Toto i dani za nama

“Ma dajte, pa vi ste još uvek mlad čovek”, često čujem ovih dana kad se usudim da progovorim o telesnim senzacijama ili ograničenjima sa kojima se suočavam usled godina u kojima sam se zateko. “Važno je kako se čovek oseća iznutra.”

Prevrnem očima u sebi i mislim se – ma nosite se više, zaista. Kao da je ceo svet odlepio. Čitam naslov: “Utopio se mladić (37).” Mladić? Biološki razvoj se završava s 26, polno si zreo s 12-13, devojčice i ranije. Kao da se život sve više pomera napred, odlaže. Osnovna, srednja škola, fakultet, master, doktorat, o zanatima više niko ni ne govori… Imperativ uspešnosti koji neprekidno prolongira ulazak u zrelo doba. Opšta infantilizacija. Sve je postalo tako čudno.

Zato mi je krajnje neočekivano kad vidim da za španski nacionalni tim igraju dvojica osamnaestogodišnjaka ili Kamavinga za Francusku, Džud Belingem za Engleze. To je nekad bilo normalno. Pamtim Mrkelu protiv Bugara u Sofiji ‘82, imo je 17 godina, bio je senzacionalan. Gledam ‘97, na BK TV Liverpul–Vimbldon, ulazi klinac od 17 na teren kao zamena i mislim se, ovaj ga zabija i tako i bi, Majkl Oven na svom debiju. Tako izgleda mladost, sećam se odlično.

Ipak, neobičan je osećaj kad ode neko iz naraštaja. Uvek pomisliš, oh majku mu, moglo je da potraje. Vrtim vesti na ajfonu. Umro je Toto Skilaći i pomislih, o bože čoveče, i navru mi sećanja iz tog čudesnog leta devedesete koje je počelo Svetskim prvenstvom u Italiji, atmosfera, utakmice, njegova silueta i lice, vedrina. Prošle godine je otišo Đanluka Vijali. Svi smo isto godište, kao i Manćini. Roberto, Salvatore i ja, svi smo stali u sedam dana, od petka do petka. Na Dan ujedinjenja SHS napunio bi 60.

Stoga ova priča počinje nekoliko decenija unazad.

ŽEĐ ZA ŽIVOTOM

Salvatore “Toto” Skilaći pojavio se u samo predvečerje početka Raspada Sveta kakav smo poznavali dotad, začetog ujedinjenjem Nemačke iz dva dela koja naprečac postade cela, uz račun te geopolitičke ujdurme koji se posledično ispostavlja do dana današnjeg. Te godine je startovala i poslednja sezona Kupa šampiona po starom egalitarnom formatu eliminacije pa šta ti bog da. Pobednika znamo. Zvezda je na putu do trona morala da pobedi oba nemačka kluba, da bi joj Švabe, nevezano za fudbal, iz čiste pakosti, uz (ne)očekivano pregnuće Saksonca iz Rajderburga, izvesnog Hansa Ditriha Genšera, negdašnjeg člana Hitlerjugenda, NSDAP i Luftvafea i nosioca ordena reda kneza Trpimira s ogrlicom i Danicom, pripomogle da u novom sazivu ostane bez države i domaćeg terena. No, ono što je usledilo u proleće, dok je Ciganija tražila put do finala preko Sofije i Totovih sunarodnika iz Ligurije uz pesmu “Tužno je biti navijač Patizana što sredom sedi kraj malog ekrana i gleda Zvezdu svetskog šampiona kako ide pravo do Londona”, čije je snove, baš ko i zemlju, izjednačujućim golom srušio Slovenac i Grobar u redovima Sampdorije, bila je jedna naoko bezazlena presuda, koja se ustalila kao Bosmanovo pravilo. Naime, od tog trenutka nije više bilo ograničenja broja stranaca u evropskim klubovima, Pandorina kutija se otvorila i šou je mogo da počne. No, dragi čitaoče, fudbal je dotad bio nešto sasvim drugačije od ovog kakvog ga danas poznajemo i izgledao je otprilike ovako…

