To je nova Srbija

U jednoj stvari Novak Đoković je već stigao na cilj, postao je bez sumnje planetarno najpoznatiji Srbin dosad. Njegova je platforma – sport, najveći globalni fenomen današnjice, ali je njegova poruka svetu prerasla okvire takmičenja. Danas je Novak Srbija, onakva kakva je upravo dugo nedostajala i sebi i svetu, pozitivnog duha, optimistična, nasmejana, uporna, odgovorna i ponosna. Mislim da ne preterujem kada ovo kažem iz prostog razloga što je Novak prvi istinski promoter takve Srbije koji svesno i od srca vodi kampanju za svoju zemlju, znajući tačno šta to znači za njenu sliku u svetu i za svakog od nas u Srbiji. Ne samo to, mislim da Novak ključ svoje motivacije pronalazi upravo u tome što je ono što radi ogromno za Srbiju, najzad nedavno je i sam izjavio da je preokret u njegovoj igri, koji ga je doveo do fenomenalnog uspeha koji danas ima, nastao pobedom naše zemlje u Dejvis kupu.

U postmodernističko vreme istorija nije više objektivizacija stvarnosti već, mnogo više, njena interpretacija. Nema jedne istine, zato je i ono što je naizgled istina sasvim relativno. Kada su mali narodi u pitanju, izgubljeni u prekomplikovanom kolektivnom tumačenju svog istorijskog identiteta s jedne strane, i sasvim pojednostavljenoj meri kojom se na svetskom nivou jednom za svagda definišu pojedinačni istorijski događaji, rezultat je najčešće porazan. Srbija je tako u očima sveta definisana devedesetih godina XX veka, a slika o njoj iskrivljena do mere da se i svaka neosporna, belodana činjenica nekako krivi, kao svetlost kad prolazi pored crne rupe. Pre neki dan sam pročitao tekst Nila Fergusona, najpopularnijeg istoričara današnjice, o uticaju koji je na Maksa Vebera imala svetska izložba u Sent Luisu 1904. godine. Tamo je Veber, kaže Ferguson, sreo i samo otelotvorenje industrijske revolucije i tvorca i heroja naizmenične struje – Tomasa Alvu Edisona! Celog života sam mislio da je u ratovima oko struje Nikola Tesla bio tvorac naizmenične struje, a Edison jednosmerne. Ali, izgleda da nije tako. Koji Tesla, kao da čujem? Ili, nešto iz našeg ličnog istorijskog sećanja. Posle 24. marta 1999. kada je, u operaciji pompezno nazvanoj Milosrdni anđeo, otpočelo bombardovanje Srbije, došlo je do masovnog egzodusa stotina hiljada Albanaca sa Kosova u Makedoniju i Albaniju. Pa ipak, kada danas čitate svaki udžbenik istorije u zemljama koje su bombardovale Srbiju, u njemu ćete pročitati da je bombardovanje otpočelo da bi se zaustavilo etničko čišćenje miliona Albanaca koje je, kaže se, već uveliko bilo u toku. Zaključak: istorijska slika Srbije je iskrivljena, i pitanje je da li se na mestima gde je iskrivljena više i može ispraviti. Zato je, možda i više nego drugima, nama potrebna nova istina o našoj zemlji, koja će onu staru spustiti na jedan prag sećanja niže. Jer je današnjica, u vreme interneta i milijardi informacija kojima smo izloženi, pre svega – promena, novo. Zato je 7.990.000 pronalazaka na Guglu kada se ukuca Novak Đoković, a „samo“ 968.000 kada je u pitanju Slobodan Milošević, velika šansa Srbije, koje je Novak i te kako svestan.

Zašto to mislim? Zato što je očevidno da Nole u svakom trenutku Srbiju stavlja u prvi plan. Kada je pažnja gledalaca širom planete usmerena na proglašenje pobednika i podizanje pehara – Novak uvek nosi neko obeležje Srbije. Ponekad je to majica, kačket ili zastava, ali uvek je jasno vidljivo obeležje zemlje koju predstavlja, iz koje dolazi. I kada na njegovoj majci ćirilicom piše Šampioni, to je ćirilica koja postaje naša simpatična, globalno prihvatljiva, neobičnost i posebnost, a ne oznaka našeg izolacionizma ili ksenofobije.

