Treba da se čuje stručna javnost

Redovni profesor dr Aleksandar Cvjetić izabran je nedavno za novog dekana Rudarsko-geološkog fakulteta, a funkciju će zvanično preuzeti u oktobru. Za “Vreme” govori o novoj studiji o proceni uticaja rudnika koju je objavio Rio Tinto, projektu “Jadar”, dijalogu stručne javnosti, kao i ekološkom aspektu i bezbednosti u rudarstvu.

“VREME”: Rio Tinto je prije dvije nedelje izašao u javnost sa studijom o procjeni uticaja rudnika na životnu sredinu. Vi ste i sami učestvovali u izradi dokumenta. Zbog čega je to urađeno baš sada? Od kakvog je značaja ovaj dokument?

ALEKSANDAR CVJETIĆ: Jeste, ja sam deo tima sa Rudarsko-geološkog fakulteta koji je bio nosilac izrade studije, praktično radnog nacrta studije o proceni uticaja za njen prvi deo, što je podzemna eksploatacija litijuma u projektu “Jadar”. Učestvovao sam u izradi tog dela, a nešto manje je naš Fakultet učestvovao u izradi trećeg dela (odlaganje industrijskog otpada).

Od kakvog je značaja cijela studija?

Pre svega, sve se više priča o zelenoj tranziciji. Podrazumeva se da prelazimo na obnovljive izvore energije i manje prljave tehnologije bez sagorevanja fosilnih goriva. Ako se zna da je saobraćaj najveći zagađivač vazduha, nije neobično što se sve više radi na razvoju električnih automobila. Jedna od osnovnih komponenti električnih automobila jeste baterija. Činjenica je da se stalno rade istraživanja raznih baterija, ali ipak najbolje su se pokazale litijumske baterije. Uz to, osim automobila, verovatno svako u kući ima nekoliko mobilnih telefona, laptopova… Tu su opet litijumske baterije.

Zatim, razgovara se sve više o obnovljivim izvorima. Postoje vetroturbine, solarne elektrane… U nekim periodima se proizvodi veća količina energije, a recimo smanjena je potrošnja. Ideja je da se i to skladišti u ogromnim baterijama, tačnije litijum-jonskim baterijama. Kompanija Rio Tinto je prepoznala da imamo jedan potencijal, to ležište koje je otkriveno još 2004/2005. godine. Smatrali su, pošto se sve više priča o tome, da je možda pravi trenutak da se izađe prvi put sa nekim opipljivim podacima i da se krene nasuprot svim ovim pričama, pokrene debata pre svega u stručnim krugovima, a uporedo sa tim i među običnim ljudima kojima je možda malo manje poznata ova tema.

Koji su ključni nalazi studije?

Čisto radi nekog objašnjenja: studija o proceni uticaja na životnu okolinu je sastavni deo tehničke dokumentacije i da bi kompanija dobila dozvolu da krene sa nekim projektom, mora da ima prihvaćenu studiju o proceni uticaja od strane nadležnog organa. Kod nas je to Ministarstvo za zaštitu životne sredine. Što se samih studija tiče, njihov zadatak jeste da na osnovu tehnologije koja se dobija od investitora – projektovane i planirane – prepoznaje sve moguće uticaje te tehnologije na životnu sredinu. Pre toga se konstatuje postojeće stanje i ukrštanjem postojećih stanja i eventualno nekih opasnosti koje ta tehnologija izaziva, praktično se procenjuju rizici. Na osnovu toga daju se mere kako bi se ti rizici eliminisali. Ili, ukoliko ne mogu u potpunosti da se eliminišu, da se ti rizici smanje, dovedu u neke granice. Kada se govori o granicama, nama su vodilje zakoni – njima su definisani određeni nivoi polutanata, odnosno maksimalne dozvoljene granice emisije.

Do sada praktično nismo ni imali dijalog o potencijalnom otvaranju rudnika litijuma u Srbiji. Cijela rasprava je od samog početka politizovana, a javnost podjeljena na one koji su za i protiv vlasti. Rio Tinto je dosadašnji diskurs nazvao dezinformacijama. Šta to znači? Na šta se odnose dezinformacije?

