Tragedija i sramna tišina

U saobraćajnom udesu u kod Ušća, na putu Kraljevo–Raška, poginula su četiri člana jedne porodice, od kojih troje dece, i njihova komšinica. Preživela je samo njihova majka.

Tragediju je uzrokovalo oklopno borbeno vozilo PASARS Vojske Srbije koje se u koloni vraćalo sa prikaza u Batajnici. Ovo je izazvalo mnoge nedoumice, pogotovo zbog ćutanja Ministarstva odbrane. Inače, ono o svakoj redovnoj aktivnosti Vojske izdaje i po 10 saopštenja dnevno, mahom “održana redovna obuka te i te jedinice”.

PITANJA BEZ ODGOVORA

Tek nakon što su mediji objavili da je u tragediji učestvovalo vojno vozilo, Ministarstvo je izdalo šturo i nemušto saopštenje iz kojeg se ništa nije moglo shvatiti. U tom cilju, portali režimskih medija objavljivali su da je putnički automobil podleteo pod vojno vozilo koje se kretalo u koloni i u pratnji vojne policije. Laž je, nakon što su objavljene fotografije sa lica mesta, gde se jasno videlo o čemu se radi, tako faktički demantovana.

U saopštenju Ministarstva preskočeno je i to da je poginuli vozač “forda” bio pripadnik vojske. Ali je zato režimski medijski štab od nedelje rano ujutro pokrenuo “tešku artiljeriju”, a gde će nego na Pinku, i to kod Jovane Jeremić. Ona je od šest ujutro “telalila” kako će opozicija i neprijateljski mediji zbog ovog pokrenuti hajku na vojsku. Čak je i nekim gostima bilo neprijatno, pa su se ograđivali od toga.

Onda je krenula hajka režimskih medija kako je vozač PASARS-a star 53 godine, bio pijan – imao je 0,2 promila alkohola u organizmu. Ipak, deluje da je u pitanju nešto drugo, najverovatnije iscrpljenost. Naime, ovaj vozač je priznao pred tužiocem da mu je pozlilo. Međutim, koliko je zaista poznavao vozilo teško 16 tona kojim je upravljao? Da li ga je on dužio i ranije vozio? Za sada nema odgovora na ova pitanja. Izvesno je samo da je ovaj čovek star 53 godine i dalje mlađi vodnik. Dakle, pod ugovorom je i ne sme odbiti zadatak.

O tome kakvi ti zadaci mogu biti – a od Batajnice do Raške trba voziti više od 250 kilometara – za “Vreme” svedoči penzionisani potpukovnik Draško Đuričić.

“Bio sam komandir mehanizovane čete u oklopnoj brigadi”, kaže Đuričić. “Imao sam, za ono vreme, najnovija, najispravnija i najkompletnija borbena vozila, BVP M80 A. Za osam godina, koliko sam bio na toj dužnosti, nikome nije palo na pamet da mi naredi da odem do Batajnice i da se tamo ‘prikazujem’, a nije da nisam mogao. Batajnica je bila 158km daleko, autonomija vozila preko 500 km, a putarina bi nam bila oproštena. Nešto drugo je bilo presudno da ne marširamo do tamo i da uskratimo Beograđane uživanja u pogledu na nas.”

Kako je objasnio, postojali su planovi prevoženja, planovi angažovanja, pa se nije moglo izlaziti u susret onima koji bi da se hvale prikazima i prikazivanjima.

“U toj vojsci koja je u odnosu na ovu današnju bila ‘zaostala i loše organizovana’, vodilo se računa čak i o tome da vozač borbenog vozila, a i neborbenog, pre zadatka bude odmoran i da ni slučajno ne bude angažovan na straži, dežurstvu ili nekoj drugoj aktivnosti koja bi umanjila njegovu sposobnost da pravilno upravlja vozilom u slučaju potrebe. Danas je to ‘mnogo naprednije, organizovanije i savremenije’, pa nikakav problem nije da se, kad to nekome padne na pamet, navata posada, ‘kresnu’ vozila, formira kolona i odjuri 250-300 kilometara u jednom pravcu do nekog ‘prikaza’, tamo bude dan-dva, a onda se vrati u matični garnizon.

Đuričić je istakao da nije problem sve dok se neko zlo ne desi, a šta onda?