Kad smo Toto i ja (i ostali nabrojani, a i Mile Belodedić) bili klinci tamo negde sedamdesetih i početkom osamdesetih, fudbal je manje-više bio igra zasnovana na meritornosti i ravnopravnosti. Uz sve postojeće anomalije i iskakanja u društvu, ali zasnovan na pravednosti kol’ko god je to moguće. Čak je i jedan Real s Lozanom Rijeka naduvala na Kantridi, a Zvezda i 75. i 87. u Voždovačkoj rupi. Hajduk Valensiju i Totenhem na Poljudu. Radnički Fejnord na Čairu. To je vreme kad su evropske kupove osvajali Slovan iz Bratislave, Ipsvič, Aston Vila, Geteborg, Magdeburg, Hamburger, Dinamo Tbilisi, Dinamo Kijev, Aberdin, a pored njih harali Legija Varšava, Sent Etjen i Lids Junajted, što je danas nezamislivo.

Svi ti timovi bili su sastavljeni od domaćih igrača. Tu i tamo poneki stranac, u početku jedan, pa dva početkom osamdesetih, pa tri krajem osamdesetih, i sve u tom stilu. Italijanski klubovi tog vremena su, kao i reprezentacija, mršavo prolazili. Milan je uzeo Kup kupova početkom sedamdesetih, pa tek onda Juve nekih 11 godina kasnije. Juve je uzeo jedan Kup Uefa ‘77. i to bi bilo to. U Kupu šampiona 16 godina ništa. Na Svetskim prvenstvima od Meksika ‘70. do Španije ‘82. blagi očaj. A onda je došao Paolo. I promenio sve, iz korena. Jer Žabari su bili poznati po jajarenju. Davili su loptu ko zmija žabu. Bilo je negledljivo. Najjači stranac u Kalču tog doba bio je Austrijanac iz Intera – Prohaska, kojeg se ni rođena majka više ne seća. Italijanskog fudbalera niste mogli da prodate na Ostrvu, koje tek što se otvorilo, ni uz pomoć Kamore, i to u vreme kad su u Mančesteru, Boltonu, Čelziju, Svonsiju, Lutonu, Sautemptonu, Arsenalu, Nots Kauntiju i Koventriju igrali Nidža Jovanović, Staja Nikolić, Borota, Džemal Hadžiabdić, Rade Antić, Golac, Pižon i Radojko Avramović. Negde u Italiji je stasavala plejada klinaca koja je gledala sve to ko i ja, i pizdela. Nešto je moralo da se menja i čekali su znak. I on je došao pravo niotkud. Iz višegodišnje suspenzije zbog skandala oko nameštanja, pravo bez priprema u reprezentaciju je odlukom Enca Bearcota pred SP u Španiji vraćen dvadesetšestogodišnji, pomalo zaboravljeni Paolo Rosi, nekad velika nada, sad željan svega, a pre svega života koji mu je oduzet.

ITALIJA, ZEMLJA OBEĆANA

Prve tri utakmice u grupi bile su užasne, tipična žabarska gnjavaža, s nerešenim rezultatom i provlačenjem u eliminacioni deo, gde su potpunom promenom filozofije i igrom na gol više pregazili prvo Argentinu, pa Brazil, pa Poljsku i na kraju kapitalističku Nemačku, znanu kao Pancirdivizion. Dominirao je Rosi sa šest golova i najlepšim osmehom na svetu. To mora da je na tadašnje osamnaestogodišnjake delovalo kao kokainska bomba. Najednom se italijanski fudbal razbudio i razigrao, pa krenuo u ozbiljan višegodišnji proboj za mesto pod suncem. Prvo u Juve dolaze, uz Rosija, dvojica najboljih igrača tek zavšenog Mundijala, Platini i Bonjek, na dva jedina moguća mesta rezervisana za strane igrače, i stvaraju jedan od najspektakularnijih timova u istoriji, tim koji je u dve godine zaredom osvojio šest trofeja – Kup Italije, Kup kupova, Superkup, Kalčo, Kup Šampiona i Interkontinentalni kup. To je otvorilo vrata dovođenju najkvalitetnijih stranaca, koji su preplavili Apenine i doprineli usponu Napolija, Milana, Torina, Intera, Sampdorije, Atalante, i u drugoj polovini osamdesetih od Kalča napravili najjaču i najuzbudljiviju ligu sveta, u kojoj je svako kolo donosilo neki sudar divova kao što su Maradona, Gulit, Žunior, Mateus, Ziko, Laudrup, Rumenige, Van Basten, Alemao, Klinsman, Kaniđa, Kareka, Feler, Žmuda, Evair, Brejdi, Sokrates, Sunes, Milton, Rajkard, Munjoz, Breme, Edu, Rubio, Zavarov…

