Više poslova Srbije sa Emiratima proglašavano je za “poslove veka” a bili su štetni po Srbiju, dok se o pravoj zaradi – u trgovini naoružanjem i vojnom opremom – uglavnom ćutalo
Teško da bi se iko od slučajno odabranih građana setio šta se desilo tog 17. februara davne 2013. godine. Bilo je u međuvremenu mnogo datuma koje bi valjalo pamtiti – po dobru ili po zlu – ali taj 17. februar, sva je prilika, niko nije upamtio.
No, šta se zapravo tada desilo, i zbog čega je taj dan bitan za noviju srpsku istoriju? Tog dana je – tada tek prvi potpredsednik Vlade Srbije – Aleksandar Vučić potpisao “krovni sporazum” između Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Ovaj akt je predviđao saradnju ove dve zemlje u desetak različitih oblasti – bezbednosna, vojna, medijska, pravosudna, zdravstvena, poljoprivredna….Ujedno, taj sporazum je zanavek zapečatio izgled glavnog grada, a “arapskim prijateljima” je omogućio da svoje projekte u Srbiji razvijaju ne obazirući se na njene zakone: Vučić je, potpisujući sporazum, potpisao i malecni član 6, koji efektivno uklanja državu Srbiju i njeno nacionalno zakonodavstvo iz svih budućih projekata i ugovora koji budu potpisani na osnovu “krovnog sporazuma”.
Zbilja, bilo je više ovakvih projekata, žestoko osporavanih u ostacima pod Vučićevim režimom uništene javnosti, projekata o čijim efektima se i danas raspravlja. Takođe, bilo je i više projekata i obećanja “teških” više milijardi evra koja nikada nisu ispunjena. A za sve to vreme, potiho, iza scene, tekla je trgovina oružjem iz Srbije ka Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Ova delatnost, iako vrednija od svih “investicija” koje je UAE doneo u Srbiju, po pravilu je tokom godina koje su usledile ostajala u tišini i nije bila u prvom planu.
No, krenimo redom.
NAJAVE I OSTVARENJA
Diplomatski odnosi dve zemlje obnovljeni su 2007. godine, ali pre dolaska Srpske napredne stranke na vlast nije bilo većih zajedničkih projekata niti ulaganja, na obe strane. Nisu, dakle, postojale ni istorijske, ni ekonomske, ni političke veze između dve države, čak ni trgovina oružjem.
Sve kreće u oktobru 2012, posetom Aleksandra Vučića i danas zaboravljenog Mlađana Dinkića Emiratima. Tada su njih dvojica u Srbiju doneli najave o ulaganju stranog partnera u iznosu od više stotina miliona evra – što u poljoprivredu, što u kanale za odvodnjavanje, pomenuta je bila i namenska industrija. Šeik – tada princ Emirata – Mohamed bin Zajed al Nahjan uzvraća posetu Beogradu u januaru 2013, a tada je u medijima već zavladala euforija: navodno, princ zove Aleksandra Vučića “brate”, hoće da ulaže u namensku industriju, u poljoprivredu, u “JAT Tehniku”, u navodnjavanje… Šeik tada obilazi i Fudbalski klub Crvena zvezda, a Vučić odlazi toliko daleko da čak izjavljuje da će šeik ulagati i u poslove na kojima neće ništa zaraditi – samo da bi pomogao Srbiji.
Vučić u februaru 2013. u Abu Dabiju (glavni grad i jedan od sedam emirata koji čine UAE) potpisuje pomenuti krovni sporazum, na osnovu kog će kasnije biti potpisana po Srbiju bar tri veoma štetna ugovora – jedan je za “Beograd na vodi”, drugi za nacionalnog avioprevoznika “Er Srbiju”, a treći za prodaju PKB.
Kreće još veća euforija po režimskim medijima – tokom 2013. i 2014. već se govori o milijardama evra. Doći će fabrika čipova “Mubadala” i uložiće osam milijardi evra, Emirati hoće da naprave fabriku avionskih komponenti vrednu 400 miliona evra, Beograd na vodi vredeće 4 milijarde evra i zaposliće 200000 ljudi (“Informer”)…
Po medijima se priča da će, sada takođe zaboravljeni, nekadašnji šef MMF i Vučićev savetnik Dominik Stros-Kan “razraditi modalitet na koji način bi se potencijalni višak sredstava od UAE kredita mogao iskoristiti kao osnov za privlačenje dodatnih sredstava iz privatnih izvora”, a u martu 2014. UAE daje Srbiji zajam od milijardu dolara, sa kamatom od svega dva odsto. Tadašnji ministar finansija Lazar Krstić izjavljuje da je “u današnjem novcu to bukvalno kao poklon, kao da je neko dao taj novac iz džepa”.
