Trgovina samoubistvom

Psiholozi obično tvrde da javno pričanje potencijalnog samoubice o sopstvenim namerama predstavlja zapravo neku vrstu apela i vapaja okolini da pomogne očajniku dok još nije kasno. Advokat Vlajka Stojiljkovića i njegovi partijski drugovi iz SPS-a ovih dana s gotovo „nepodnošljivom lakoćom“ saopštavaju javnosti kako je bivši srpski ministar policije bar od jula prošle godine uporno ponavljao da će se radije ubiti nego otići na noge Karli del Ponte u Hag i tako pokleknuti pred „stranim neprijateljima i domaćim izdajnicima“. Njegovi susedi sa Senjaka takođe tvrde kako je Stojiljković, danima pre nego što je u sumrak 11. aprila (nekoliko časova posle usvajanja Zakona o saradnji s Haškim tribunalom) pucao sebi u glavu ispred savezne skupštine čiji je poslanik bio, šetao po komšiluku sa oproštajnim pismom, čitao ga na glas i pitao da li je neke rečenice dobro sročio. I svi su navodno mislili da on to ne govori ozbiljno.

Jedan od onih koji je sve to shvatao ozbiljno, kasnije je još ozbiljnije izjavio za novine – „očekivali smo, ali prebrzo je došlo“. Generalni sekretar SPS-a Zoran Anđelković tvrdio je kako su u ovoj partiji pojedinci znali za samoubilačke planove svog istaknutog člana, ali nisu pokušali da ga spreče „zato što niko nije mogao da veruje da tako nešto može da uradi“. Niko od onih koji su znali za namere bivšeg ministra policije nije dakle bio previše uznemiren zbog njegovog indirektnog vapaja i javnog pričanja o samoubistvu. Stojiljkovićeva prva komšinica iz ulice Augusta Cesarca bankarka Borka Vučić, priznala je doduše ovih dana da je tog 11. aprila Vlajkova crna pudlica Nina pokazivala znake čudnog uznemirenja – čitav dan je nervozno lajala.

Ako već niko od onih koji su „sve znali“ nije reagovao na vreme, broj onih koji su još iste večeri po fatalnom događaju pokušali da u krvi bivšeg ministra ulove i poneku „zlatnu ribicu“, politički i na svaki drugi način zloupotrebe ovu ličnu dramu i tragediju ili dopišu njegovo oproštajno pismo od 15 strana, pisano rukom, bio je zaista impresivan.

PISMA UROŠU: Među onima koji su „sve znali“, a čuvali tajnu o samoubilačkim namerama, bio je pre svih Vlajkov partijski i policijski drug Uroš Šuvaković. Neposredno pre samoubistva njemu je Stojiljković poslao dva pisma sa molbom da kada dođe do „čina o kome sam ti pričao“, listu „Svedok“ preda oproštajno pismo koje bi trebalo objaviti bez ikakvog skraćivanja i sa prigodnom fotografijom iz ličnog albuma.

U prvom pismu Šuvakoviću, Stojiljković svom partijskom drugu savetuje da pročita oproštajno pismo, da ga odmah zatim zatvori i ne pokazuje nikome do dana kada bi planirani događaj mogao da se desi. „Suština ovog mog čina nije strah od Haga i bežanje od odgovornosti, već vid političke borbe, protest protiv dosovaca koji krše Ustav i zakone, koji su zemlju doveli u najgori ponižavajući položaj… Pratiću situaciju, ali vidim da su maksimalno zaoštrili. Idu na zakon. Crnogorci izdajnici, i ja se ne mogu braniti dugo, ako donesu zakon. A da čamim, u ovim godinama u Hagu, to ne dolazi u obzir“, piše između ostalog bivši ministar policije u pismu koje ekskluzivno objavljuje list „Svedok“. (Koliko je poznato, jedan od osnivača ovog lista bio je svojevremeno i Stojiljkovićev advokat Branimir Gugl.)

