Tretman – izvršilac prljavih poslova

U noći kada se Milorad Luković Legija predao vlastima ispred svoje kuće na Ceraku, u nedostatku pravih informacija gotovo sve televizije su se prepustile političarima i analitičarima raznih profila koji su pokušavali da objasne šta se zapravo dogodilo. Iz mnoštva analiza (ponekad i trabunjanja) zabeleženih te noći vredelo bi izdvojiti bar dva: nekoliko narikača bilo je iskreno zabrinuto što je „državni neprijatelj broj 1“ i čovek sa toliko krvi na rukama najzad dopao zatvora, pa su zbog toga prečesto upotrebljavali reč – katastrofa. Ništa manje nisu bili zanimljivi ni oni koji su unapred znali da će Luković, poput njegove bratije sličnog, kriminalnog profila, najverovatnije lagati na svim suđenjima koja ga ovde čekaju.

Ovakva predviđanja o moguće lažnim svedočenjima ne bi bila uopšte nelogična da pojedini analitičari nisu išli i korak dalje pa tvrdili kako bi isti taj Legija bio možda idealan optuženik, ili još idealniji svedok u Hagu. Tamo bi, valjda pred sudijama manje lagao ili ne bi to činio uopšte (kod kuće hoće da ubije, ali u inostranstvu neće da laže), i sasvim sigurno bi pokazao svoj anđeoski karakter. Čim bi video one haške sudije u togama, odmah bi ga uhvatio zort i setio bi se svega što zna. Tamo bi eto, bio iskren, ne bi pamtio selektivno i ne bi pokušao da prodaje neku izanđalu patriotsku priču.

SRPSKA STVAR: Kako trenutno stvari stoje, Legija uskoro ipak neće do Haga gde bi za sud, prema istim onim analitičarima bio mnogo korisniji i manje sporan nego ovde. Na vest da se Luković predao ovdašnjim vlastima, Žan Danijel Ruh, politički savetnik glavne haške tužiteljice Karle del Ponte, odmah je reagovao izjavom da glavnoosumnjičeni za pripremu i organizaciju ubistva srpskog premijera nije u Hagu optužen niti pod istragom, te da može biti interesantan jedino pravosuđu u Srbiji. Ruh je još podsetio i na dve nedavne rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija kojima je nadležnost Haškog tribunala i tamošnjeg Tužilaštva svedena ubuduće samo na procese protiv odgovornih najvišeg političkog i vojnog ranga.

Gospođa Del Ponte je najavila da namerava da se žali na ovakve odluke koje je doživela kao ograničavanje svoje funkcije i uplitanje u posao tužioca, ali su šanse da Savet bezbednosti povuče usvojene rezolucije sasvim beznačajne. Praktična primena tih rezolucija znači otprilike ovo – u zatvoru u Ševeningenu sede i čekaju suđenje Jovica Stanišić i Franko Simatović Frenki, ljudi koji su u vreme ratova u bivšoj SFRJ bili nadređeni i komandovali Miloradu Lukoviću Legiji. (Posle ratova se od tog taloga Miloševićevog režima napravio opasan amalgam nekadašnjih pripadnika tajnih službi i organizovanog kriminala.) Oni spadaju u kategoriju rukovodilaca najvišeg ranga i Legija, ako je nekada i bio interesantan Hagu kao potencijalni optuženi, više to nije. Mogao bi, eventualno, da se jednoga dana pojavi u Hagu kao svedok u raznim procesima koji se tamo vode (Stanišić, Simatović, čak i u procesu protiv Slobodana Miloševića kada tužilaštvo bude dobilo dodatno vreme za još ponekog svedoka), ali se takođe pretpostavlja da bi Legija u to vreme bio prezauzet suđenjima kod kuće.

Priča o Legiji kao važnom haškom svedoku bila je aktuelna i krajem marta prošle godine, neposredno posle ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića. Pozivajući se tada na neimenovane diplomatske krugove, agencija Beta je javila da se glavnoosumnjičeni za planiranje i organizaciju ubistva premijera i bivši komandant „crvenih beretki“ preko tajnih kanala navodno nudi Hagu kao svedok. Tamo je bio spreman da ponudi Tribunalu dragocene informacije lovcima na glave Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Ova vest je inače trajala kratko. U Tribunalu su odmah odbili da je komentarišu, tadašnji ministar inostranih poslova Goran Svilanović je primetio da je „svaki put da se utvrdi konačna istina o zločinima koristan i opravdan“, dok je tadašnji srpski premijer Zoran Živković otvoreno posumnjao da Legija uopšte ima ikakvu „robu“ koju bi mogao da proda ili razmeni u Hagu. Vremenom su rasle sumnje da je čitava priča oko Legije i Haga bila lansirana sa sasvim drugačijom namerom – kao neka vrsta mamca kako bi se Karadžić i Mladić oglasili i pokrenuli iz svojih skrovišta.