Novak Đoković je pripadnik one generacije koja je rasla u najtežem i najružnijem periodu novije srpske istorije, u vreme ratova u kojima Srbija nije učestvovala i sankcija koje su stvorile nezapamćenu nemaštinu, u periodu kada smo svi bili građani zemlje koja je u svemu bila drugačija od drugih, u svemu sama. Učio je da igra tenis, zajedno sa Anom Ivanović, u praznom bazenu Sportskog centra 11. april, jer nije bilo novca za iznajmljivanje pravih teniskih terena. Ana je čak u nekoliko intervjua opisivala da su trenirali i dok su na Beograd padale NATO bombe. Možda je baš tada, u tom bazenu po čijim ivicama je bio zakucan zeleni tepison, Novak odlučio da pobeđuje za sebe, za svoju porodicu, ali i za svoju zemlju. Na Jutjubu postoji istorijski snimak, Novak sa šest godina odlučno kaže u kameru – Biću šampion! U godinama koje su sledile morao je da se nosi sa neprijatnim testom koji često snađe svakog mladog uspešnog čoveka u inostranstvu – činjenicom da je tvoja zemlja na spisku onih koje kod većine ljudi izazivaju uglavnom negativne asocijacije. Srbija nije bila lak teret na njegovim plećima, ali umesto da je odbaci ili učini irelevantnom za sopstvenu sportsku i ljudsku identifikaciju, on je rešio da je izmeni. I u tome veoma dobro uspeva!

U tom smislu, uloga koju danas Novak Đoković ima u samoj Srbiji još je važnija. Kao neosporni idol većine mladih ljudi u našoj zemlji on je uspešno i trenutno izmenio već izlizanu civilizacijsku tranzicionu matricu da su uzori mladima u Srbiji isključivo estrada, kriminalci i svi koji lako dolaze do para. Dokazao je da se može biti sasvim uzoran i vaspitan mladić i, u isto vreme, svetska zvezda, da se može biti patriota i biti tolerantan, odlučno se boriti za pobedu i poštovati protivnike, voleti porodicu i tradiciju i biti liberalan i moderan, jednom rečju svojim je likom pomirio mnoge srpske dihotomije koje uprkos zdravom razumu i, rekao bih, ćutljivoj većini koja ih negira, ipak opstaju kao matriks ideoloških sukoba u Srbiji već predugo vremena. Neobično je zaista videti da neko ko ima samo 23 godine, bez tereta sujete, taštine i ispraznosti, tako tipične za srpsku elitu na početku XXI veka može sa apsolutnom ubedljivošću promovisati kodeks vrednosti koji je kombinacija protestantske radne etike, bušida i srpsko-balkanske improvizacije i inovativnosti. Promovisati stalni rad i odricanje na putu ka uspehu, i uvek govoriti da se to na kraju isplati. Učestvovati u svim humanitarnim akcijama i u Srbiji i tamo gde moramo i možemo da pokažemo da smo i mi osetljivi i ispravni deo sveta. Znati pobeđivati, znati i gubiti i prihvatiti da to ne znači da je sve propalo ili da su sve sudije ovog sveta potkupljene. Biti drugačiji Srbin u svetu i u isto vreme građanin sveta u Srbiji koji Srbiju ne namerava da promeni iz korena, već da unapredi sve ono što može i treba da dâ plod.

Naravno, i na Srbiji i svima nama je velika odgovornost da Novak Đoković ostane baš takav. Šanse da Đokovića previsoko podignemo, mimo njegove volje, i prelako ispustimo nisu male, i u drugim okolnostima videli smo ih mnogo puta. U Novakovom slučaju optimizam da će nas pobediti daje mi njegova ozbiljnost i razboritost. Kada je reč o slici Srbije u svetu, mislim da može da nam pomogne ne samo zbog činjenice što ćemo svi mi biti iz zemlje odakle je Nole, već možda i zbog toga što će i o nekim stvarima iz prošlosti moći da govori tako da će ljudi o tome hteti više da čuju. Zato jer mu veruju. Zbog toga je važno što Novak čita knjige o Tesli, kao što kaže u svom intervjuu „Sandej tajmsu“. I zbog toga što je svestan šta Kosovo znači za Srbiju. Ne zato jer ga možemo povratiti. Nego zato što ga ne smemo izgubiti. Imajući sve to u vidu, mislim da nisu na mestu procene koliko bi Srbija platila takav marketing koji sa Novakom dobija besplatno. Novak jeste Srbija. I to je ono što nam se odavno nije dogodilo.