U drugom pismu koje počinje sa „Dragi druže Uroše“, Stojiljković odmah na početku kaže da je ovo njegovo poslednje javljanje, primećuje da su čelnici DOS-a i SNP-a „okrvavili ruke“ i protivustavnim ponašanjem uzeli njegovu glavu. Šuvakovića takođe obaveštava da će „kad se ono desi“ kraj sebe imati tekst sa dve-tri rečenice u kome objašnjava svoj čin, ali ga ujedno moli da širu verziju odmah pusti u javnost. U istom pismu Vlajko Stojiljković pozdravlja prof. Miru Marković i preko druga Uroša izvinjava se što nije bio u prilici da joj se javi „da ovi gestapovci ne bi prerano otkrili gde sam“. U delu pisma koji se odnosi na Miru Marković bivši ministar policije još kaže: „Znam da mi neće odobriti moje postupke. Nije joj lako.“ Na kraju slede i pozdravi Radetu Markoviću i poruka da se u zatvoru drži i ne klone. „Još je mlad, pa će sve izdržati i kad izađe da mene osveti. Ne treba da se plaši za Hag, jer on nema ama baš nikakve veze sa Kosovom i Metohijom.“

Kasniji sled događaja je manje-više poznat. Vlajko Stojiljković je održao reč i pucao sebi u slepoočnicu ispred parlamenta, na istom mestu gde je 5. oktobra 2000. posrnuo i režim kome je pripadao. Promenio je jedino prvobitni plan da se ubije na Ušću ili u zadnjem redu skupštinske sale. U poslednji čas odlučio je, izgleda, da u svojoj ličnoj drami promeni još samo jedan detalj – umesto da zove Uroša i zamoli ga da „aktivira“ oproštajno pismo, na ulazu u polupraznu Skupštinu pronašao je radikalskog poslanika Filipa Stojanovića i dao mu papir koji je kasnije pročitan okupljenim novinarima ispred zgrade parlamenta. (Izbor inače nije slučajno pao na Stojanovića. Nekada davno Vlajko Stojiljković je, kažu, igrao fudbal za požarevački Mladi radnik, da bi kasnije kao lokalni funkcioner u ovom gradu lično uticao da Stojanović sa Kosova dođe u Požarevac i takođe postane fudbaler istog tima.)

Desetak minuta posle pucnja ispred Skupštine, niz stepenice ovog zdanja strčao je radikal Aleksandar Vučić i pročitao kraću verziju oproštajnog pisma. Te večeri bila je to prva zloupotreba ovog tragičnog događaja u političke svrhe – oproštajno pismo Vlajka Stojiljkovića pročitano je okupljenim novinarima i prolaznicima u trenutku kada još nije bilo sasvim jasno da li je bivši ministar policije preminuo ili ne. U toj kraćoj verziji pomenuti su svi oni koje je Stojiljković smatrao direktno odgovornim za svoju smrt – Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica, Dušan Mihajlović, Vladan Batić, Miroljub Labus, Dragoljub Mićunović, Predrag Bulatović, Srđa Božović i Dragiša Pešić. Čitač pisma posebno je naglasio poslednju rečenicu – „građani i rodoljubi ove zemlje znaće kako da me osvete“.

BRANIČEVSKI OKRUG: Oni koji se nisu preterano obazirili na samoubilačke planove i javno iskazane namere svog partijskog druga, kasnije su se gotovo nadmetali da opišu Vlajkovu „herojsku smrt“ ili odgonetnu šta ga je zaista ubilo, iako je sam Stojiljković sasvim jasno opisao šta ga je navelo da podigne ruku na sebe. Birajući između mogućnosti da ostatak života provede u haškom ili nekom drugom zatvoru ili eventualne slobode do koje bi možda došao preko svedočenja protiv Slobodana Miloševića, koga i u oproštajnom pismu pominje kao neku vrstu lične ikone, bivši ministar unutrašnjih poslova odlučio se za čin koji je opisao kao pridruživanje „svojim policajcima koji su herojski pali braneći narod i zemlju od zlikovaca“. Učinio je to verovatno uveren da će na taj način mnogima ostati u boljem pamćenju od onog koje mu je bilo namenjeno, ali i uz očiglednu veru da njegova smrt neće odjeknuti gluvo i da njegova žrtva može prilično zagorčati život „marionetskoj dosovskoj vlasti“. Učinio je to očigledno i čvrsto uveren u ispravnost onoga što je radio kao ministar policije. To je možda ponajbolje iskazao u stavu – „kad Šiptari ubijaju, to je osveta, kad NATO ubija, to je kolateralna šteta, kad Srbi ubijaju, to je zločin“.

