Tragedija i politika

Ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003. predstavljalo je napad na jedinu državnu instituciju koja neometano funkcioniše. Posao predsednika Srbije obavlja vršilac dužnosti. Šef savezne države je upravo primio dužnost. Vrhovni savet odbrane činili su dva vršioca dužnosti i jedan upravo izabrani član. Savezna vlada još nije bila konstituisana. Srpski parlament je obezbeđivao vladinu većinu, ali je njegov sastav, kao rezultat transfera poslanika i osporavanja mandata, imao okrnjen legitimitet. Savezni parlament je proizlazio iz sastava srpskog parlamenta, a njegov položaj je komplikovan time što je u prvom velikom poslu, izboru kabineta, došlo do „kreativnog tumačenja“ ustavnog slova, pa predloženi sastav vlade ne odgovara odredbama Povelje.

U takvim okolnostima moglo je da dođe do vakuuma bezvlašća i do lančanog raspada institucija i širenja haosa.

VANREDNO STANjE: Već u prvim satima posle ubistva premijera videlo se, međutim, da vlast funkcioniše i da je u atmosferi nabijenoj emocijama vođena sigurnom rukom. Potpredsednik srpske vlade Nebojša Čović delovao je pribrano. On je saopštio vladin predlog v.d. predsednici Srbije da zavede vanredno stanje. Odluka o zavođenju vanrednog stanja brzo je donesena. Ta odluka uključuje i zabranu osporavanja te odluke, a ni ovde neće biti komentarisana, ali će i za to, svakako, doći vreme. Za sada je u javnosti poznata samo opaska Vojislava Koštunice da je vanredno stanje uvedeno na osnovu zakona donesenog posle martovskih demonstracija iz 1991.

Opozicione partije protestovale su zbog uvođena vanrednog stanja, ali ti protesti nisu dobili velik publicitet, a štampi je upućena opomena da će prekršiti odredbe vanrednog stanja ako takva saopštenja bude prenosila. Radikalski poslanici dan kasnije nisu čak ni prisustvovali vanrednoj sednici Skupštine Srbije automatski sazvanoj da bi joj se predočila odluka o vanrednom stanju.

Na dan atentata, u sredu uveče sazvan je Vrhovni savet odbrane koji je naredio stavljanje u stanje pripravnosti Vojske Jugoslavije i koordinisan rad vojnih i civilnih službi bezbednosti. Vojne strukture, koje su doskora horski denuncirane kao potencijalno destabilizirajući faktor i neosvojena tvrđava Miloševićevog režima, u kratkom roku postale su faktor stabilnosti. Vojska je zapravo služila kao osigurač za slučaj da se neka od policijskih jedinica pokaže nestašnom ili neposlušnom, a vojska nije izvođena iz kasarni niti je bilo potrebe za demonstracijom njenog javnog prisustva.

Nekoliko sati posle ubistva premijera saopšteno je da policija ima saznanja da izvršioci i organizatori pripadaju takozvanom zemunskom kriminalnom klanu, ovlaš opisanom u jednoj relativno poznatoj policijskoj brošuri o kriminalnim grupama. Zbog zavođenja vanrednog stanja i zbog brzo iskristalisane javne saglasnosti da bi sve registrovane kriminalne grupe trebalo razoružati i pohapsiti, u prvih nedelju dana posle ubistva nije se rasplamsala burnija politička rasprava o toku operacije. Tome u prilog išla je i srećna okolnost da u seriji hapšenja, koja dostiže brojku od 750, nije bilo kolateralnih žrtava među civilima, ali ni žrtava među policajcima ili osumnjičenima.

U tom kontekstu čula su se uzdržana pitanja o tome da li su bar ključne od tih kriminalnih grupa mogle da budu blagovremeno onemogućene nekim aktivnim policijskim preventivnim merama (u haškom ili u kriminalnom kontekstu), s obzirom na to da su one bile poznate policiji i da je i u štampi, kako gde, sa više ili manje zluradosti bilo najava da bi one mogle nešto opasno preduzeti. Jedan od osumnjičenih za organizaciju atentata Luković Ulemek Legija čak je pisao i preteće otvoreno pismo.

U jednom od vladinih saopštenja kaže se da je pripremano hapšenje pomenute grupe, a da su ubice za to ranije saznale i ubile premijera istog dana kada je akcija trebalo da počne. Druge izjave kažu da je lanac zločina pokrenut kada su počele spekulacije s haškim optužnicama. Treća – da je mafija udarila posle promena na vrhu Službe državne bezbednosti.

Da li je neko odao tajnost akcije, koliko su kriminalci infiltrirani u samo srce policije, da li je tu bilo nekih verolomnih saveza, pitanja su koja će se postaviti kad se omogući slobodnija javna rasprava o tome.

