Treća sreća

Već prvi meseci rada trinaestog po redu saziva Narodne skupštine od uvođenja višestranačja razuverili su čak i one najoptimističnije koji su se nadali da će zbog partijskog pluralizma parlament zaličiti na dom u kom je dijalog dobrodošao. To što u poslaničkim klupama sede svi, od desnih do zelenih i levih poslanika, tek delimično poboljšava sliku Skupštine, koja je još uvek daleko od funkcionalne i demokratske.

Osim standardnih optužbi i sočnih epiteta za pljačkanje i veleizdaje koje vlast i opozicija udeljuju jedna drugoj, skupštinska govornica od avgusta do danas često je bila i mesto sa kog se šalju seksističke i diskriminatorske poruke, relativizuje nasilno ponašanje prema ženama… Rečima ekspertske zajednice: nastavljen je trend urušavanja institucije parlamenta i narodnih poslanika.

Nakon dve decenije raznoraznih skandala u Skupštini, “zapaljiva” retorika samo je jedna od raznih oblika prostakluka u političkom životu, na koju su građani Srbije do sada verovatno postali imuni. Osim poganog jezika pojedinih narodnih poslanika i žučnih rasprava, kako na plenumu tako i u odborima, za manje od šest meseci već su se odomaćila ozbiljna kršenja pravila i procedura. Po ko zna koji put, umesto da bude najviše zakonodavno telo i čvrsta kontrolna brana izvršnoj vlasti, parlament liči na poligon za političko potkusurivanje vladajuće Srpske napredne stranke sa protivnicima iz opozicije.

Volja vladajuće većine da pokaže koliko ima smisla za demokratiju i pluralnost, koju je prvobitno pokazala kao “dobru volju” da opoziciji udeli pokoje mesto više na čelu skupštinskih odbora, brzo je izlapela. Duh parlamentarizma na Trgu Nikole Pašića zadržao se kraće od dva meseca. To je bilo sasvim jasno kada je Srpska napredna stranka 28. septembra podnela inicijativu za osnivanje dvadeset jednog anketnog odbora za sve i svašta. Na primer: “Anketni odbor za utvrđivanje činjenica i okolnosti vezanih za unošenje kamena u kupus u Dom Narodne skupštine”.

Iako je činjenica da javnost nije sigurna da li je onomad lider Dveri Boško Obradović u salu za plenarne sednice doneo kamen sa Kosova ili iz kace sa kiselim kupusom, anketni odbori trebalo bi da imaju drugačiju ulogu. U teoriji, oni bi trebalo da služe kao mehanizam koji zakonodavnom telu omogućava nadzor i kontrolu izvršnih vlasti, tako što utvrđuju sve činjenice u vezi sa nekim konkretnim događajem ili pitanjem od javnog interesa. Međutim, u praksi oni su poslužili da tekstovi srpskih tabloida o vezama zeleno-levog “Ne davimo Beograd” sa “albanskim lobijem” i Boškovom kamenu nađu svoje mesto u skupštinskim mehanizmima. Uzgred, rezultati utvrđivanja ovih okolnosti još uvek nisu poznati.

HITNOST KAO PERMANENTNO STANJE

foto: printscreen rts

Da sa srpskim parlamentarizmom nešto ozbiljno nije u redu, govori i to što do sada nijedna sednica Narodne skupštine nije zakazana po redovnoj proceduri. Sve su zakazane po hitnoj, što u praksi znači da je rok za pripremu poslaničkih amandmana na predloge koji dolaze iz Vlade prekratak, a u plenumu prođe sve ono što su u izvršnoj vlasti zamislili.

Tako je možda i najvažnija sednica tokom godine, o državnom budžetu, zakazana samo 24 sata pre njenog početka. Oni koje je zanimalo kako će i gde Srbija tokom naredne godine trošiti novac i još 34 dokumenta koja je vladajuća većina stavila na dnevni red, morali su da pročitaju 2700 stranica materijala koje su ušle u to vreme u skupštinsku proceduru.