U samom SPS-u posle oktobarske promene vlasti malo ko je mario za Stojiljkovića. Iza leđa, njegovim bivšim partijskim drugovima često je umelo da se omakne nešto nalik na – bolje bi mu bilo da se ubio. Na prvoj sednici GO-a odbora stranke posle gubitka vlasti na kojoj se nisu pojavili mnogi partijski čelnici (bilo je to nekoliko dana posle 5. oktobra kada mnogi socijalisti nisu baš rado izlazili iz kuće), Vlajko je satima stojički slušao kritike čak i nižih partijskih ešalona na sopstveni račun. Lokalni partijski funkcioneri koji su još samo nekoliko dana ranije pred njim stajali mirno kao pred čovekom najvišeg Slobinog i Mirinog poverenja, optuživali su ga da je najodgovorniji za gubitak vlasti. Tvrdili su da je do „izdaje“ došlo pre svega u policiji, da je vlast prepuštena bez borbe, da su razne legije i ostali promenili stranu a da ministar to nije znao, da je glavni oslonac režima zakazao u najdramatičnijem času, da se policija nije ni pomakla kada je masa sa ulice upadala u Skupštinu i zgradu RTS-a. Optuživali su ga za nesposobnost i nedoraslost situaciji. Očevici kažu da je Vlajko sve to satima slušao i zapisivao i onda, pokušavajući da digne moral stranačkim drugovima, za govornicom rekao da nije „baš sve tako crno“. Primetio je kako su „eto, baš juče konstituisani novi lokalni organi vlasti“ u njegovom Braničevskom okrugu. Na te reči sala je eksplodirala, a predsedavajući je (kažu da je to bio Zoran Anđelković Baki), ne stigavši da isključi mikrofon, izgovorio otprilike – more, jebo te Braničevski okrug. Nekoliko dana kasnije i Braničevski okrug se odrekao Vlajka.

Bivši ministar policije doživeo je neprijatnosti i prilikom organizovanja tzv. narodnih straža ispred Miloševićeve kuće na Dedinju, pre nego što je bivši predsednik SRJ uhapšen krajem marta prošle godine. Prema nekim novinskim natpisima iz tog vremena, deo narodnih stražara nije ga gledao sa previše simpatija. Prigovarali su mu da je „sada kasno“ i da je bilo bolje da je predsednika čuvao i sačuvao onog 5. oktobra. Neki u SPS-u pripisali su kasnije autorstvo ovakvog stava Branislavu Ivkoviću.

LISICA I VUK: Prošle nedelje, na redovnoj tribini ponedeljkom u beogradskom Medija centru, profesor Bora Kuzmanović primetio je da je posle serije nerazjašnjenih političkih ubistava došao izgleda red i na politička samoubistva. Pre Vlajka Stojiljkovića učinili su to i Vojislav Živković, bivši predsednik SPS-a na Kosovu, kao i Zoran Sokolović, takođe nekadašnji ministar policije. Pre dva meseca, skočivši u peć livnice Rudarsko-topioničarskog basena Bor, samoubistvo je izvršio i Duško Nikolić, nekadašnji funkcioner SPS-a u ovom gradu. Iako pravila dobrog ukusa nalažu da se ne čeprka i ne grebe previše po motivima onih koji su se odlučili da sebi oduzmu život, u svim ovim slučajevima moguće je možda pronaći i jedan zajednički imenitelj – činjenicu da gubitak vlasti obično donosi i dramatične promene u životima ljudi.

U biografiji Vlajka Stojiljkovića stoji, na primer, da je na političku trambulinu stao još davne 1958. godine kada je u Požarevcu prvi put stigao do neke značajne funkcije. Skakati po toj trambulini vlasti više od 40 godina, raditi razne značajne poslove, preživeti silne plenume i partijske zaokrete bez većih ožiljaka, dogurati do vrhova vlasti i onda gledati kako se jedna gotovo armirana ideološko-sistemska tvorevina razilazi poput jutarnje magle, kako svi sa tvoje liste dojučerašnjih „neprijatelja države“ postaju njeni čelni ljudi, i na kraju biti suočen sa pretnjom da se ostatak života provede u nekom zatvoru sa belegom ratnog zločinca, zaista liči na psihološki udar maljem posle koga nije teško zaključiti da je život jednostavno postao nepodnošljiv.