Srbija se do sada kod UAE ukupno zadužila za tri milijarde dolara, a neto strane direktne investicije u Srbiju iz ove zemlje iznosile su 705 miliona evra u periodu 2010–2023 (vidi grafikon 1).
“Uveren sam da iza svega stoje Amerikanci koji su vladaru Abu Dabija dali mig da se otvori prema Balkanu i da se tako uspostavi kanal ‘posredničke saradnje’ koja je, ne zaboravimo, prvo počela sa Crnom Gorom, a tek nakon toga, kada se uključio Vučićev savetnik Mlađan Dinkić, i sa Beogradom”, kaže za “Vreme” Boško Jakšić, višedecenijski spoljnopolitički komentator. “Veliku ulogu u tome imao je Palestinac Mohamed Dahlan, jedan od mešetara sa Bliskog istoka koga su optuživali za veze sa CIA. Dahlan je 2013. u Srbiji bio odlikovan, a posle crnogorskog dobio je i srpsko državljanstvo. Investicije su izraz naklonosti, a vlasti u Beogradu znaju da iza njih stoje Amerikanci i to treba da cene. Istovremeno, sa Emiraćanima je lakše nego sa Amerikancima ulaziti u sumnjive poslove koji su izvor korupcije. Projekat ‘Beograd na vodi’ tako je pretvoren u mega perionicu novca”.
BEOGRAD NA VODI
Četiri milijarde evra ulaganja i 200.000 novih radnih mesta – pisao je prodržavni “Informer” 2014. godine o budućem projektu koji će u potpunosti zazidati savsko priobalje i sakriti ga od ostatka starog dela grada pomoću više desetina stambeno-poslovnih solitera i višespratnica.
Praktično sve je sporno u ovom mega-projektu, za koji je vlast tvrdila da će Srbiji i Beogradu doneti ulaganje od 3,5 milijarde evra i 200000 novih radnih mesta. Vučić je tada u kampanji za beogradske izbore izjavio o ovom projektu da “imamo veliki broj zainteresovanih investitora, ali je besmisleno da o tome govorimo, jer će naravno ići tender i moraće da postoji utakmica i takmičenje za ovako nešto”.
Naravno da utakmica nije postojala, naravno da tender nije raspisan i da niko nije mogao da konkuriše kompaniji “Igl Hils” u onome što je – bar za arapsku stranu – zbilja bio posao veka: dobili su besplatno 170 hektara zemljišta u centru Beograda, država je uložila na stotine miliona evra da bi infrastrukturno uredila i opremila ovaj deo Beograda, u zajedničkoj firmi dobila svega trećinu vlasništva, a arapski “partner” je zajedničkoj firmi dao kredit od 150 miliona evra i obavezao se na ulaganje do 150 miliona evra. Ugovor je potpisala Zorana Mihajlović. Ne samo da nije bilo tendera, već je u Skupštini Srbije usvojen skandalozni “lex specialis” za Beograd na vodi, kojim je jasan privatni interes investitora – da zida zgrade i prodaje ih – proglašen za javni interes kako bi se omogućilo raseljavanje postojećih stanovnika Savamale.
Čelnici vlasti su bahato odgovarali na izuzetno brojne kritike stručne i šire javnosti, govoreći jednostavno “uložite vi 3,5 milijarde, pa gradite”. Nakon što je – retkost! – konačno objavljen ugovor o “Beogradu na vodi”, tadašnji gradonačelnik Beograda Siniša Mali je nesrazmeru između obećanih 3,5 milijarde i dogovorenih 300 miliona “objasnio” kontrapitanjem: “Što, pa je l’ malo 300 miliona evra?”
Na očiglednu štetu koja nastupa po glavni grad i državu Srbiju ukazivali su stručnjaci, pa je tako Akademija arhitekture Srbije Beograd na vodi nazvala “najvećom divljom gradnjom na svetu”, a pravnici su ukazivali na činjenicu da je ugovorom predviđeno da se udeli u firmi neće menjati bez obzira na dodatna ulaganja bilo kog partnera.
Naravno, dodatna ulaganja, kao i u slučaju “Er Srbije”, imala je samo domaća strana. Spektakularan je bio način na koji je Beograd na vodi došao do potrebnih zelenih površina – to je učinjeno tako što mu je dodeljeno zemljište sa druge, novobeogradske strane reke, gde se nalazi livada.