Kao neko ko dolazi i redova vladajuće većine, poslanica Saveza vojvođanskih Mađara (SVM) Elvira Kovač kaže za “Vreme” da dosadašnji rad Skupštine prati vidljiva tenzija, kako u odborima tako i na plenumu. Razlog za to leži, smatra Kovač, u “previše strasti i nerazumevanja”. “Poslanici opozicije veruju da toliko strasti izaziva bahato vođenje sednica, dok poslanici vlasti kažu da opozicija ne poznaje procedure. Istina je negde između”, smatra naša sagovornica.

Kaže da je i sama imala priliku da, kao jedna od potpredsednica Skupštine, do sada nekoliko puta preuzme kormilo i vodi sednicu, gde je zaključila da niko nije u potpunosti spreman da sasluša onu drugu stranu. Stanje u Skupštini slikovito objašnjava redovnim scenama sa plenarnih sednica. “Kada ističe vreme nekom poslaniku, jednostavno se ne dozvoljava predsedavajućem da kaže ‘vreme’, već jedna ili druga strana sale vrišti da je ‘vreme’. Jednostavno, previše je strasti”, kaže Kovač.

U oceni kako srpski parlament izgleda danas još pesimističniji je poslanik iz “Ne davimo Beograd” Robert Kozma. Pored proceduralnih problema koji se ogledaju u zakazivanju hitnih sednica, “i to po naprednjačkom pravilu uz još dvadesetak raznovrsnih tačaka dnevnog reda koje ulaze u objedinjenu raspravu”, Kozma je stava da je jasno da vladajući režim ne želi da razgovara. Veruje da je tako jer vlasti znaju da kada se u Narodnoj skupštini razgovara o konkretnim politikama, režim ostaje bez argumentacije.

“Kada mi iz zeleno-levog kluba ‘Ne davimo Beograd’ predložimo zakonsko rešenje za obuzdavanje stambene krize u velikim gradovima u Srbiji, vladajućem režimu nažalost ostaju samo psovke i uvrede kao način da se odbrane”, kaže Robert Kozma za “Vreme”.

U takav parlament 26. i 27. januara doći će poslanici Evropskog parlamenta (EP). Njihovom posetom Beogradu počeće nova, nešto drugačija faza međustranačkog dijaloga vlasti i opozicije, kojem posreduje EP.

BILČIK I NEMEC ZA UNAPREĐENJE DIJALOGA

Poslanici Evropskog parlamenta Vladimir Bilčik iz redova evropskih narodnjaka i slovenački socijaldemokrata Matjaž Nemec dolaze u Beograd kako bi pomogli “uspostavljanju procesa olakšavanja dijaloga unutar Narodne skupštine”.

Nastavak njihovog angažmana sa srpskim političarima nije novost, da će se dalje raditi na unapređenju demokratskog pejzaža u Srbiji rečeno je još nakon druge faze Međustranačkog dijaloga, uoči izbora održanih 3. aprila. Ovog puta njihova misija nešto je drugačija, za mnoge apsurdna. Oni će, izgleda, učiti srpske parlamentarce kako da debatuju u instituciji koja bi prirodno trebalo da bude mesto za tako nešto.

Elvira Kovač otkriva za “Vreme” da su šefovi poslaničkih grupa već imali pripremni susret sa kolegama iz Evropskog parlamenta, gde je svako imao po petnaest minuta da iznese neko svoje viđenje dosadašnjeg rada parlamenta. Ona kaže da su poslanici EP postavljali razna pitanja srpskim kolegama. Prema njenim rečima, kolege iz EU bile su izuzetno zainteresovane, dok je druga strana otvoreno i iskreno odgovarala na njihova pitanja. U Beogradu će se ovog puta, objašnjava Elvira Kovač, dogoditi širi zajednički sastanak svih šefova poslaničkih grupa i njihovih zamenika, a posle tog susreta, nada se, doći će se do nekog zaključka.