Ko god je držao do sebe u svetskom fudbalu želeo je da se dočepa Italije. To niste mogli da vidite doslovce nigde drugde. Svetsko prvenstvo u Italiji trebalo je da predstavlja trijumf tog Vrlog novog sveta u kome postoje samo rast i uspon, vaznetog na ruinama blokovskih podela, u praskozorje unipolarnog poretka. Superfensi stadioni, frizirani, do savršenstva doterani travnjaci, prenadrkana sportska oprema ko stvorena za esid haus tulume. Čak je sklopljen i porno uradak o mundijalskim sex dogodovštinama, s Ronom Džeremijem i Džoijem Silverom u ulogama Maradone i Rudija Felera. I onda na sve to – Toto.

Toto je bio poslednji izdanak neočekivanog, pre no što je fudbal zahvatila industrijalizacija koja kupuje decu još u podmlatku. Rođen prvog dana decembra 1964. u Palermu, u siromašnoj porodici, s 18 je zaigrao za sicilijansku Mesinu, koja je do njegovog dolaska tavorila po trećoj ligi. Nedugo potom, zahvaljujući pre svega njegovoj spretnosti i golovima, postaju drugoligaši. Tu skreće pažnju velikana i posle sedam godina provedenih u klubu, u sezoni 1989/90, pred sam Mundijal, potpisuje ugovor s italijanskim gigantom Juventusom i u dvadeset i petoj godini života premijerno nastupa u najvišem rangu, što ga, razumljivo, lansira i u nacionalnu selekciju.

To je vreme dugo očekivane žetve italijanskih klubova u evrokupovima. Milan s holandskim triom Rajkard–Gulit–Van Basten osvaja dva uzastopna Kupa šampiona, Napoli s Maradonom, Alemaom i Karekom i Juve s Kaziragijem, De Agostinijem, Zavarovom, Alejnikovim i Rui Barošom Kup Uefa, dok Sampdorija, predvođena Vujadinom Boškovom na klupi, s Vijalijem, Manćinijem, Katanecom, Paljukom i Vjerhovodom uzima Kup Kupova. Svetsko prvenstvo je moglo da počne i sve je prštalo od sudara i rivaliteta zvezda klubova s Apeninskog poluostrva. Posebno je bila bizarna utakmica osmine finala, gde su se direktno sastale ekipe Brazila i Argentine, koje su obostrano predvodili klupski drugovi iz Napolija i koju su jednim golom iz dva poteza rešili Argentinci koji igraju u Italiji.

Situacija u italijanskoj reprezentaciji neodoljivo je podsećala na Španiju od pre osam godina, mučili su se po običaju na samom startu, iako su u grupi ostvarili sve tri pobede, protiv Austrije i Amerike minimalnim rezultatom i sveukupno bez primljenog gola. Bio je to strahovit sastav, verovatno jedan od najboljih od kad se igra fudbal u Italiji, sazdan od samih asova. Sem pomenutih iz Sampdorije, bili su tu Barezi, Anćeloti, Maldini i Donadoni iz Milana, Bađo i De Agostini iz Juventusa, Zenga i Bergomi iz Intera, Ćiro Ferara i De Napoli iz Napolija…

foto: ap photo

KAO GLEDALAC S TRIBINA

Šta bi moglo da krene naopako? Pa, skoro sve što se napada ticalo. Igrali su u grču jer su očekivanja bila najviša, pritisak je bio nesnosan. Domaćin s plejadom dokazanih zvezda kakve skoro nije imao, što nosi sa sobom odgovornost s kojom se većina njih dotad nije suočila. Od šampionske generacije iz ‘82. niko nije očekivao ništa. Nadgornjavali su se u prvoj utakmici s Austrijom, koja je bila krš od tima. Vićini, više iz očaja, umesto Karnevalea ubacuje Skilaćija, kome je to tek drugi nastup za reprezentaciju u životu i koji čak ni u matičnom klubu nije bio vodeća zvezda. I bum-tras eto gola desetak minuta pre kraja. Euforija. Ludnica. Sledeća protiv “velesile”Amerike koju je Čehoslovačka prethodno pregazila s 5:1. Opet mrcvarenje i mršavih 1:0. Vićini je shvatio da mora nešto da menja i umesto da ga ubacuje s klupe, postavio je u prvi tim Skilaćija uz Bađa, i isplatilo se. Razbili su moćne Čehe i Slovake s dva spektakularna gola i kupili sebi ulaznice za nastavak.