Može da se priča u ovom momentu da li je trebalo ranije izaći sa tim nacrtima studije ili ne. Međutim, u struci morate da imate nešto definisano jer u suprotnom se nalazimo u sferi spekulacija. Znači, oni su čekali da se stvarno zaokruži tehnološki proces, što podzemne eksploatacije, što proizvodnje koncentrata, odlaganje industrijskog otpada… Kada se to zaokružilo u najvećoj mogućoj meri, napravljeni su nacrti studija. Zašto su sve ove informacije koje su do sada kružile, da kažemo, dezinformacije?

Jednostavno, kod nas je počeo određeni politički proces – i jedni i drugi su napadali projekat a da ni jedni ni drugi nisu znali detalje o projektu. Jedini dokument u kome su bili neki podaci koje su ljudi mogli da vide bio je prostorni plan posebne namene, pa u okviru njega strateška procena uticaja. Prosto su ljudi nekako odatle izvlačili informacije, sami su sklapali koliko će uticati na okolinu itd. U tom smislu kažemo dezinformacije, zato što tek sad prvi put ljudi imaju mogućnost da vide konkretna istraživanja.

U kojoj mjeri ih ova studija pobija?

Čisto da budemo koncizni – ovde postoje tri studije u okviru jedne. Podeljena je na tri dela jer svaki deo podleže različitim zakonima. Ipak, one nisu rađene izolovano. Krajnji rezultat svake studije jeste prihvatanje od strane nadležnog organa. U toj studiji stvarno su prepoznati svi eventualni problemi, šta je glavni ishod, da li je projekat ekološki prihvatljiv ili nije… Studija za podzemni rudnik i studija za procesno postrojenje urađene su praktično u stoprocentnom obimu jer se dosta toga ispitivalo. U nešto manjoj meri je urađena studija o odlaganju otpada, jer je tada već obustavljen prostorni plan, a trebalo je uraditi još neka ispitivanja, pa ako projekat ponovo zaživi i ako se stvore uslovi da se opet završe ta istraživanja, i ona će biti kompletna. Ono što studije pokazuju sa stanovišta zaštite životne sredine jeste da je moguće vršiti i eksploataciju i preradu litijuma na ekološki prihvatljiv način. Kad to kažemo, znamo da taj proces ima uticaja na životnu sredinu, ali ti uticaji se mogu kontrolisati i držati pod kontrolom.

Koliko se generalno u Srbiji poštuju ekološki standardi u rudarstvu i koliko smo mi zapravo usklađeni sa najboljim praksama?

Od momenta kada je prvi put donet set “zelenih zakona” do danas, možda smo u oblasti životne sredine naše zakonodavstvo najviše uskladili sa zakonodavstvom Evropske unije. Praktično sve direktive koje se pojave kod njih vrlo se brzo pretaču i implementiraju u naš zakon, što u vidu zakona, što u vidu određenih pravilnika. Tu stvarno možemo reći da Republika Srbija praktično prati sve norme po pitanju zaštite životne sredine.

Sasvim je razumljivo zašto praktično u toj oblasti stvarno dobro i ažurno pratimo zakonsku regulativu. Sa jedne strane, jer smo pretendent da se priključimo Evropskoj uniji, a sa druge strane, sada postoje zakoni i razni sporazumi između zemalja, itd. Čak i u bateriji pominje se “lična karta baterije”. Finalni proizvod mora da dokaže da je sve u tom lancu snabdevanja – od prerade do krajnjeg proizvoda – u saglasnosti sa zakonima. Ako je proizvodnja u pitanju, da se ona odvija na etički način i da ljudi imaju odgovarajuću zaštitu na radu.

Da li se to i koliko sprovodi u praksi?

Mi smo, što se kaže, zemlja koja ima malo problem sa autoritetima. Imamo to istorijsko zagađenje u Boru, imali smo i oko Loznice probleme sa rudnikom itd. Ako ste vi investitor i sprovodite sve što vam je zakonom naloženo – da li smem da sumnjam u vas zato što ja nemam kapacitet da vas kontrolišem? E, to je sad pitanje. Verovatno su ljudi poučeni problemima koji su se i do sada pojavljivali, pa misle “e, možda će to biti i sad, ko nama garantuje”. Praktično, u ovom slučaju, država je garant da investitor mora da sprovede mere – zakonodavstvo i inspekcijski organi moraju građanima da pruže uverenje i garanciju da će ono što je stvarno napisano investitor da sprovede, a oni će biti tu da kontrolišu da li je to stvarno tako kako jeste.

