"Ne bih se mogao setiti nijednog, ma i kratkog perioda u životu bez Njegoševog stiha, bez misli o Njegošu", zapisao je o svom odnosu prema Njegošu Ivo Andrić. Andrić se Njegošu čitavog života vraćao i o njemu u periodu 1925–1963. napisao desetak tekstova, više nego o bilo kom drugom piscu. "Vreme" je ove godine, u broju 1151. objavilo Andrićev esej iz 1935. godine Njegoš kao tragični junak kosovske misli, a u ovom broju objavljuje poslednji njegov tekst o Njegošu. Andrić ga je napisao 1963, povodom 150. godišnjice Njegoševog rođenja, i objavio ga u listu "Komunist" 28. novembra te godine. Andrićevo delo u tom trenutku je zaokruženo, on je tada već svetski poznat pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, i on u kratkoj priči pod naslovom Trenutak u Toploj poslednji put vraća svoj dug Njegošu, opisujući ga kao dečaka u kome zrije sve ono što će kasnije pretočiti u stihove i pokušati da ostvari u delu i životu.
Taj izrasli i snažni dečak, mitropolitov sinovac sa Cetinja, koji uči školu kod Josifa Tropovića u Toploj, privlačio je poglede građana dok je prolazio kroz grad. Građani su gledali – kao što građani svuda i sve gledaju, bezobzirno i nemilosrdno jer žele da budu o svemu obavešteni, o ljudima kao i o stvarima, robi ili materijalu, i da znaju šta od njih mogu da imaju ili očekuju. A njihove žene i kćeri udešavale su svoje kretanje tako da vide mitropolitovog sinovca – ne gledajući ga; i sve su nalazile da je dečak lep i stasit i nekako prerano zreo, momak čitav. Samo hod mu je bio težak i spor. Kretao se tako kao da bi svakog trena mogao zastati. I zastao je ovog julskog dana na kamenim stepenicama pred učiteljevom kućom, neočekivano se spustio na vreo kamen i ostao tako, kao pokošen.
Krv je u njemu kružila i misli sa njom, damari bili naglo.
Šta je ova Topla? Naselje od nekoliko desetina kuća, sa grobljem i crkvom, a draga je kao neko neobično žensko ime, i u njoj se, ovako malenoj, krije sav život sveta, prošli, sadašnji i budući.
Slike su iskrsavale i gubile se pod njegovim sklopljenim očnim kapcima, pitanja su strujala bez prestanka, pomešana sa izlomljenim, polujasnim odgovorima.
Da, šta je ova Topla? A šta je ova pregršt slane vode što blešti razlivena ispod Igala? Malo mora za onoga ko mora nema, i u isti mah sva svetska mora i okeani, sve veze i plovidbe i susreti koji se u lukama i na pučinama mogu doživeti, sva otkrića i saznanja koja su čoveku pristupačna. I miris i ukus doživljaja. I brodolom bez svedoka, traga i glasa, i pobedonosni povratci, sa suzama i osmesima i neopisivom radošću trijumfa.
A šta je ova još nejasna a veličanstvena i teška – do nepodnošljivosti teška – misao o veličini i istovetnosti sveta? Sve je to sunčano pijanstvo od kog se posrće i pada, jer ovaj obasjani pretpodnevni čas sadrži u sebi celo sunce, sa svim sunčanim danima i godinama, menama i putevima. Tako je sve sadržano u svemu. Sunce je celina od koje svak u svakom trenutku može da ima sve, i koja se neprestano rasipa i rastače na sve strane, a ne gubi nikad ništa od svoje snage i sadržine, i zadržava uvek savršen oblik punog, neokrnjenog kruga. Isto kao što se i ova obrva zemlje ispod krša i planine stalno osipa i spušta i tone, a ipak stoji i rađa i hrani ljude koji su na njoj, kao što se i ovo morsko platno u burama i vetrovima savija i cepa, i posle svega ostaje čitavo i celovito, jer je bez izderka, večito.
Sve je to dečaku jasno i sve bi to trebalo i drugima jasno kazati. Oseća to kao dužnost i kao neodoljivu potrebu. Ali oseća isto tako da to u ovom času, sa ove kamene stepenice, posute opalim izgaženim cvetovima oleandra, nije mogućno. Osluškuje u sebi kako, zajedno sa ritmom krvi, stalno otkucava i bije ritam njegovog rodnog stiha, ali potpuno jasna i savršeno zaokrugljena saznanja kao da ne mogu da stanu u taj stih koji se savija još pre sredine, a tanji i rastače na kraju, i kojim se, izgleda, lakše kazuju polujasne i tamne stvari kratkog veka. Ali neka! Treba pričekati, pa ili će se sve ovo što on u ovom sunčanom trenutku zna i oseća sažeti i stegnuti, tako da mogne stati u njegov stih, ili će taj stih izmeniti prirodu, dužinu i ritam, tako da će moći da primi sve ovo, ovako kako je, u sebe. Treba biti strpljiv. Tome nas uči sunce ovog kraja. Ko nosi i krije u sebi sve ovo i ko je siguran u sebe i u to što krije, taj može da čeka, iako ga sve u njemu goni da žuri i ne okleva. Sve što mu treba i što on želi da sroči i kaže, već je tu, ulovljeno i osigurano, tako da mu ne može izmaći, a dan kad će i stvarno staviti ruku na lovinu – ne može izostati.
Tu je saznanje o prostranstvu vasione sa njenim daljinama i planetama, tu je i neuhvatljivo ali stvarno i trajno carstvo poezije. Tu je i osećanje slobode koju nigde i nikad ni on ni iko njegov neće prestati da voli i traži. I sve on to nosi u sebi pod jednim imenom: Crna Gora.
Sva su ta dobra tu, nadohvat ruke; ona neće pobeći; ne mogu ga nikad ostaviti, sve kad bi on to i hteo, nego ćute i bujaju u njemu kao klice u zemlji.
Da, treba biti strpljiv i čekati. Treba, to i on stalno ponavlja sam sebi. Ali nije uvek jednostavno ni lako. Ponekad ga sve to što raste u njemu diže i razapinje da mu se čini: razneće ga kao vihor kap letnje kiše nad morem; ponekad, opet, toliko oteža i tako pritiskuje da ga zaustavi u hodu i savije ka zemlji. Zbog toga on i danas, ovako u nevreme, i u čudnom položaju, sedi podnimljen i pogružen, na kamenim stepenicama ispred Tropovićeve kuće u Toploj, na julskom suncu pod kojim sve što postoji brzo i nezadrživo sazreva i raste.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