Mnogo pre ovog Legijinog „nuđenja“ Hagu, oko njega se ispredala i jedna nešto drugačija legenda (zapravo jedna od mnogih neverovatnih priča). Luković je navodno, u momentima kada je bio ljut i razočaran što se njegovo ime ovde uopšte povremeno vezuje za Hag, umeo da pripreti kako će tamo dobrovoljno otići na nagovor svog legionarskog druga Ante Gotovine i ispričati sve o ratovanju po Hrvatskoj. Pa neka Srbija, koja ne zna da ceni svoje heroje, posle plati ono što mora da plati.

HAŠKA STVAR: Luković i njegova jedinica često su do sada pominjani u različitim haškim procesima, najčešće u onom koji se vodi protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića. U februaru prošle godine, tamo se kao svedok pojavio Dragan Vasiljković, poznatiji kao Kapetan Dragan, koji je potvrdio da je za vreme operacija oko Knina Legija bio drugi čovek u paravojnim strukturama iza Željka Ražnatovića Arkana. Preko ovog svedoka kao dokazni materijal uveden je i film o svečanoj smotri „crvenih beretki“ u proleće 1997. godine u Kuli. Jedinicu koja je obeležavala petogodišnjicu postojanja tada je posetio Slobodan Milošević, a jednu od glavnih uloga u filmu snimljenom tog dana igra upravo Milorad Luković Legija. On Miloševiću predaje raport i u čast tadašnjeg predsednika Srbije postrojava i predstavlja jedinicu. Na kraju filma čuje se kako Milošević kaže: „Samo tako nastavite, Lukoviću.“

U leto prošle godine, Milošević je u Hagu odbio da razgovara sa sudijama iz Beograda koji su želeli da ga ispitaju o nekim detaljima ubistva Ivana Stambolića. Milošević je kasnije razloge odbijanja razgovora sa sudijama objasnio u pismu upućenom iz zatvora ovdašnjoj javnosti. U tom pismu je, na primer, tvrdio kako je Legiju prvi put u životu video 31. marta 2001. u vili Mir na Dedinju, kada je Luković došao da ga uhapsi. Susreta u Kuli se nije sećao, kao ni jednog od potčinjenih koji mu je tog dana predao raport. Jedan od svedoka hapšenja Slobodana Miloševića, Branislav Ivković, tvrdio je da je sve izgledalo prilično dirljivo. Milošević je, navodno, videvši da mora u zatvor, rezignirano pitao Legiju (kao starog znanca): „Šta ćemo sada da radimo, moj Cemo?“, na šta je ovaj zaplakao. Posle ga je, kada je obrisao suze, uhapsio i odveo u isti zatvor i istu ćeliju u kojoj (igrom sudbine) od prošle nedelje uveče i sam stanuje.

Jedan od svedoka tvrdio je da je Legiju za vreme rata na Kosovu video spornog dana (kada je tamo poginulo mnogo zatvorenika) u blizini zatvora Dubrava kraj Istoka. Legijino prisustvo na Kosovu potvrdio je, između ostalih, i bivši šef KOS-a, haški svedok Aleksandar Vasiljević, koji ga je pomenuo kao komandira jedinice Sivi vukovi. Bivši komandir policijske stanice u Zvorniku, koji je u Hagu svedočio pod šifrom B-024 tvrdio je da je u aprilu 1992. godina Arkan naredio napad na ovaj grad i da je u tim operacijama značajnu ulogu igrao Milorad Ulemek Legija. U haškoj sudnici pominjala ga je i nekadašnja Arkanova sekretarica. U sudska dokumenta ušli su i transkripti nekih telefonskih razgovora koje je „kapetan Legija“ (Luković inače nije bio jedini ratnik sa tim nadimkom) vodio u maju 1992. upravo sa Željkom Ražnatovićem. Prvi put Legija se javlja negde sa Ilidže i žali na lokalne Srbe koji su krajnje neorganizovani i nezainteresovani da se bore. Prilično ljutito saopštava Arkanu da ti lokalni „smradovi“ čim oslobode svoju kuću neće dalje, i da on sa petnaestak svojih boraca (od kojih su dvojica ranjena) ne može da popuni sve pukotine na liniji fronta. Nekoliko dana kasnije Legija se u razgovoru sa Arkanom žali na Ratka Mladića i spremnost rukovodstva bosanskih Srba da pregovaraju sa Muslimanima oko svega. Na jednom mestu zabeležene su i ove Legijine reči: „Ovde se svi svađaju ko će da komanduje, a niko neće da se svađa kako da napravi taj napad i tu ofanzivu da padne više to Sarajevo.“