Ispada da na taj način ne bi trebalo nijedan novi rudnik otvoriti.

Pa ne samo rudnik, svaki objekat na svoj način zagađuje životnu sredinu. Ispada da ako ne mogu da kontrolišem, onda neću ništa ni praviti. Prosto, mi moramo da idemo napred. Samo je pitanje da li ova država ima kapaciteta da kontroliše, ali verujem da ima želju. Mi stalno pričamo o kapacitetima. Ne treba vama bog zna kakav kapacitet – nametnete investitoru da mora da ugradi najbolju opremu i kontroliše svoje procese. Država mora da vidi te rezultate u realnom vremenu, šalje određene inspekcije. Moraju postojati ljudi iz države koji imaju moć da čim dođe do nekog prekoračenja, kažu: “Ovog momenta isključite fabriku”. Ako se investitoru isplati da to uključuje-isključuje, onda okej.

Jedno od prethodnih iskustava, koje je bilo problematično sa Rio Tintom, jeste to njihovo ranije iskustvo u Sloveniji, Australiji. Da li se tu radi o istoj vrsti iskopavanja? Ako ne, koja je ključna razlika?

Stalno se pominje to, kao i Surinam, pa rušenje onih istorijskih artefakta u Australiji itd. Koliko ja znam – a stvarno smo se interesovali – kod njih su čitave ekipe zbog toga zaista smenjene. Oni to možda ne pričaju na sva zvona, ali u Australiji, gde je uništena stara pećina, svi su menjani od vrha pa naniže. Upravo zato, najbolje je učiti na tuđim greškama, najgore je učiti na svojim. Prosto, ovo treba da nam bude izvor informacija, da vidimo šta se desilo i šta je krenulo po zlu, pa da mi sve uradimo da ovde do toga ne dođe. Sa te strane verovatno će toga i biti, ali mi treba da prepoznamo šta sve može da krene loše i da se predvidi uz pomoć najbolje raspoložive tehnike. Zato se mora insistirati da investitor ugradi to što je tog trenutka najbolje i razvija mere zaštite da se takve stvari ne bi dešavale.

Zadatak te studije i čitave ove debate i jeste da svi oni koji mogu da prepoznaju probleme koji možda nisu prepoznati pronađu rešenje. Nema ljudske aktivnosti bez rizika. Samo možete reći da je rizik prihvatljiv ili da nije prihvatljiv. Ali ne smemo da zastanemo pa da onda kasnimo za tehnologijom. Ljudi tu imaju neku isključivost, stalno su neki napadi. Prvo, ja nisam zaposlen u Rio Tintu, ja sam zaposlen na fakultetu i jedan sam od ljudi koji su radili na studiji, a ljudi stalno misle da branim Rio Tinto. Ja uopšte ne branim Rio Tinto, ja prosto branim struku. Moje kolege i ja smo radili na nečemu, potpisali smo to i stojimo iza toga. To je mogao biti Rio Tinto, to je mogao biti bilo koji drugi projekat – radili smo projekte za Kineze, radimo za Elektroprivredu na površinskim kopovima, radili smo različite studije. Mi svoj posao radimo savesno, stojimo iza toga, primenimo sve što je u tom momentu poznato. Mislim da to vodi ka ekološki izvodljivim projektima.

Kad već spominjete napade, da li se osećate etiketiranim?

Nažalost, da. Naše društvo je vrlo sklono da napada ljude. Ne treba etiketirati ljude samo zato što neko nešto ne zna ili mu se to ne sviđa. Čini mi se da je ovaj projekat suviše ušao u političke vode. Ovde treba da se čuje stručna javnost. Nažalost, sve se pojavilo u momentu kada su i vlast i opozicija na osnovu toga skupljali poene. Niste imali neku sredinu – ili ste bili za projekat i izdajnik, ili ste bili protiv projekta i in. Znate kako, najlakše je reći: “Ja to neću”. Ovo je razvojna šansa Srbije. Da li ćemo mi ući u to kolo i priključiti se, to treba država da odluči. Ono što je odrađeno u okviru studija urađeno je profesionalno.