U tom kontekstu nastavljena je priča o nelustriranom sudstvu i o neodgovornosti nekih sudija koje su pustile na slobodu Bagzija Milenkovića osumnjičenog da je kamionom pokušao da ubije predsednika Đinđića. Nisu, međutim, pominjane tužilačke strukture, nad kojima izvršna vlast ima jaču kontrolu i koje pomenutog Lukovića nisu aktivno gonile (podnosili prijave, pa povlačili na dopunu) posle dva krupna incidenta (Kula, „Stupica“).

Vladajuća većina, što formalno, što neformalno (odlaganje rasprave o odgovornosti državnih institucija, ubeđivanje medija, ukidanje TV prenosa skupštinskih sednica, čini se usaglašenim marginalizovanjem opozicionih reakcija u medijima), do izvesne mere ograničava kritiku na vlastiti račun, ali se ne samoograničava u pogledu kritike opozicije. Deo te većinske retorike, čak i na sahrani, ide na račun Vojislava Koštunice, koga još jednom optužuju zbog neodlučnosti, kompromisnog pristupa i „neobaveštenosti“, kao i zbog toga što je bivši šef DB-a Rade Marković ostao na položaju nekoliko meseci, do formiranja srpske vlade 2001. koja ga je i smenila.

Deo opozicionih reakcija ipak dobija izvestan prostor, po običaju više u štampanim nego u elektronskim medijima. Koštunica je u ponedeljak podsetio da je na postojanje mafije upozoravao još od slučaja „Gavrilović“ i istakao da je opsežne mere trebalo preduzeti još posle 21. februara, kada je prvi put pokušan atentat na premijera Đinđića.

O odgovornosti ministra policije nije se raspravljalo, kao ni o Službi državne bezbednosti, kao ni o službi premijerovog obezbeđenja, mada će, prema izjavama nekih od ljudi s vlasti (Čović, Tadić), i za to doći vreme.

Na tome se stalo, zato što bi očigledno to eventualno smenjivanje ili ostavka ministra policije, uz eventualno nezadovoljstvo njegove matične partije, možda moglo dovesti u pitanje funkcionisanje vladine većine.

DVA PUTA: Predsedništvo DOS-a je u noći između srede i četvrtka donelo odluku da vladu očuva u sadašnjem sastavu i da novi premijerski mandat ponudi Demokratskoj stranci, kojoj to mesto pripada po koalicionom sporazumu DOS-a iz novembra 2000.

Predlog DSS-a da se u nastalim okolnostima formira koncentraciona vlada najpre je tiho, a onda glasno (sednica Glavnog odbora DS-a) odbačen. Tada je izgovorena parafraza jedne stare kontroverzne rečenice: „Nema demokratije za neprijatelje demokratije“. Ona glasi: „Ne smemo neprijateljima demokratije dopustiti da se služe demokratijom rušeći“.

U narednim mesecima videće se šta to može značiti i da li će se rezultati istrage proširiti i u pravcu, recimo, Stranke srpskog jedinstva, čija je počasna predsednica Svetlana Ceca Ražnatović uhapšena u ponedeljak 17. marta.

SPS traži brzo ukidanje vanrednog stanja pošto ono otvara mnogo prostora za eventualne zloupotrebe protiv političkih protivnika. Nova Srbija traži da republička komisija osnuje parlamentarnu grupu koja će ispitati odgovornost institucija za ubistvo premijera Zorana Đinđića. Ova partija smatra da je izbor novog premijera preuranjen i da taj posao treba da bude obavljen po okončanju vanrednog stanja, kada se stvore uslovi za demokratski rad parlamenta. G17 plus jednim saopštenjem traži da se institucije što pre konsoliduju, da se rekonstruiše srpska vlada i da se hitno dođe do političkog konsenzusa radi odbrane demokratskih institucija.

Vojislav Koštunica je predložio formiranje koncentracione vlade od svih parlamentarnih stranaka koje pristanu da u nju uđu. Njeni zadaci bi bili kažnjavanje odgovornih za ubistvo Zorana Đinđića, rad na novom ustavu Srbije i priprema parlamentarnih izbora. On izjavljuje da srpska vlada nije bila sposobna da zlo spreči, pa samim tim ne može ni da ga iskoreni.

Iz Demokratske stranke Koštuničin predlog odbacuju i uz obrazloženje da bi ulazak DSS-a ili SPS-a u vladu smanjio funkcionalnost vlade, vratio staru blokadu institucija i onemogućio energičnost na kojoj ova partija politiku nove odlučnosti gradi na pijetetu prema ubijenom premijeru Đinđiću. Kolokvijalno taj kurs se ponegde naziva „šestim oktobrom“. Paralelno sa izborom novog mandatara srpske vlade kroz skupštinsku proceduru gura se set zakona o sudstvu.