A onda je u aprilu 2016. došlo rušenje u Savamali i sav privid Srbije kao funkcionalne države je nestao. Širenje Beograda na vodi se nastavilo, pa je najpre 2021. od NIS kupljeno oko 5,6 hektara zemljišta preko puta Ade Ciganlije, a u aprilu 2023. Vlada Srbije dodelila je još 327 hektara zemljišta ovom udruženom poduhvatu, tako da će Beograd na vodi progutati dosadašnju teritoriju beogradskog Sajma, kao i delove Čukarice i Novog Beograda.
Očekuje se, dakle, još soliterčina tamo gde im mesto nije, a cela desna obala Save – od Čukarice do Brankovog mosta – biće trajno oduzeta građanima Srbije i Beograda.
PKB
I prodaju Poljoprivrednog kombinata “Beograd” (PKB) kompaniji Al Dahra pratila je izuzetna dalekovidost državnog vrha, i to u više navrata. Treba reći na ovom mestu da je PKB poslovao izuzetno loše i neodrživo godinama pre prodaje, ali način na koji je prodat (kao i šta se posle zbilo) zbilja je spektakularan.
Najpre: PKB uopšte nije bio vlasnik zemljišta koje je obrađivao, već je imao pravo njegovog korišćenja. Međutim, Vučić je 2015, kao predsednik vlade, potpisao zaključak kojim obaveštava Državno pravobranilaštvo da je “vlada saglasna” da se više ne pokreću upravni sporovi protiv akata Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture (tadašnja ministarka bila je Zorana Mihajlović), kojim se upisuje pravo svojine PKB nad zemljištem koje je do tada bilo državno.
Zašto je ovo urađeno? Zato što je prodaja državnog poljoprivrednog zemljišta po zakonu zabranjena. No, da bi zaobišla ovu poteškoću, vlast je omogućila da PKB prvo postane vlasnik zemljišta koje obrađuje: prilikom prodaje više neće biti problema, jer zemljište više nije državno. Uostalom, buduće vlasnike samo je zemljište i interesovalo – kompanija nije prodata, već samo njena imovina.
Poslednjeg dana 2015. godine oglašena je prodaja imovine PKB za 150 miliona evra. Niko se nije javio. Umesto da u sledećem pokušaju privatizacije država postavi blaže uslove, ona ih je pooštrila. Prema novim uslovima, za kupovinu imovine PKB mogle su da se jave samo kompanije koje imaju “prihod od najmanje 400 miliona evra u poslednjoj poslovnoj godini”, što je iz trke za kupovinu praktično izbacilo domaće poljoprivrednike.
Imovina PKB – oko 17000 hektara na teritoriji glavnog grada, objekti i oprema – prodata tako je kompaniji “Al Dahra” iz Emirata za oko 105 miliona evra, uz još 16,7 miliona za stočni fond. “Al Dahra” se jedina javila na poziv i platila oko 4700 evra po hektaru, odnosno ukupno oko 80 miliona evra samo za zemljište.
Spektakl počinje kasnije: najpre je “Insajder” otkrio da je “Al Dahra” u svoje finansijske izveštaje umesto 80 – koliko je platila – upisala vrednost zemljišta od čak 170 miliona evra – koliko je iznosila fer vrednost ovog ogromnog parčeta glavnog grada – a potom i da će država deo tog zemljišta morati da otkupi od “Al Dahre”, jer će tuda ići budući put Beograd–Zrenjanin.
U tom periodu nova šarena laža za građane zvana EXPO nije postojala, no kada je obelodanjeno gde će se ova manifestacija održavati, novinari Radija Slobodna Evropa otkrili su da je država taj isti hektar u Surčinu, koji je “Al Dahri” prodala za 4700 evra, plaćala čak pola miliona evra, odnosno 100 puta više nego što ga je prodala.
Kako smo napomenuli, PKB je loše poslovao godinama. Prihodi iz poslovanja neprestano su padali sve do prodaje, gubici su se merili u milionima evra. Šta se dogodilo nakon prodaje? Kompanija je od 2018. do 2023. ostvarila ukupni gubitak od oko 30 miliona evra (vidi grafikon 2).
ER SRBIJA
Još jedan spektakl od poslovnog modela viđen je i u saradnji države sa kompanijom “Etihad”, iz koje je JAT prerastao u “Er Srbiju” 2013. godine. U novoj firmi država je imala 51, a partner iz Emirata 49 odsto vlasništva. Ta je saradnja trajala deset godina, da bi Etihad u potpunosti izašao iz vlasništva nacionalne aviokompanije u novembru 2023.
