Svetlana Velmar-Janković kaže da namera ovog tela nije da menja istoriju, nego da pokuša da ispravi nešto što je posle Drugog svetskog rata nakaradno nametnuto. Ulici 14. decembra nije vraćen stari naziv Prištinska, već joj je dodeljeno ime ruskog cara Nikolaja II koga je sa stare trase potisnuo engleski trgovac Makenzi u trenutku brisanja imena maršala Tolbuhina iz registra gradskih ulica
Kako stoji u službenim dokumentima, grad Beograd ima u svojih 16 opština 7200 ulica. Kako je najduža srpska tradicija nepoštovanje tradicije, dešavalo se nebrojeno puta od 1872. godine, kada je beogradska opština prvi put donela odluku o imenovanju svih ulica, da sa promenom vlasti dolazi i do promene naziva ulica i trgova. Te daleke 1872. godine dve stotine ulica je dobilo nazive, a već 1896. promenjeno je svih 145 naziva da bi se Beograd učinio „savremenim gradom“. Nove izmene usledile su po stvaranju Kraljevine SHS, a zatim se dogodila revolucija koja je sa mape grada izbrisala već 1946. godine preko 110 imena. Tako veliko spremanje beogradskih ulica, ponajviše iz centralne gradske zone, trebalo je da označi prekid sa tradicijom građanskog predratnog Beograda, pa su tu svoje mesto našli mnogobrojni heroji i prvoborci tek okončanog rata. Pošto je na sceni bila revolucionarna, narodna vlast, ona je preimenovanja obavljala brzo i odlučno, gotovo u jednom dahu.
Nova, velika akcija sređivanja gradskih ulica usledila je u periodu između 1991. i 1996. godine kada je preimenovano 70 a nove nazive je dobilo 110 ulica. Tadašnje gradske vlasti oformile su komisiju za promenu naziva trgova i ulica, ali zbog želje da promene budu više kozmetičke nego suštinske, iz tog perioda su svoje mesto na mapi grada izgubile ličnosti poput Kardelja, Kidriča, Lenjina, ali nije bilo moguće promeniti nazive poput 29. novembra i 7. jula. Po rečima tadašnjeg člana Komisije, Jovana Ćirilova, i sam Milošević, tadašnji predsednik Srbije, nije dozvoljavao da se neka imena promene. Gospodin Ćirilov kaže da se u to vreme uradilo koliko je bilo moguće i smatra da je dobro što su neke znamenite ličnosti iz nacionalne kulture, poput Crnjanskog i Slobodana Jovanovića, uspele da nađu svoje mesto na karti Beograda. U principu, za tadašnju socijalističku vlast bilo je bitno da se i na ovaj način zadrži i zloupotrebi osećanje nacionalne svesti. Do dolaska na vlast koalicije Zajedno 1997. godine kao da nije bilo jasne strategije u načinu rešavanja ove važne gradske i kulturološke teme.
PITANJE KRITERIJUMA: Kada je pomenuta koalicija stupila na vlast, jedno od prvih obećanja građanima Beograda odnosilo se na vraćanje starih imena beogradskim ulicama i s tim u vezi je Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica pri Skupštini grada odredila kriterijume po kojima bi se navedena radnja imala izvršiti. Ti kriterijumi podrazumevaju postupanje komisije u slučajevima preimenovanja naziva ulica, određivanja naziva ulica koje su obeležene numerički, postupno uklanjanje dupliranih naziva, stalno ažuriranje Rezervnog fonda budućih naziva i tako dalje. Jedno od boljih pravila tiče se očuvanja toponima i istorijskih ličnosti sa prostora prethodne Jugoslavije. Tako se nije desilo da Beograd ostane bez Zagrebačke ulice koja je u Nišu, na primer, preimenovana u Kninsku.
Vođena ovim pravilnikom Komisija je u junu 1997. godine donela predlog o vraćanju starih naziva u slučaju deset beogradskih ulica, prvenstveno sa opštine Vračar, kao i o imenovanju dve ulice. Iako gromoglasno najavljivana u javnosti kao konačno vraćanje na pravi put tradicije, ova akcija nije izvedena do kraja. Kada se ima u vidu da je konačno rešenje trebalo da dobije potvrdu u republičkom ministarstvu za lokalnu samoupravu, jasno je da su stari nosioci zasluga za narod morali da čekaju povoljniju političku klimu.
Postupak sređivanja ove oblasti obnovljen je krajem prošle godine kada je novoformirana Komisija objavila predlog po kome bi izmenu u nazivu trebalo da pretrpe trideset i tri beogradske ulice. U rešenju koje se odnosi na opštine Vračar i Stari grad, neke ulice dobile su svoja stara imena a manji broj je dobio potpuno nove nazive. Predsednica Komisije, književnica Svetlana Velmar-Janković kaže da namera ovog tela nije da menja istoriju, nego da pokuša da ispravi nešto što je posle Drugog svetskog rata nakaradno nametnuto.