Dragoljub Mićunović, predsednik Demokratskog centra, izjavio je da je predlog o formiranju koncentracione vlade u ovom trenutku preuranjen, pošto je u vanrednom stanju potrebno odmah formirati vladu da bi sve institucije mogle funkcionisati i da bi vlada, koja se nalazi u ratu s kriminalom, bila koncentrisana na to.

VLADA ZAJEDNICE: U ponedeljak 17. marta, kada je u Skupštini državne zajednice birano onih pet članova novog kabineta, vladajuća većina se pokazala kao stabilna. Za nove ministre glasalo je 47 poslanika iz Srbije i 19 iz Crne Gore. Protiv su bili poslanici DSS-a, SRS-a, Nove Srbije, SPS-a, SNP-a, SNS-a i NS-a. Prigovori su dolazili na kršenje Povelje (ministarstva odbrane i spoljnih poslova), što su naglašavali predstavnici DSS-a, ukidanje javnog prenosa zasedanja (Maja Gojković); nelegitimnost poslanika zbog otimanja mandata Nove Srbije (Velja Ilić) i na to što vlada nije birana tajnim glasanjem (Dačić iz SPS-a). Gospodin Mićunović, koji se deset godina isticao inspirativnim odbranama parlamentarizma, verovatno nije bio srećan da predsedava javnim glasanjem na (polu)zatvorenoj sednici jer to se kosi s parlamentarizmom, ali on je ovih dana više puta isticao da je od presudne važnosti da se što pre kako-tako konsoliduju državne institucije.

I sednica Skupštine Srbije u utorak 18. marta bila je zatvorena za TV prenos. Konsultacije za novog mandatara bile su više nego skraćene. Nataša Mićić je predložila novog mandatara pošto je saslušala samo mišljenje predstavnika parlamentarne većine, što joj uostalom jedino i nalaže član 83 srpskog ustava, ali nije saslušala i predstavnike svih parlamentarnih grupa, što nalaže „formacijska“ logika tog mesta koje treba da služi kao objedinjujući faktor. Kada je zakazana sednica Skupštine Srbije, vladina većina je stavljala do znanja da računa na 128 glasova pri izboru novog mandatara. Poslanički klub DOS reforme ima 96 poslanika, DOS–DHSS sedam, DA šest, SDP–DOS 13, „Srbija“ pet. Najava je bila tačna, u utorak 18. marta nešto posle 15 časova dolazi vest da je novi premijer izabran sa 128 poslanika „za“, dok je 100 poslanika bilo „protiv“.

VLADA SRBIJE: U trenutku kada je nastajao ovaj tekst, dakle, nije bilo velikih dilema oko toga da li će za novog premijera biti izabran Zoran Živković, potpredsednik Demokratske stranke, nekadašnji gradonačelnik Niša i doskorašnji savezni ministar policije. Sledeći meseci pokazaće da li on ume dobro da razlikuje Srbiju od Niša i kako će se uklopiti u vladin kabinet, koji ne namerava da menja, osim što u vladu ulazi i Čeda Jovanović, koji je bio pouzdani saradnik Zorana Đinđića, tačnije njegov realizator. Živkovića su do sada karakterisale više upornost i verbalna agresivnost nego pragmatična fleksibilnost, više neki nakalemljeni rogobatni humor nego zarazna inspiracija.

U prvom momentu vlada će, kako izgleda, imati podršku javnosti. Po nekim istraživanjima javnog mnjenja (Martin Bord), preko osamdeset odsto građana traži energičan obračun s kriminalom.

SIMBOLIČNI MIT: Tragedija od 12. marta transformisala je Zorana Đinđića od ne mnogo omiljenog političara u politički simbol poput mrtvog Kenedija. Svi gresi, voljni i nevoljni, u tom masovnom dirljivom mimohodu u subotu 15. marta oprošteni su i Zoran Đinđić je nesumnjivo postao istorijska figura i simbol mladih generacija. To je simboličan politički mučenički mit koji u ovim trenucima nastaje spontano i svetli kao kometa, a možda će i opstati ako ga političari olako ne upropaste različitim preterivanjima. Na primer, u Kragujevcu, gde vole u tome da se ističu, kao onda kada su prvi poneli Titovu štafetu ili kao onda kada su sve nazive ulica ispisali na crvenim tablama, već predlažu da jedna od glavnih ulica dobije Đinđićevo ime, a u nekoliko gradova razmišljaju o podizanju biste.

