Trgovačka SHS konfederacija

Najpre evo, u jednom krajnje skraćenom pregledu, nekoliko osnovnih (samo) avgustovskih vesti koje govore u prilog utisku da su glavni balkanski trgovci – Mišković, Todorić i menadžeri Merkatora – pritisnuti domicilnim optužbama da monopolišu trgovačku mrežu u svojim sopstvenim državama, našli načina da pomognu jedan drugom kako bi svako od njih ekspandirao na tržištu onog drugog, da bi u konačnom ishodu svakome bilo bolje.

Dakle, glavnu sezonu je na neki način otvorila vest iz Ljubljane (5. avgust), gde je kompanija Delta ril estejt, koja posluje pod okriljem beogradskog Delta holdinga, sa slovenačkom firmom Grep d.o.o. potpisala ugovor o gradnji šoping-mola u okviru sportskog centra Stožice kraj Ljubljane, na oko 200.000 kvadratnih metara – a vrednost projekta iznosi 242,5 miliona evra. Povodom ovog posla Miroslav Mišković, vlasnik Delte, skromno je izjavio da se tako ostvaruje njegova stara želja, a u priču o tome kako je i zašto ona tek sada ostvarena nije ulazio. Tako je Mišković napokon stavio „nogu u vrata“ Evropske unije, a koje banke će ga pratiti u ovom poslu, saznaćemo na vreme.

Zatim je (13. avgust) došla vest da je najveći hrvatski trgovac Ivica Todorić, vlasnik poznatog Agrokora i niza drugih kompanija u regionu, podneo zahtev za zajam od 70 miliona evra kod Evropske banke, da bi razvio maloprodajnu mrežu svoje kompanije Idea u Srbiji (procenjeno je da se za te pare može izgraditi možda i više od desetak velikih hipermarketa). Todorić, koji je najveći hrvatski investitor u Srbiju, još 2003. godine preuzeo je ovdašnji Frikom, pa potom uljaru Dijamant i jedno mlinarsko preduzeće, da bi kupovinom Svislajon Grosa (od Radoslava Draškovića) stigao i u zonu maloprodaje sa distributivnim centrima i prodavnicama u Leskovcu, Nišu, Čačku i Gornjem Milanovcu. Navodno je ovu mrežu merkao i slovenački Merkator, koji završava veliki prodajni centar od 30.000 kvadrata u vrednosti od 20 miliona evra u Kragujevcu, preko „zavisne“ firme „M-Rodić“. Da li je doista bila reč o konkurentskoj borbi za SL Gros između Agrokora i Merkatora, nije jasno, ali je jasno da je Delta holding na ovom poprištu izostao.

Povodom ovog (verovatnog) „evropskog zajma“ jednom hrvatskom trgovcu da raširi posao u Srbiji vratile su se u našu štampu priče o „tajnim vezama“ Miškovića i Todorića („Politika“, 15. avgust). Zapravo, njihove veze nisu bile tajne i poznata je priča od pre nekoliko godina kada su pokušavali da dođu do platforme za neku vrstu fuzije (razmene akcija) i za eventualno zajedničko preuzimanje slovenačkog Merkatora itd.

Kada se te priče pogledaju iz današnje perspektive, može se spekulisati o tome da cilj svih tih pregovora nije bio u tome da se ukloni međusobna konkurencija, nego da se upozori neka „spoljna“ na koji zajednički otpor može ovde naići. To jest, da se stvore pretpostavke za jednu „srdačnu trgovačku antantu“ na nekadašnjem eks-YU prostoru, (naravno) pod vođstvom SHS (ne)principijelne koalicije, koja bi odbranila interese ovdašnjih trgovaca od navale nekog svetskog trgovačkog giganta. Uostalom, i Mišković i Todorić i Merkator su već prisutni i u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori, a pokušavaju da se ugnezde i u Makedoniji.