“Ko je i kako napravio i potpisao plan prevoženja, naređenje, zapovest za marš sa onim famoznim merama bezbednosti u kojima ‘boldovanim’ slovima piše ono o zabrani angažovanja vozača na dužnostima pre odlaska na zadatak? To treba da se proveri. Ovo je Vojsci poslednja opomena da se prestane sa ošljarenjem i da se dozovemo pameti ako pameti uopšte ima. Onih 0,2 promila, koliko je izmereno u krvi vozača, ne sme biti pokriće niti priprema za 0,2 promila istine i odgovornosti za zloupotrebe Vojske! Od onih 0,2 promila pa do vrha odgovornih za ovo, dugačak je, ali i veoma pregledan put.”

Đuričić je dodao da, bez namere da sudi, a još manje da abolira vozača, ima pitanje da, ako je zaspao za volanom, postoji li za to razlog? Ako ima zdravstvenih problema, i za to postoji neko odgovoran. To je onaj koji mu je naredio da vozi. Na kraju, kako to da je samo vozač pritvoren?

Pukovnik u penziji Najdan Vojinović, bivši komandant pozadinske baze Prištinskog korpusa, organizovao je na desetine kolona i konvoja vojnih vozila. On kaže za “Vreme” da u ovom slučaju odgovornost nema samo komandant brigade ili diviziona PVO, već još najmanje četiri lica u lancu komandovanja.

“Mnoge stvari nisu jasne i to će oni po­ku­šati da zataškaju”, naglašava Vojinović. “Ovo nije običan marš motornih vozila od kasarne do poligona i obratno, ovo je veliki marš skoro između 250 i 300 km u jednom pravcu. Od načelnika Generalštaba naniže, taj marš su svi morali da regulišu svojim naredbama. Ovde ima mnogo pitanja na koja će odgovore pokušati da sakriju. Jer, ko je vozio borbeno PVO oklopno vozilo; ko je bio sa njim u kabini; ko je bio komandant kolone? I dalje – da li je izdata zapovest za marševanje prevoženjem; da li su se vozači izjasnili jasno i glasno da su sposobni za vožnju i da nisu umorni, niti pod uticajem alkohola i opojnih droga; da li su odmori i zastanci na maršruti bili predviđeni i sprovedeni; koliko su vozači bili opterećeni u Batajnici na pripremi tog cirkusa od prikaza; da li su imali redovnu hranu i vodu te lekarski pregled; da li su vozila bila ispravna; kada je bio poslednji tehnički pregled; ko je potpisao Putni radni list da je vozilo ispravno za put i još mnogo toga. Mene posebno zanima podatak zašto je vozio čovek od preko 50 godina – dakle, trećepozivac. Ko je on, šta je on, je li obučen za vožnju tog vozila i koliko sati je imao vožnje tim vozilom jer je maršruta bila između 500 i 600 kilometara. Istraga treba da pokaže, ako bude realna i nepristrasna, zašto je vozilo skrenulo na levu traku, te da li je vozač zaspao ili ga je neki kvar navukao ulevo?”

Na sva ova pitanja nema odgovora. Nadležni na svim nivoima vlasti – civilnoj i vojnoj – ćute. Ta tišina više je nego sramna. Nju ne zaslužuju građani Srbije, a pogotovo ne žrtve. Tragedija kod mesta Ušće pravi je epilog prikaza oružja i oruđa Vojske Srbije na vojnom aerodromu u Batajnici. Što se tamo zapravo zbivalo i kakvu je svrhu imala ova manifestacija?

VAŽNO JE SAMO DA SE “PRIKAZUJE”

Pod predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem smišljen je svojevrstan “miks” parada i sletova, od kojih je poslednji održan u petak na vojnom aerodromu Batajnica.

Parada je mnogo manje jer nema dovoljno vojnika koji bi zadovoljili megalomanske ambicije da ispred zgrade Doma Narodne skupštine provezu stotine tenkova i oklopnih vozila, kao i sva ostala “čuda i čudesa” Protivvazdušne odbrane. A “slet” poput onog koji je nekad bio na Stadionu JNA nije dovoljan.

foto: a. ćirić / tanjug

Jer kako drugačije nazvati ono što se dešavalo u petak na Batajnici, na prikazu naoružanja nazvanom “Zastava 2024”?! Prikaz je, doduše, kasnio pet dana zbog lošeg vremena, pa su zato učesnici imali dve generalne probe (“generalna proba generalne probe”), što je uticalo na njihovu iscrpljenost – radi se o ljudskim bićima. Prema zvaničnim podacima Ministarstva odbrane, bilo je 6.000 učesnika sa više od 2.500 borbenih sredstava. Trebalo je te učesnike negde smestiti, nahraniti, i to je trajalo danima. I ta borbena sredstva dovesti u Beograd iz raznih delova Srbije, od Vranja, Leskovca i Raške do Sremske Mitrovice i Sombora. I sve je to dovelo do zamora ljudstva.