Osim što je – naravno – ključni deo ugovora ostao pod velom tajnosti, država se i u ovoj situaciji ponela kao i kod Beograda na vodi: “Etihad” je svoj zajam od 40 miliona evra konvertovao u 49 odsto vlasništva, a država je samo u prve četiri godine (2013–2016) u novu kompaniju upumpala skoro 200 miliona evra kroz donacije i otpise dugovanja prema Aerodromu Beograd i ostala i dalje na 51 odsto vlasništva.
Od početka je bilo jasno da je reč o političkoj, a ne ekonomski isplativoj priči. Novoj vlasti je 2013. godine bio potreban ma kakav uspeh i ma kakva investicija zarad političkih poena, a jedna od takvih investicija došla je u obliku “Etihada”.
Otkud tvrdnja da je reč o neisplativoj priči? Svaku godinu “Er Srbija” je formalno završavala sa nekakvom neto dobiti koja se merila u milionima evra, sve do pojave kovida. Svaki put se vlast – a naročito Siniša Mali – hvalila tom dobiti i govorila da je reč o stabilnoj kompaniji koja je napokon stala na svoje noge.
Ono pak što nikada nije objavljivano po režimskim medijima jeste da je, sve do kovida i do tih nekoliko miliona evra dobiti “Er Srbija” dolazila računovodstveno tako što je svake godine knjižila donacije države u iznosu i po nekoliko desetina miliona evra. U stvarnosti, kompanija se zaduživala pa je država morala dva puta da “uleće” sa dokapitalizacijom – jednom 2020. od 100 miliona evra i drugi put 2022. u iznosu od oko 15,5 miliona evra.
Kod koga se “Er Srbija” zaduživala? Pa, upravo kod svog partnera, odnosno kompanije “Etihad Airways Partners”, i to barem u dva navrata: 2015. i 2016. U to vreme kamate na tržištu su težile nuli, ali su “partneri” “Er Srbiji” tada pozajmili ukupno 117,5 miliona dolara sa kamatom od čak sedam odsto godišnje. Na sve to, neko je za ova dva kredita uzeo “transakcione troškove” od blizu osam miliona dolara. A da stvar bude još lepša, iste godine kada je “Er Srbija” uzela drugi ovako nepovoljan kredit sa sedam odsto kamate, kod komercijalnih banaka u Srbiji oročila je 79,2 miliona dolara sa kamatom koja se kretala od 0.4 do 2.2 odsto godišnje.
Ono što jeste doneo “Etihad” bili su novi avioni u floti Er Srbije, uzeti opet od “partnera” na dugoročni lizing (“wet-lease”, odnosno najskuplja varijanta), što je omogućilo otvaranje novih linija ka brojnim destinacijama. No, saradnja je okončana isto onako nelogično kako je i počela: “Etihad” je izašao iz vlasništva upravo u periodu kada je “Er Srbija” napokon počela da pravi (stvarni) profit: u 2022. dvadesetak miliona evra, a u 2023. prihodi od prevoza putnika su skočili za čak 61 odsto u odnosu na prethodnu godinu.
NAORUŽANJE I VOJNA OPREMA
Napokon, dolazimo do “prave stvari”. Za razliku od pomenutih drugih poslova sa Emiratima, Srbija zbilja jeste ostvarila velike prihode od UAE na prodaji oružja. Dostupni podaci Ministarstva trgovine govore da je Srbija tokom samo pet godina (2017–2021) izvezla u UAE naoružanja i vojne opreme u iznosu od skoro pola milijarde evra. U čemu je ovde problem?
Problem je u tome do koga to naoružanje dolazi. Neretko je u poslednjim godinama do Srbije dolazila vest da se njeno naoružanje našlo na mestima na kojima nije smelo da se nađe, uzimajući u obzir ko je bio krajnji korisnik našeg izvoza. Tako je i u trgovini sa UAE.
Takođe, ostaje otvoreno pitanje ko se od posrednika “ugrađivao” u ovaj izvoz i koliko – setimo se kompanije GIM u kojoj je radio pokojni otac bivšeg ministra Nebojše Stefanovića a koja je, prema izveštaju državnog revizora, u jednom trenutku državnu kompaniju “Krušik” oštetila za oko 16 miliona dolara. No, za odgovor na ovo pitanje moraće se sačekati promena vlasti.