Ovaj svega 1,73 m visok špic nadavao se kapitalnih golova glavom kao retko ko. Ali pre svega je unosio neki čudan zanos na teren, bio je potpuna antizvezda kao pojava, kao da ste izabrali nekog od gledalaca s tribina, navukli mu majicu i gaće i rekli, teraj bato pa dokle doguraš. Nestvarno je koliko se publika, kako na stadionu tako i ispred TV, srodila s njim. Igrao je fudbal kao što bi ga, činilo se, igrao svako od nas na njegovom mestu. Nije se izdvajao nekim posebnim veštinama, niti atletskom građom, nije bio brži niti spretniji, ali kad god biste pomislili da treba neko da bude tu gde treba da se bude, on bi se od svih zatekao na mestu istine i zabijao. Imao je neverovatan osećaj za prostor i pravovremenost. Sralo ga je neviđeno. Svih šest golova koje je dao na prvenstvu ogledni su primer uloge i raznovrsnosti vrhunskog golgetera. Davao ih je iz svih pozicija, glavom, nogom, po zemlji, polulobom, iz solo akcija, u šesnaestercu, van šesnaesterca, iz penala, izvanredno se krećući s loptom, a pogotovo bez nje, uvek svestan razvoja akcije. Bio je doslovce nezaustavljiv, što mu je na kraju donelo Zlatnu kopačku za najboljeg strelca prvenstva i Zlatnu loptu za najboljeg igrača prvenstva, i pored toga što je Italija na kraju osvojila treće mesto. Ključna je bila polufinalna utakmica protiv Argentine, koja se spletom nadrealnih okolnosti odigrala u Napulju, gradu u kojem je Maradona neupitno božanstvo. Bio je to posredno sudar Kamore i Mafije, i ceo stadion je stao iza Gaučosa, što je Žabare ostavilo u stanju šoka. U uzavreloj atmosferi stadiona, na koju je ostatak Italije gledao kao na javnu blamažu kojoj svedoči celokupna planeta, Toto i Klaudio, koji je u istoj kombinaciji s Dijegom već presudio Brazilu, ubaciše svaki po jedan u mrežu i stvar bude rešena u penal seriji. Titulu je osvojila kapitalistička Nemačka svega tri meseca pred ujedinjenje, tj. korporativno prisajedinjenje socijalističke Nemačke, i to iz nepostojećeg penala. Samo dva meseca pre toga jedan drugi Toto je sred Zagreba na Pesmi Evrovizije pobednički pevao Insjeme, junajt junajt Jurop. Al’ to je neka sasvim druga priča. A možda i nije.

Toto Skilaći je bio čista radost. Primer čoveka koji uspeva kad se najmanje očekuje, zahvaljujući lucidnosti i predanosti. Znao je da iskoristi karte koje su se otvorile. Bilo je milina gledati ga. Cela ta generacija zaslužuje posebnu pažnju jer su mnogi od njih konačno zaigrali na Ostrvu, kao vodeće zvezde novooformljene Premijer lige devedesetih. Salvatore je po svršetku Mundijala uz brojne povrede proveo još dve sezone u Juventusu, pa još dve šućmuraste u groblju talenata Interu. Tamo se klao za poziciju s Pančevom i Rubenom Sosom, da bi se potom, kao prvi Italijan u istoriji, otisnuo na tada novootkrivenu fudbalsku destinaciju – Džej ligu Japana, koja je u toj epohi bila ono što je za današnju Saudijska, uzevši titulu i okačivši kopačke o klin s 35. Kao da je ta 1990. bila demarkaciona linija za mnoge sudbine, od država do pojava i ličnosti iz različitih sfera. Sećaću ga se uvek s toplinom u srcu. Putuj, gene, podići ću čašu i u tvoje ime tri dana pred moj 60.