Dio naučne zajednice se još 2021, kad su bile demonstracije, pozivao na podatke i informacije koji su govorili o devastirajućem uticaju na životnu sredinu ukoliko dođe do iskopavanja…

Tada je to organizovano na osnovu toga šta se do tada znalo o projektu “Jadar”. Jedino od informacija što je tada bilo dostupno, a da su formalni podaci, bio je prostorni plan posebne namene za taj deo i strateška procena uticaja koja se radi za te prostorne planove. Iz tih vrlo šturih podataka prepoznavali su se eventualno neki uticaji na životnu sredinu. Ja sam siguran da nisu imali nikakav podatak osim tih studija, pa je malo diskutabilno zašto je baš SANU izašla odmah sa tim. Ovo sada su prvi zvanični podaci koje svi mogu da vide i da uporede sa onim što se pričalo 2021.

Kada pogledamo cijeli projekat, kako bi rudnik trebalo da izgleda, šta se tu vidi kao najveći rizik po životnu sredinu? Da li je to odlaganje otpada, da li je sam proces ili eksploatacija podzemnih kopova?

Ono što ljudi razmatraju svakako je odlaganje industrijskog otpada. Što se tiče rudarstva, prvo ljudi moraju da znaju da se radi o podzemnoj eksploataciji.

Šta to znači?

Površinska eksploatacija su rudnici poput Kolubare, Kostolca, to su prizori što kažu da izgledaju kao na Mesecu. Ovde se ne radi o površinskom kopu nego podzemnom. To znači da se eksploatacija obavlja pod zemljom, otprilike na dubinama od 400 do 600 metara, dovoljno duboko da se ne ugrožava površina. To su skuplji projekti, ali su sa stanovišta životne sredine mnogo prihvatljiviji. Manje ima emisije buke, emisije prašine, sve se odvija pod zemljom, otkopava se… U tom smislu, neki uticaj bi mogao da bude sleganje, jer otkopavate mineralnu sirovinu, ostavlja se prazan prostor. Međutim, to je ovde prepoznato, rađeno je više modela sleganja terena i zato se ova metoda koristi tako da sva ruda koja se iskopa, prazan prostor se zasipa, zapunjava materijalom koji ostaje iz procesa prerade rude. Skoro 50 odsto toga će se iskoristiti, znači, manje će se odlagati. Tako da, u nekoj krajnjoj instanci, kada baš budu radovi posle nekih 25, 30 godina, vi ćete na površini imati maksimalno sleganje možda pola metra. Zbog toga je podzemna eksploatacija najbolja u rudarstvu, jer ljudi praktično ne znaju da je dole rudnik – gore imate dva izvozna tornja koji izvoze rudu, dopremaju opremu. Ono čega se ljudi boje kad je u pitanju podzemna eksploatacija su podzemne vode. Sa površinskim kopom nailazite na određene vodonosne horizonte. U ovom konkretnom slučaju, dobro je što ide dosta duboko, što iznad same rude imate stene koje se zovu hidrogeološki izolatori. Samim zapunjavanjem neće doći do oštećenja tog sloja, a ove stene praktično sprečavaju da vi svojim radovima utičete na gornji sloj podzemnih voda.

Foto: Marija Janković

Kako naći zajednički jezik između struke i ekologije, tj. ekologa? Ekolozi i ekološki aktivisti nisu angažovani samo oko projekta “Jadar”, ali je činjenica da su oko ovog projekta najviše angažovani.

Jeste, radi se o stvarno velikom, kapitalnom projektu i sasvim je razumljivo. Posebno kad su kružile priče o površinskom kopu. Svuda se ekologija i rudarstvo sučeljavaju. Ljudi su poučeni iskustvima. Moraju se u okviru rudarstva primeniti najbolje tehnike i održive prakse, mora da postoji jaka zakonska regulative i rudarstvo mora da koristi najsavremenije tehnologije. To su tri glavna ­elementa.