Zakerberg je zevao u dekolte dami do sebe, Mask je pravio grimase i pozdravljao odlazak na Mars, nazdravljalo se iz specijalnih čaša sa zlatnim obodom koje su prisutni dobili za uspomenu
Kraj prvog mandata Donalda Trampa obeležilo je cenzurisanje tokom obraćanja na svim nacionalnim TV mrežama. Drugi mandat započeo je inauguracionom ceremonijom koja je dobila publicitet dostojan Super bola. U svojoj suštini zadržala je sve bitne elemente iz njegovog programa, pretočene u šou koji je kombinovao populistički politički diskurs, propovednički ton i raskošnu scenografiju i kostime dostojne serije Dinastija.
Odlučio sam da gledam kombinovani prenos na kanalima BBC i CNN, a naročito i najdetaljnije na FOX News kanalu, koji je, sudeći po brzini strima, imao barem pola minuta prednosti u odnosu na ostale. Veoma brzo smo se mogli uveriti da je ovaj televizijski spektakl zapravo vizija Amerike iz Trampovog ugla i početak onoga što on naziva “zlatno doba”.
Detaljan i dug protokol sačinjavao je niz običaja, od čaja u Beloj kući, preko zajedničkog dolaska sa Bajdenom u istoj limuzini. Oba predsednika su zapravo iskoristila zaustavno vreme i niski start da potpišu predsedničke ukaze. Bajden je pomilovao osuđenog sina, a Tramp je prvog dana potpisao 230 naredbi, od kojih će mnoge suštinski promeniti američku politiku. Od vanrednog stanja na granici sa Meksikom, izlaska iz Svetske zdravstvene organizacije, Pariskog sporazuma, pomilovanja 1600 ljudi osuđenih za upad na Kapitol, vraćanja smrtne kazne za teroriste, vraćanja dva pola u zvanične dokumente naspram ukidanja rodnog identiteta koji naziva “socijalnim inženjeringom”, povratka bušenja i eksploatacije fosilnih goriva, itd.
U svom govoru Tramp je prilično opušteno najavio borbu za Panamski kanal, preimenovanje Meksičkog zaliva, zaustavljanje ratova i pobede na svim frontovima. Možda je najmanje govorio o reformama sistema državne uprave, time će se baviti Ilon Mask, ali će pokušati da se domognu planete Mars i tamo zauzmu teritoriju. Na kraju događaja, bivši predsednik i njegova supruga simbolično su ispraćeni do helikoptera kojim su odleteli u istoriju.
Važan aspekt ove ceremonije bila je molitva, pa se tokom polaganja zakletve i nastavka programa molilo u više od 20 navrata, posle sam prestao da brojim. Hrišćanska doktrina u Trampovoj politici mogla se videti po insistiranju na dve Biblije i gostovanjima propovednika različitih hrišćanskih konfesija i jednog rabina. Islamskih sveštenika nije bilo. Govor je praktično završen hrišćanskom porukom, što je uz viziju budućnosti imalo prizvuk verskog obreda, jedne vrste ustoličenja lidera koji zapravo ima retoriku političkog i duhovnog vođe.
U fokusu prenosa bila je i Amerika, ili tačnije niz populističkih slika – beloglavog orla, “naših momaka u uniformama” ili vrednih, običnih ljudi koji su so zemlje.
Drugi aspekt ovog prenosa je porodična sapunica porodice Tramp, gde svaki detalj privlači pažnju gledalaca, a televizija je dobila savršen materijal. Satima se analizira svaki detalj protokola, toalete Melanije i drugih dama, a njen šešir i tamna kombinacija već su postali legenda, kao plavi kaput sa prošle inauguracije. Ivanka je pokušala da se nametne zelenim kompletom sa fascinatorom, ali bez većeg uspeha. Zakerberg je zevao u dekolte dami do sebe, Mask je pravio grimase i pozdravljao odlazak na Mars, nazdravljalo se iz specijalnih čaša sa zlatnim obodom, koje su prisutni dobili za uspomenu u ručno rađenim kožnim koferima u koje je neki od senatora iz Kentakija ubacio i vredne flaše viskija. Kod nas se sa takvih događaja mazne deo escajga za uspomenu. Bilo je i sitnih problema, kao što je muzička podloga za nastup Keri Andervud, ali je ona nastupila a kapela i oduševila prisutne.
Tramp je tokom polaganja zakletve zadržao element neizvesnosti, što je njegov zaštitni znak. Pokazalo se da je gotovo nevažno ko je došao, a ko izostao sa događaja. On je apsolutna žiža te pažnje i moći, sa elementom neizvesnosti jer niko ne može da predvidi njegove poteze. Tokom zdravičenja, njegov potpredsednik je otvoreno rekao da nije znao ništa o govoru, ali je oduševljen i inspirisan, pa su ode Trampu pomalo zaličile na krunisanje apsolutnog vladara. Tek poneko je primetio da nije došla Mišel Obama, ili da su se Hilari Klinton i Kamala Haris smejale nekim delovima govora. Apsolutna zvezda je bio Tramp, a delić pažnje su osvojili Melanija i sin Baron, koji je prikazan praktično kao prestolonaslednik. Zapravo paradoksalno, borac protiv američkih političkih elita, Klintonovih, Obama, Bušovih ili ranije Kenedijevih, promovisao je novu porodicu u igri prestola –Trampovi.
Istini za volju, stvari u Trampovom govoru nisu bile crno-bele. Ton je bio pomirljiv, on je uživao u svom trijumfu. U izvesnom smislu, Americi je potrebno ublažavanje podela koje su je dovele do ivice građanskog rata. Veoma nedvosmisleno, on se založio za pluralizam mišljenja nasuprot političkom progonu kroz medije, što je osetio na sopstvenoj koži. Kako će to izgledati, danas ne znamo, ali je na mitingu nastupio Vilidž Pipl, sa hitom WMCA, praktično globalnom gej himnom uz koju je Tramp izveo svoj predizborni šimi ples. Dakle, za razliku od domaće tabloidne percepcije, nema homofobije u njegovoj kampanji. Nadalje, u rotondi Kapitola odata je počast Džoniju Kešu i Martinu Luteru Kingu, koji takođe ima svoju bistu. Sveti Jovan je nekoliko puta bio citiran i pomenut tokom inauguracije.
Nas na ovoj manifestaciji nije bilo. Naprosto, nismo u fokusu Amerike, uprkos pretencioznim navodima Željka Mitrovića i voditeljke jutarnjeg programa, nazočnih daleko na periferiji događaja. Po svoj prilici, tamo ćemo i ostati narednih godina.
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Zaposleni u prorežimskim propagandnim glasilima osnovali su svoje udruženje – Asocijaciju novinara Srbije, još jednu tvorevinu paralelnog kosmosa odlazećeg režima
Mogu li studenti i opozicija da nadoknade 51 glas na ponovljenim izborima na biračkom mestu broj 25 u Kosjeriću? Da li je to nemoguća misija ili još jedan pokušaj koji menja sve
Srpska Vlada je izabrala komandanta „Belih orlova“ Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta ne bi li se u njemu orilo „Aco Srbine“ umesto „Ruke su vam krvave“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