KO JE VEĆI: Ona ističe da nema nikakve samovolje u odlučivanju, nego da se članovi komisije drže određenih kriterijuma. Po njima, ulicama u starom jezgru Beograda treba vratiti nazive iz razdoblja 1896-1914. godine jer oni „odslikavaju vreme njihovog oblikovanja“. Od 33. predložena rešenja čak sedamnaest su nova imena za postojeće ulice u starom jezgru Beograda. Tako je, na primer, ulica Đure Đakovića novim rešenjem podeljena na dve ulice koje nose nazive Venizelosova i Ulica Aristida Brijana, dok je nekada nosila ime Baštovanska (1871-1909), Radenička (1909-1939) i Knjeginje Olge (1939-1946). Slična sudbina je zadesila i ulicu Žarka Zrenjanina koja će nositi ime drugog Srbina iz Vojvodine – znamenitog vojvode Šupljikca, a ranije se zvala Vojvođanska (1896-1946). Gospođa Velmar-Janković kaže da se u ovom slučaju želelo istaći da pojedinci predstavljaju određeno geografsko područje i da inače ima dosta ulica u čijem imenu je neki geografski pojam. Verovatno je to razlog zbog čega ulici 14. decembra nije vraćen stari naziv Prištinska, već joj je dodeljeno ime ruskog cara Nikolaja II koga je sa stare trase potisnuo engleski trgovac Makenzi u trenutku brisanja imena maršala Tolbuhina iz registra gradskih ulica.
Koliko neka ličnost treba da bude velika i bitna u istoriji i kulturi nekog naroda da bi zaslužila spomenik u vidu naziva ulice jedno je od pitanja koje svaki član komisije postavlja kada pristupa poslu. Prema rečima predsednice komisije Nikolaj Hartvig, ruski poslanik u Kraljevini Srbiji 1909-1914, nije toliko velika figura da dobije natrag „svoju“ ulicu koja je danas na mape sasvim bezvezno upisana pod imenom Beogradska, ali zato ulica Vukice Mitrović dobija njegovo ime, mada se nekada zvala Zlatiborska (1896-1946). Da bi se izbeglo dupliranje naziva ulica predloženo je da se ubuduće ulica 29. novembra (za koju se onoliko borio i sam Milošević) zove Bulevar despota Stefana koji, pretpostavljamo, nema nikakve veze sa Visokim Stefanom. Možda treba reći da se ova ulica u periodu od 1872. pa do 1940. zvala Knez Miletina. Davnašnja želja nosilaca spomenice 9. marta da se Trg Republike preimenuje u Trg Slobode, ostaće pusta i neuslišena. Naime, Komisija se u ovom slučaju držala striktno pravila i predložila da se ovom trgu vrati prvobitan naziv – Pozorišni.
Kako je i red, čitav projekat spada u nadležnost gradskog Sekretarijata za kulturu gde smo dobili uveravanja da je ovo samo početak akcije, ali da ne treba očekivati da će se sve promeniti preko noći jer nova vlast ne želi da stvari rešava dekretom.
ZADOVOLJAVANJE KRUGOVA: Komisija za promenu naziva ulica i trgova je stalni organ gradske Uprave, mandat joj je četiri godine i očekuje se da se u tom periodu veći deo posla obavi. Zamenik sekretara za kulturu Ljiljana Prokić kaže da je sve na ljudima iz Komisije i da je posao ogroman. Na naše pitanje da li to znači da će se, na primer, mape grada štampati svakih šest meseci kako promene budu tekle, Prokićeva kaže da je proces takav da se ne može ubrzati. Za izradu i postavljanje tabli sa nazivima ulica nadležne su opštinske komunalne službe, a njihov kompletan izgled utvrđen je Knjigom grafičkih standarda koju usvaja Izvršni odbor Skupštine grada. Takođe, za sada nije jasno regulisano kako će i u kom roku građani sređivati svoja dokumenta i da li će biti oslobođeni plaćanja kojekakvih taksi.
Iako se neke stvari pomeraju sa mesta i izgleda da se krećemo u dobrom pravcu, čini se da bi „nadležni organi“ mogli u gomili slučajeva da deluju brže i da pokažu građanima da su u obzir uzeli sve aspekte problema koji pokušavaju da reše. Pitanje naziva ulica i trgova nije suštinsko životno pitanje, ali u širem kontekstu dosta govori o eliti na vlasti i o sposobnostima ljudi koji obavljaju vlast. U ovom slučaju to znači da je nadležna komisija mogla jednim predlogom da reši pitanje svih spornih naziva ulica iz „starog gradskog jezgra“ vodeći se kriterijumom koji bi bio jedinstven za sve slučajeve. U Moskvi su tako vraćeni nazivi iz doba Carevine, pa se desilo da ulica Stanislavskog promeni ime bez obzira na njegov kulturni značaj (a dobila je ime po njemu posle Revolucije, jer je on živeo u njoj). Ovako, dok vladaju mešoviti kriterijumi, sve liči na pokušaj da se i na ovaj način svakom malo da na važnosti, da se zadovolje određeni krugovi što, opet, ne vodi trajnom rešenju problema koje je neophodno da bi se uspostavio kakav-takav identitet grada. Ako nema precizne strategije i ovaj „prelazni rok“ će se pokazati kao nedovoljno dobar, jer će mnogi koji možda nisu ni za klupu biti u prvoj postavi.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