Stojiljković je inače važio za političara starog kova koji se u vrhove srpske politike probio na 8. sednici kada je izgovorio pravu rečenicu u pravom trenutku. Stajući na stranu Slobodana Miloševića, primetio je kako se na tom istorijskom plenumu izgleda gonila lisica, a kako je zapravo isteran vuk. To da je političar starog kova, Stojiljković je možda najubedljivije pokazao u maju 2000. upravo u svom Požarevcu. Početkom maja njegova policija je uhapsila „otporaše“ koji su se sukobili sa ekipom Marka Miloševića, lokalni sud ih je na brzinu osudio a novine objavile njihove policijsko-zdravstvene kartone, posle čega je tadašnja opozicija zakazala u ovom gradu protestni miting. Svi putevi ka Požarevcu bili su tog dana gotovo blokirani, a u centru grada bila je podignuta bina za kontramiting vlasti. Stojiljković, koji je lično nadgledao ovaj tužni skup, želeo je da sve izgleda prilično veselo. Pred jedva stotinak prisutnih neko je na bini razvlačio „dalapu“, a lokalno kulturno-umetničko društvo cupkalo je splet narodnih igara ispred slike Slobodana Miloševića. Nekoliko meseci kasnije Vlajkova policija nije uspela da zatvori prilaze Beogradu i organizuje novi kontramiting. U raznim prigodnim sećanjima na događaje od 5. oktobra pominjano je kako je Stojiljković tog dana u očaju tražio pomoć na sve strane. Molio je navodno generala Pavkovića da tenkovima zakrči prilaze Beogradu kod Lipovičke šume i (takođe navodno) dobio odgovor da to nije posao vojske. Kasnije je zajedno sa generalom Vlastimirom Đorđevićem tražio pomoć vojske za policijske jedinice koje su mu ostale lojalne, ali je i taj zahtev izgleda stigao prekasno. Bar tako danas kaže jedna od legendi o 5. oktobru.

SAMOUBISTVO S PREDUMIŠLJAJEM: Pucanj ispred savezne skupštine i odluka Vlajka Stojiljkovića da umre protiveći se jednoj politici doprineli su da Zakon o saradnji s Hagom, donet posle gotovo jednogodišnjeg političkog natezanja, bar na kratko bude povučen u zaklon. U bilans dosadašnje traumatične saradnje s Hagom do sada je ušlo puškaranje ispred Miloševićeve kuće na Dedinju, zatim pad savezne vlade, pobuna „crvenih beretki“ posle hapšenja braće Banović i samoubistvo bivšeg ministra na ulazu u saveznu skupštinu. Vlasti kojima se pre ovog tragičnog događaja žurilo da što pre otpočnu zakonsku proceduru oko transfera optuženih u Hag morale su zato da zastanu i dobro odmere sledeći korak bez obzira na neprekidna mamuzanja iz inostranstva. Puna četiri dana posle objavljivanja Zakona u „Službenom listu“, niko se još nije usudio da napravi taj prvi korak. Čeka se valjda da se bar malo povuče dim iz pištolja iz koga je pucao u sebe bivši ministar policije, ili da možda glavna haška tužiteljica Karla del Ponte prilikom ovonedeljne posete Beogradu zgužva još neku staru, javnu ili tajnu optužnicu.

Među onima koji bi uskoro morali da krenu u Hag i stanu pred tamošnji „mlin pravde“ ima još optuženih koji su svojevremeno pominjali „herojsku smrt“, iskazivali samoubilačke namere, tvrdili da „spavaju s bombom u džepu“ i zaricali se da neće živi na noge Sudu koji ne priznaju. Za razliku od Vlajka, njih bi neko morao ozbiljno da shvati kako bi se izbegle nove fatalne posledice. Onima koji se protive izručenjima Hagu i tvrde da je to dizanje ruke „Srbina na Srbina“ trebalo bi objasniti kako bi ona bomba u pidžami mogla da ubije upravo njihove sunarodnike koji budu došli po njih. U noći kada su ga hapsili (31. marta prošle godine), Slobodan Milošević, kome su tada mnogi sugerisali da digne ruku na sebe, rekao je pre odlaska u beogradski zatvor da želi uspravno da ode, odnosno da ne želi da život gube ni njegovi prijatelji ni mladići ipsred njegove kuće.

U međuvremenu, general Dragoljub Ojdanić poslao je javnosti umirujuću poruku – da kao vojnik svoje države želi da poštuje njene zakone i da spokojan i spakovan mirno čeka da ga pozovu u Hag. General je ubeđen da se iz haškog lavirinta može pronaći put do kuće i očito veruje da posle usvajanja Zakona državu bar donekle počinje da zanima šta se u Hagu događa. Jednoga dana, i mimo Haga, počeće valjda da je zanima i ono što se dogodilo u Srebrenici, Vukovaru ili Račku.