Šta je Vučić želeo tim “sletom-prikazom”? Da pokaže brojčano snagu Vojske u tehnici? Ovo je potpuno besmisleno, osim u svrhu lične promocije. Pritom, prenebregava se činjenica da je Srbija potpisnica Dejtonskog sporazuma, po kome NATO, Hrvatska i BIH imaju pravo da svakog trenutka svoje vojne inspekcije pošalju u kasarne i skladišta Vojske Srbije i da provere čime sve raspolaže.

Ali Vučić zato sa ponosom kaže, tobože neobavezno, kako je Srbija prva ili druga sila u Evropi bo broju ispravnih tenkova. To što tenkovi, a ima ih više od 250 domaćih M-84 i ruskih T-72, nemaju posada, potpuno previđa. Samo usput dodaje kako ćemo “sad morati da radimo na povećanju broja posada”, čime priznaje činjenicu da u Vojsci nedostaju tenkisti – i profesionalni vojnici i rezervisti.

“Samo ljude moramo da imamo”, konstatuje Vučić demantujući time i samog sebe kad je u proteklom periodu govorio kako vojska ima dovoljno ljudi, kao i svoje saradnike koji su papagajski ponavljali da je popunjenost “odlična”.

Svojevremeno su, pre nekoliko godina, režimski mediji uoči jedne vežbe na Pešteru najavljivali kako će to biti neviđeni prikaz moći jer će istovremeno da dejstvuje 100 tenkova. Kada su neki novinari napisali da Vojska nema ukupno 100 tenkovskih posada, tadašnji ministar odbrane Aleksandar Vulin ih je nazvao lažovima. Na vežbi se pojavile dve tenkovske čete od 26 tenkova, i za to su posade jedva “nategnute”, dovozili ih iz Sremske Mitrovice, Niša i Kraljeva, a i sam Vučić je, mesec i po kasnije, priznao da “nemamo 100 tenkovskih posada”.

Uglavnom, “prikaz” na Batajnici je izgledao kao front uoči Kurske bitke u Drugom svetskom ratu – nagomilana tehnika na malom prostoru.

Kako objasniti i čime opravdati da se na batajničkoj pisti nađe 50-60 tenkova M-84 i T-72, 70 oklopnih točkaša “Miloš”, 57 “Lazara 3” i nekoliko “Lazara 2” (“pozajmljenih” od Žandarmerije, da popune broj), 32 mađarska borbena transportera (jeftino kupljena) BTR-80A, 30 ruskih poklonjenih i modernizovanih borbenih točkaša BRDM-2, desetine domaćih BOV-86 i OT-84? Nikako drugačije nego kao puko sredstvo za nabijanje političkog rejtinga predsednika Srbije. Odnosno – njegovog kulta ličnosti.

O sredstvima PVO ne vredi ni trošiti reči – dovezen je divizion ruskih zastarelih protivavionskih sistema NEVA, dva diviziona KUB, baterije kineskih protivavionskih sistema FK-3 i ruskog “pancira”, pet radara “žirafa”, francuski PVO sistemi “mistral” i čak 24 vozila sa sistemom PASARS domaće proizvodnje (pun naziv – protivavionski samohodni artiljerijski sistem), koji ima top “bofors” od 40 milimetara i rakete “mistral”.

SINDROM “KAPLARSKOG ZAZORA”

Zadovoljstvo za nečije oči, ali ne i za vojsku koja opslužuje te sisteme. Samo onaj ko je bio pripadnik vojske zna koliko priprema, truda i besmislenog maltretiranja iza toga stoji. I šta znači pojam “kaplarski zazor”. A to je otprilike ono kad komandant brigade kaže svom zameniku da će obaviti smotru u 8 sati i da vojska bude spremna na pisti u 7.45, ovaj potčinjenom prenese da vojska treba da bude postrojena u 7.15, taj dalje prenese onom niže da je to u 6.30 i onda dok to dođe do kaplara/desetara, vojska je na pisti u 5 sati. Tako je i danas u Vojsci Srbije – svi su bili spremni u sedam sati, a prikaz je počinjao u 11.