Svi ti detalji pomenuti na suđenju Slobodanu Miloševiću, kao i ponešto od onoga što je o JSO-u i Legiji zapisano u pretpretresnom dokumentu za kosovski deo suđenja, ne predstavljaju ništa spektakularno novo što se o njemu i njegovim ratnim putevima nije znalo i ranije. O njemu se prilično dugo, sve do ubistva bivšeg premijera Zorana Đinđića, govorilo kao o gotovo sigurnom putniku za Hag. Tome je indirektno kumovao i sam pokojni premijer, koji je u nekoliko navrata posle 5.oktobra govorio o ljudima sa haške liste. U intervjuu „Vremenu“ krajem oktobra 2000, Đinđić je potvrdio da se neki od onih koji su 5. oktobra odbili da pucaju na narod na ulici nalaze na haškoj listi pre svega zbog Kosova. Priznao je da je zato na sebe preuzeo obavezu da se utvrdi puna istina oko svega toga. Nešto kasnije, u intervjuu NIN-u, Đinđić je bio direktno upitan da li je među onim pripadnicima policije sa kojima je 5. oktobra uspostavio kontakt (autor intervjua je očito mislio na Legiju) bilo možda i ljudi sa haških poternica, ubica Slavka Ćuruvije, kidnapera Ivana Stambolića i onih koje će nova vlast morati da goni. „Ja sam se dosta informisao o tome, ali mi je bilo važno ovo drugo i treće“, odgovorio je Đinđić. „Znači da među njima nisu ubice Slavka Ćuruvije, da nisu ljudi koji su učestvovali, recimo, u atentatu na Ibarskoj magistrali i da nisu ljudi koji znaju šta je sa Stambolićem, a neće da kažu… “

Na još jedno novinarsko pitanje, da li je baš sasvim siguran da se takvi, ipak, nisu potkrali novim vlastima, Zoran Đinđić je tada odgovorio: „Da. Mada sam, s druge strane, prilično siguran da je većina njih na listi za Hag, tj. za neke od njih i znam jer sam proveravao u međuvremenu. Međutim, sada je moj čvrst stav da bih se radije povukao u privatan život i ne bih se bavio politikom, nego što bih njih isporučio u Hag. To je moj, apsolutno, čvrst stav. Ti ljudi nisu ubijali nenaoružane civile i nije moguće da su neposredno učestvovali u ratnim zločinima. Učestvovali su u operacijama u kojima su stradali civili, ali dovoljno dugo ih poznajem u kritičnim situacijama da bih mogao da garantujem da su oni profesionalno obavljali svoj posao“, rekao je Đinđić za NIN, uz važnu napomenu da 5. oktobra niko nije mogao da se iskupi za ratne zločine jer za tako nešto amnestije nema. U istom razgovoru je primetio da je neko mehanički napravio spisak ljudi koji su bili aktivni na Kosovu i da je zatim Haški sud, sledeći taj mehanički princip, napravio spisak ljudi koji su „apriori krivi“, što je po njemu bio katastrofalan pristup utvrđivanja istine.

Nekoliko dana pošto je Đinđić ubijen, novinarka Lora Silber se u „Njujork tajmsu“ podsetila svog poslednjeg susreta sa pokojnim premijerom (dve nedelje pre ubistva). Opisala ga je kao čoveka koji nije bio nimalo uzdrman neuspelim pokušajem atentata na autoputu. Tvrdio je da je mafija koja je postala najveća prepreka reformama u Srbiji pod kontrolom i da će sačekati još malo da se kriminalci među sobom obračunavaju, a zatim će preživele u tom ratu poslati u Hag. Za Legiju i ostale iz zemunskog klana takvi planovi očigledno nisu bili tajna. Oni su novoj dosovskoj vlasti prilično rano (još kada je nedeljnik „Reporter“ objavio imena pripadnika MUP-a za koje se Hag interesuje) poručili – Miloševića smo uhapsili i spakovali u Hag, sebe ne nameravamo.

Ulazak Milorada Lukovića Legije u sudnicu Specijalnog suda u Beogradu mogao bi možda da pomogne da se konačno utvrdi koliko je Đinđića zaista ubio „antihaški lobi“. Ako je zaista ikada bio interesantan haškom tužilaštvu (a izgleda da jeste), to zanimanje je očigledno vremenom počelo da jenjava ili se sasvim izgubilo. Nova haška pravila tretiraju ga kao manje važnog izvođača prljavih ratnih poslova, ma kako se ovde ponekad činilo da od Legije nema važnije osobe. Čak i da se poslušaju oni analitičari koji ga nude Hagu kao idealnog svedoka (tamo ne bi lagao), pitanje je šta bi haško tužilaštvo od njega zaista dobilo i zašto bi čovek koga ovde čekaju suđenja za najteže zločine i gotovo sigurno decenijsko sedenje u zatvoru pristao da baš u Hagu otvori dušu. Teško da bi u timu Karle del Ponte „imali robu“ koju bi mogli da ponude Legiji. I teško da bi njegov susret sa Miloševićem u haškoj sudnici izgledao drugačije od one konverzacije zabeležene na filmu snimljenom 1997. u Kuli. Milošević bi nešto pitao, Legija bi odgovorio i onda bi opet Milošević rekao – „Samo tako nastavite, Lukoviću“.