Kada beogradska i zagrebačka štampa piše o „tajnim vezama“ Miškovića i Todorića, ona zapravo cilja na to da ono što se tada pričalo nije postignuto onako kako je pričano, već na neki drugi „neformalan“, ali u suštini efikasniji i korisniji način. Jer, u suštini, veliki publicitet koji je Todorić dobio u beogradskoj štampi povodom zajma koji je tek zatražio za poslove u Srbiji na neki način je bila medijska priprema mnogo krupnije „kontraoperacije“ o kojoj su vesti ovde stigle 18. avgusta. Reč je o informaciji da je hrvatska firma „Junajted Jurop ulaganja“ iz družine Miškovićevog Delta holdinga otkupila dokumentaciju za tender za kupovinu idealne polovine 100.000 kvadratnih metara poslovnog prostora u Zagrebu, u nekadašnjem vlasništvu bivše mesne industrije „Zagrepčanka“, koji se nalazi u povoljnoj zoni za izgradnju šoping-mola skromnijeg tipa (koliko sećanje služi, to je negde u zoni Savske ulice, blizu zgrada „Vjesnika“ i nekadašnjeg CK SKH).

Istina, još sedam firmi je otkupilo tu dokumentaciju, ali izgleda da to nije učinio i Todorićev Agrokor, koji već ima dosta muka da se opere od objeda da je postao trgovački monopolista u ovoj zemlji i da je i dalje miljenik hrvatske vlade (na primer, od ukupnih državnih subvencija poljoprivredi ove godine od 43 miliona evra, Todorićeve firme su dobile 14 miliona evra).

Pojednostavljeno, i Todorić i Mišković su u svojim državama zauzeli već toliko prostora da verovatno procenjuju da bi bilo rizično da se i dalje šire u tim i inače uskim sopstvenim dvorištima, pa se može spekulisati da sada pomažu jedan drugom u „unakrsnim“ investicijama, prikazujući kod kuće te poslove kao „patriotsko prodiranje“ u stari komšiluk. Naravno da je ovakva hipoteza „nategnuta“ i da ne vodi računa i o nizu drugih ekonomskih okolnosti. Da nabrojimo samo nekoliko tih drugih okolnosti. Agrokor mora da traži podršku Evropske banke u godini u kojoj je na berzama „izgubio“ ogromne iznose u sopstvenoj „tržišnoj kapitalizaciji“ i posle svih neizvesnosti u pokušajima da preuzme turski trgovački lanac Migros i rusku Lentu. Mišković mora da krene iz Srbije u realne trgovačke investicije, jer mu je domaći uspeh na izvestan „politički način“ suzio prostor za dalju unutrašnju ekspanziju pod sopstvenom firmom u području nekretnina ili energije, na primer.

Mišković, uzgred, ima problem sa krizom Beogradske berze, a negde se ulagati mora. To se, između ostalog, vidi i po tome što je za septembar najavljeno da će Delta holding predvoditi jedan pul firmi koje se spremaju da kupe robnu kuću Boska u Banja luci (tri miliona evra).

Zašto trgovačke investicije u regionu, naročito one „unakrsne“, privlače toliku pažnju javnosti – kada su profiti koji se ostvaruju u maloprodaji sto puta manji od onih koji se mogu ostvariti u poslovima s naftom, u bankarstvu ili informatici? Po staroj teoriji, domicilna trgovina zapravo „integriše“ nacionalnu industriju i omogućuje joj brži razvoj, favorizujući „domaće proizvode“. Ta teorija je potpuno sahranjena u modernim poslovima i njom se ništa danas ne može objasniti. Po drugoj teoriji, trgovački lanci kreiraju pravac nacionalne civilizacije, to jest kreiraju način života i svakodnevicu svekolikog građanstva, pa je zbog toga navodno opasno da to čine „nama tuđe“ kompanije. I ova teorija, mada sadrži nešto istine, gubi pristalice, mada je mnoge patriote a i sami trgovci održavaju u životu. Jedina teorija za koju se može verovati da je delatna jeste ona da veliki trgovački lanci privlače toliku pažnju jer su opasni za potrošače – ako se ne nađe način da se bar spreči njihova kartelizacija, pošto je „konkurencija već dobrodošla“.