“Tradicija bilateralnih odnosa između UAE i Srbije ne postoji, posebno u saradnji u oblasti odbrane”, kaže za “Vreme” Nikola Lunić, izvršni direktor Saveta za strateške politike. “Aktuelna globalna potražnja za naoružanjem i vojnom opremom generiše i viši nivo trgovinske razmene sa UAE u toj oblasti. Međutim, upitna je pouzdanost sertifikata krajnjeg korisnika iz UAE koji posvećeno podržava neke od involviranih strana u nizu proksi konflikata u arapskom svetu. Čak i da institucije u Srbiji žele da proveravaju stvarnog krajnjeg korisnika naših izvoznih odbrambenih proizvoda, to nisu u moguĉnosti jer smo se odavno odrekli nacionalnih obaveštajnih sposobnosti”.
Boško Jakšić podseća da je ova saradnja počela tako što je “SDPR Jugoimport” sa partnerima iz Emirata sklopio ugovor vredan 268 miliona dolara o zajedničkom razvoju lakih protivavionskih i antitenkovskih sistema:
“Emirati kupuju velike količine naoružanja i municije iz Srbije, a sve to tajnim kanalima odlazi pobunjenicima u Siriji ili provladinim snagama u Jemenu. Emirati tako izbegavaju stroga pravila nadzora oružja evropskog porekla, a Srbija dobija lukrativno tržište. Na međunarodnom planu, Srbija dobija uticajnog i bogatog saveznika u arapskom svetu, koji obezbeđuje direktnu konekciju sa SAD, dok Emirati jačaju svoj diplomatski prestiž i ulaze u onaj deo Evrope u kome im je zadatak da blokiraju rastući uticaj Kine”, napominje Jakšić. Lunić dodaje i da ovakva saradnja ne može biti dugoročna.
“Aktuelni trend unapređenja bilateralne saradnje samo je posledica ličnih liderskih odnosa koji ne garantuju dugotrajnost i predvidljivost odnosa dve zemlje. Dugoročnost ove vrste saradnje sa UAE nije izgledna, jer je Srbija zainteresovana da, pored kvantitativnog i kvalitativnog, i tehnološki unapredi odbrambenu proizvodnju, što nam nameće neke druge zemlje Zapada kao potencijalne strateške partnere. Kad jednom stvarno krenemo u proces EU integracija i budemo deo evropske bezbednosne arhitekture, onda će se i u oblasti saradnje i trgovine u odbrambenoj industriji Srbije promeniti prioriteti”, zaključuje Lunić.
Ovaj tekst podržala je češka organizacija AMO
Protekle dve godine pokazale su da građani nisu zadovoljni aktuelnom vlašću. Pogotovo studenti, kao predvodnici aktuelnog bunta, uživaju većinsku podršku javnosti, ali je njena politička operacionalizacija otvoreno pitanje. Šta se dešava sa strankama opozicije i zbog čega nezadovoljstvo vlašću ne znači automatski i glas protiv nje
Predsednik Srbije je 14. januara po peti put u dve godine ponudio referendum o samom sebi, zatraživši od opozicije da obezbedi 67 potpisa, iako mu oni zapravo nisu potrebni. Opozicija poručuje da u ovoj igri neće učestvovati
Koliko je i zašto važno da javne ličnosti i građani stanu uz studente? Što to znači i jednima i drugima? Šta je od te podrške još važnije? Šta su studenti do sada već uspeli da promene u društvu i na fakultetima? Koji su efekti blokada? Šta dalje i ima li izgleda da se njihovi zahtevi ostvare
“Nekad mi moramo da radimo uprkos našim političarima i sa jedne i sa druge strane, ali bogami, to je i dužnost umetnika. Umetnik je čovek kome je zadatak da prelazi granice i da provocira, inače nije umetnik. To je mnogo važnije od same diplomatije – ono što je ljudski i iz srca, a ne po dužnosti”
U kojoj meri je u Srbiji moguća relevantna desnija politička opcija od naprednjačke, odnosno da li je moguće Aleksandra Vučića prestići zdesna? Odgovor je, po svemu sudeći, negativan. Dobar deo Vučićeve stranke deli stavove Bihalija i ekipe. Oni čak deluju umerenije od, recimo, Vladimira Đukanovića
Šta znače pretnje Aleksandra Vučića upotrebom državne prisile? Zapravo ništa, dok zaista ne bude pokušao da ih ostvari
Korišćenje u dnevnopolitičke svrhe mogućnosti atentata na predsednika države – posebno u zemlji gde je pre četvrt veka mučki ubijen premijer – krajnje je opasno i neodgovorno
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