Novinari su na isti takav način bili tretirani. Rečeno im je da ispred zgrade SIV-a dođu najkasnije u 8.15, krenuli su u 9, stigli na aerodrom u 9.50 i onda do 11 “hvatali zjala”, okruženi pripadnicima “Kobri”, koji im nisu dali da mrdnu nigde van zamišljenog kruga – čak ni da se pozdrave sa poznanicima iz vojske ili gostima.

Obezbeđenjem je komandovao nekadašnji telohranitelj bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, zastavnik prve klase. A pored “Kobri” tu su bile desetine i stotine pripadnika Vojne policije, spremni da ograniče kretanje, čak i kad je Vučić obilazio sredstva na prikazu. Prići su mogli samo novinari koji drže mikrofon i snimatelji; oni koji imaju notes ali nemaju mikrofon u ruci bili su, i pored uredno okačenih akreditacija PRESS oko vrata, odamh udaljivani. Izuzetak na aerodromu su činili članovi Vučićevog neposrednog obezbeđenja, po običaju su bili korektni i nisu nikog sprečavali, ali trebalo je doći do njih kroz “prsten” mladih razvodnika i desetara iz “Kobri” željnih dokazivanja.

Posetioci na svečanoj bini mogli su da vide samo letački program, kao i građani koji su bili odvojeni visokim ogradama. Od silne tehnike na pisti i livadama batajničkog aerodroma pogled je bio zakrčen, tako da su bolji uvid imali oni koji su pratili televizijski prenos. Zanimljivo je i kako ljudi, uključujući visoke zvanice, aplaudiraju kad vide nalet aviona, makar i zastarelih “orlova” i “galebova”. A letelo je šest MiG-29, tri “orla” (komentator programa ih nazvao “par”) i dva G-4.

Novinari televizija režimskih portala su se prethodno rastrčali da uzmu izjave od raznih “analitičara” i kao zapeta puška čekali da daju svoje viđenje i predviđanje šta će se prikazati. Jedan od njih – za kojeg kažu da ni vojsku nije služio – bio je obučen u odeću maskirne varijante sa sve smeđim borbenim čizmama. Novinar ga je predstavio kao “vojnog komandanta”, a on je počeo da kao iz rukava sipa šta će se sve videti. Druga TV ekipa je čekala da dođe na red.

Bilo je tu i predstavnika boračkih i veteranskih organizacija, pozvanih po principu stroge selekcije – samo podobni. Neki od njih su samo čekali da se sretnu i rukuju sa Vučićem. Ta želja im se nije ostvarila.

Pre Vučićevog dolaska, a došao je iz smera koji nisu očekivali, dvojica profesionalnih pripadnika Garde su čitav sat neumorno metlama čistili crveni tepih. Tu su bila i dvojica starešina koji su procenjivali da li je tepih dobro namešten.

Vučiću su, naravno, predali raport kao “vrhovnom komandantu”, on je ovog puta došao pristojno obučen, zdravio se na bini sa Miloradom Dodikom i ostalima kao da se nisu danima videli, dozvolio da prikaz počne. Program se završio, bilo je bezbroj aplauza, usledio je i defile specijalnih jedinica, gaženje strojevog koraka – dva ešelona Specijalne brigade, jedan 63. padobranske, izviđačke jedinice Kopnene vojske, pa Komande za obuku. Objektivna ocena – najbolji “strojak” gazila je 72.

Posle defilea, Vučić je komandantu RViPVO, generalu Dušku Žarkoviću zamerio što ne pušta građane unutra: “Pustite narod, da što pre uđu ljudi. Pustite njih, ovo je za narod napravljeno. Pet sati treba da se obiđe. A mi zbog Mileta (Dodika) moramo za 15 minuta”.

Posle obilaska, prvo se “izjavio” Dodik: “Hoću da kažem da je ovo impresivno. Samo prije desetak godina za sve nas koji znamo šta je bilo važno i šta znače oružane snage, bio je ovo san. Danas možemo da vidimo kako se ostvaruje san”. Predstava je ubrzo završena, zvaničnici su otišli, a vojsci je ostalo da svu tu “silu i ordiju” pospremi, pripremi za marš i vrati u matične garnizone. Nažalost, jedan povratak tragično se završio. Niko od tih zvaničnika potom nije ima šta da kaže. Sramna tišina je prekrila prikaz.