U senci tog rastućeg mramornog spomenika i tog u globalu povoljnog istorijskog toka stoje, međutim, ovozemaljske muke, okruženje koje mora biti preispitano, neizgrađene institucije koje treba da budu konsolidovane, konflikti interesa da budu otklonjeni, odgovornost utvrđena. A u tom okruženju kriju se oni iz starog režima, ali su ovih dana u prvom planu viđeni neki ljudi, u najmanju ruku nesimpatični, možda i, u nekom kontekstu, sumnjivi, mnogo onog prevrtljivog i svim mastima premazanog što se lepi uz svaku vlast radi masti i slasti.

Pokušaj da se politika izgradi na spomeniku jedne krupne istorijske figure pre 23 godine, ona formula „posle Tita, Tito“ dala je, kao što neki od nas pamte, porazne rezultate.

Povoljno i za vladu i za čitavo društvo u ovom trenutku ipak je to što se u još jednoj krizi, dubljoj i težoj od nekih prethodnih, pokazalo da su događaji u Srbiji uzeli pozitivan pravac. I pored sve nedoraslosti izvršnog faktora, neozbiljnosti i bahatog nehata, nedopustive improvizacije, ti događaji i ne mogu promeniti pravac i, ponovimo to onima koji nisu razumeli, u ovoj zemlji ipak ne preti nešto veliko, zlo i opasno, kao što je državni haos, novi građanski rat ili totalna entropija institucija i nesreća vrednosnog vakuuma iz protekle decenije.

Vreme će samo tražiti odgovore, a to je već sfera politike, gde se na maču ne može dugo sedeti, gde se istorija ne može ponavljati i gde se tačka lako pretvara u zapetu iza koje sledi „ali“.

ZAMKE: Najrizičniji deo te igre doći će u onom trenutku kada neko poželi da kapitalizuje rezultate vanrednog stanja, a to se već naslućuje. Vlast će jedno vreme optuživati opoziciju, ali se taj pristup uvek vraća kao bumerang. Za stanje u državi odgovara vlast, a ne opozicija, čak i kad bi se proširilo uverenje da najbolja vlast ima najzlonamerniju opoziciju.

Prema nedavnoj sondaži Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje, raspoloženje javnosti nije išlo u korist vladajućih stranaka (DSS – 24 odsto, DS – 8,5 odsto, G 17 plus – 8,2 odsto, SRS – 7,1 odsto, SPS – 3,8 odsto, SSJ – 1,8 odsto, SPO 1,3 odsto, ostale stranke DOS-a – 3,4 odsto birača, druge partije ukupno 1,5 odsto, neodlučnih 23,7 odsto biračkog tela).

Izvesno je da će vladajuća garnitura imati potrebu da pojača svoj rejting, mada se zvaničnici na vlasti hvale da teže da donose državničke odluke ne obazirući se na to kakav će to efekat imati na njihov rejting. Ako i ne pokuša tako nešto, a očito je da pokušava, biće sumnjičena od strane opozicije. To može doneti na scenu izvesne nove napetosti i novu vrstu rizika.

Vanredno stanje ili ne, treba im reći da se ne igraju, a skloni su olakom igranju.

Dok se budu jurile već uveliko kompromitovane kriminalne grupe, široko poznate uostalom, problema ne bi trebalo da bude. Policija ovih dana verovatno poručuje da su joj bila potrebna šira ovlašćenja i da bez njih ne može. Ona će verovatno težiti da ta ovlašćenja u nekom obliku zadrži. Opasno će biti i ako proširena ovlašćenja protumači kao dozvolu da pred sudove sutra podastre improvizovane dokaze, za šta u proteklom periodu nije mnogo opominjana, jer oštrica kritike bila je prema sudovima. Izvršnoj vlasti činiće se da sada treba da po svom shvatanju uredi sudsku vlast (uostalom, u vanrednom stanju već se gura paket sudskih zakona, po nekim vestima suspendovani su predsednica Vrhovnog suda i republički javni tužilac, oboje izabrani posle oktobra 2000). Zakonodavac će morati da odmeri da li je zakonske odredbe, pa i one krivične, donosio prosto prepisujući moderna rešenja bez prilagođavanja ovdašnjim uslovima, da li je donosio zakone koji se mogu sprovoditi itd.

Problemi će nastati onog trenutka kada nastanu sofisticiraniji problemi kao što su konsolidacija institucija, međusobna kontrola tri grane vlasti, redefinicija raspodele moći – prvorazredno ustavno pitanje.

Sve to ne može se preseći sekirom vanrednog stanja. U vladine prioritete, koje nabraja novi mandatar Živković, spada i donošenje novog ustava. Ustav, međutim, nije dobro donositi u vanrednom stanju jer bi to mogao ispasti oktroisani ustav.

Zato je u javnom interesu da se ta operacija što brže i što uspešnije završi, a da se problem ozdravljenja društva odvija po procedurama punim mana, ali od kojih boljih nema – konsolidovan parlament, konsenzusom usvojena pravila igre.