Smatra da ipak nije moguće reći da oni dolaze u Srbiju jer dijalog u Skupštini ne postoji, jer su svi politički akteri u instituciji, ali da je taj dijalog neophodno voditi jer određene poteškoće postoje. Kao poslanica vladajuće većine, nakon susreta sa evropskim parlamentarcima očekuje da će se Skupština više poštovati: “Da se više poštuje dostojanstvo ove institucije. Sigurno će se na ovom i budućim sastancima razgovarati o tome.”

Poslanik opozicionog i proevropski orijentisanog kluba “Ne davimo Beograd” Robert Kozma od razgovora sa evroparlamentarcima ne očekuje mnogo, ali se nada da nova runda neće biti ista kao što je bila prošlog puta. “Nije stvar da se ‘odrađuju’ određeni procesi, nego da se uspostave procedure i atmosfera koji omogućavaju da Narodna skupština obavlja svoju ulogu i da stvarno bude najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti”, kaže Kozma, dodajući da sada to nije slučaj.

Prema onome što je do sada poznato, sve ono na čemu će evroparlamentarci pomagati srpskim poslanicima već bi samo po sebi trebalo da bude posao predsednika Narodne skupštine. Tako bi se očekivalo da se o dijalogu i njegovom unapređenju ne stara Vladimir Orlić.

Pošto to sada izgleda nije moguće, jedna od poruka koja se može izvući iz novog angažmana posrednika iz EU jeste da bez obzira na skoro devet godina pregovora Srbije sa EU, Evropski parlament ne vidi Srbiju kao demokratsku zemlju, što je jedan od osnovnih kriterijuma za članstvo u EU.

EVROPSKI PARLAMENT TREĆI PUT MEĐU SRBIMA

Da EU posreduje tamo gde postoje komplikovani društveni konteksti nije ni novo ni jedinstveno samo za Srbiju. Prvi alarm za Brisel da nešto u zemlji nije u redu bio je bojkot, najpre Narodne skupštine 2018. godine. Prvi put Evropski parlament nudi svoju pomoć u prevazilaženju političke krize u avgustu 2019. godine za dijalog vlasti i opozicije, tada o izbornim uslovima. Poziv su uputili nakon što je postalo jasno da domaći akteri samostalno ne mogu da razgovaraju, što su pokazali razgovori vlasti i opozicije na Fakultetu političkih nauka u leto iste godine. Prva runda dijaloga sa parlamentarcima kreće u oktobru 2019. godine, a nakon tri runde pregovora većina opozicionih, čak i onih proevropskih aktera odlučuje da bojkotuje parlamentarne izbore 2020. godine.

Nakon tada održanih parlamentarnih izbora i konstituisanja Narodne skupštine bez opozicije, trećeg novembra Evropski parlament ponovo nudi posredovanje tadašnjem predsedniku Narodne skupštine Ivici Dačiću. Posle mnogo muka i vidnog odlaganja predsedavajućeg Skupštine, počela je druga faza Međustranačkog dijaloga kao priprema za nove izbore u martu 2021. godine. Tehnički, on je završen pred aprilske izbore prošle godine. Ishodom razgovora praktično niko nije bio zadovoljan. Vlast jer je smatrala da su opoziciji i previše popustili, opozicija jer nijedno od ključnih pitanja za izborne uslove nije rešeno: pritisci na birače, medijska pokrivenost, izborne neregularnosti.

To što je opozicija ponovo u parlamentu bilo je dovoljno za Evropski parlament da proglasi uspeh svog posredovanja u Srbiji. Međutim, činjenica je da dogovorene mere nisu bile dovoljne, a i te nedovoljne sprovodile su se u kasnoj fazi. Ključne preporuke Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava OEBS-a (KDILJP) i tela Saveta Evrope (ODIHR) nisu uzete u obzir, a koje se tiču glavnih boljki srpskog izbornog procesa: pristupa medijima, finansiranja kampanje, mera za rešavanje problema pritiska na birače, kao i javna kontrola i revizija biračkih ­spiskova.