao mi je da oseća veliki dug prema „čika Radetu“ i da će čim bude povratio snagu, napisati nešto o njemu.