Tito je u modi

Bilo da su se više potrudili, ili da se nisu potrudili uopšte, autorima izložbe „Smrt u trezoru“ uspeh je bio zagarantovan.

Na multimedijalnoj izložbi otvorenoj u Muzeju „25. maj“ u subotu, 27. juna 2009, predstavljeno je 14 predmeta poklonjenih Josipu Brozu Titu. Svi su na svoj način zanimljivi, svi su velike materijalne vrednosti, ali su istovremeno i u senci priče koja prethodi izložbi, odnosno putešestvija koje su prešli od ruku maršala SFRJ do danas.

Od 1996. godine, ovi i drugi predmeti iz lične Titove zbirke bili su nedostupni javnosti, a i sada su samo privremeno („na revers“, kako kažu autori) dopremljeni iz famozne Ovalne kuće. Imajući u vidu da je Ovalna kuća sagrađena za Tita, ali da su joj jedini stanari bili Slobodan Milošević i njegova porodica, čini se da bi izložba uspela i da su, umesto dragim kamenjem optočenog uzdarja, izloženi delovi parketa ili nameštaja.

OVAL I MIR: Ovalna kuća deo je Memorijalnog kompleksa „Josip Broz Tito“, koji je osnovan 1982. godine i koji još obuhvata građevine, predmete i arhivsku građu u krugu Užičke ulice od broja 11 do broja 15: rezidenciju (srušenu tokom bombardovanja 1999), bilijarnicu, lovačku kuću, Stari muzej, Muzej „25. maj“ i Muzej „4. juli“. Ovalna kuća poznata je i pod nazivom „Mir“, što je skraćenica za pun naziv „Maršalova intimna rezidencija“. Završni radovi obavljeni su u proleće 1980, pa Tito nije imao priliku ni da je vidi. Kuća ima ukupno 3800 kvadrata, četiri nivoa i navodno nijedan stepenik (kako bi se i u invalidskim kolicima moglo prići svakom delu). Bila je opremljena nameštajem istorijske vrednosti, slikama čuvenih svetskih i domaćih slikara, umetničkim predmetima, a imala je i pozlaćene brave prilagođene anatomskom obliku Titove šake i podrumskim bazenom.

Nakon formiranja Memorijalnog centra, Ovalna kuća adaptirana je u muzejski objekat u kojem su bila izložena najvrednija i najreprezentativnija umetničko-istorijska dela – kao takva spomen-zbirka, za posetioce je bila otvorena od 1984. do 1996. godine. Tada je, međutim, Vlada Savezne Republike Jugoslavije odlučila da se Memorijalni centar ukine. Iste godine doneta je i uredba o osnivanju Muzeja istorije Jugoslavije kojem se na upravljanje dodeljuje „celokupan umetnički i kulturno-istorijski sadržaj Memorijalnog centra, ali ne i svi delovi prvobitnog kompleksa. Oduzeti prostor (rezidencija, Lovačka i Ovalna kuća i bilijarnica) predat je na korišćenje predsedniku SRJ. Iako se tadašnji predsednik Zoran Lilić nikada nije uselio u Ovalnu kuću, oko zgrade je podignut visok zid, a stručnjaci Muzeja istorije Jugoslavije tamo više nisu imali pristup uprkos činjenici da su svi predmeti zatečeni u njoj postali vlasništvo tog Muzeja.

Fragmenti Mesečevog tla

Predsednik SAD Ričard Nikson poklonio je Titu dva fragmenta Mesečevog tla – jedan 1970. (koji je donela misija Apolo 11), a drugi 1973. (iz misije Apolo 17). Tokom šest Apolo misija u periodu od 1969. do 1972, sa Meseca je doneto 2415 uzoraka, ukupne težine 382 kilograma. Približno 200 primeraka poklonjeno je različitim državama kao simbol mira i jedini su koji zvanično nisu vlasništvo NASA. Procenjena vrednost svakog fragmenta iznosi pola miliona dolara, ali je svojevremeno za fragment ukraden iz predsedničke palate u Hondurasu nuđeno i čitavih pet miliona dolara. Lopovi su međutim uhvaćeni i fragment je vraćen.

Posle bombardovanja 1999, Slobodan Milošević se sa porodicom useljava u Ovalnu kuću, u čijim su se podrumskim prostorijama i tada, baš kao i danas, nalazili najvredniji primerci Titove zbirke.

KLJUČ: Kada je 1. aprila 2001. Milošević smešten u Centralni zatvor, delegacija predstavnika vrha savezne vlasti izvršila je inspekciju ulaza u prostorije podrumskog trezora i tom prilikom utvrdila da metalna vrata teška četiri tone nisu zapečaćena. Kako je „Vreme“ pisalo u broju 580 (14. februar 2002), na vratima je nedostajao jamstvenik, crveno-beli kanap, a od prvobitnog pečata nađeni su samo tragovi. Ne ulazeći u trezor, članovi delegacije zapečatili su ta vrata pečatom SUP-a Savski venac i u vosku ostavili svoje otiske prstiju.

Osam meseci kasnije, 24. januara 2002, ustanovljeno je da je i taj pečat skinut. Navodno, samo dva dana posle prve inspekcije, u trezor su ušli ljudi koji su se predstavili kao pripadnici Službe državne bezbednosti, a taj postupak obrazložen je tezom da traže skriveno oružje i eksploziv. Različite su teorije o tome ko je, zašto i kako ulazio u trezor, ali je istovremeno neoboriva činjenica da je trezor sigurno otvaran pre 1. aprila 2001, da je tog dana zapečaćen, da je dva dana kasnije opet otpečaćen i da je takav ostao sve do januara 2002 – u prevodu, to znači da je u trezor u tom periodu mogao da uđe svako ko je ušao i u Ovalnu kuću (počevši od najviđenijih – Mire Marković, Marka i Marije Milošević).

Prema navodima kustosa Mome Cvijovića, stručnjaci Muzeja istorije Jugoslavije ušli su u trezor tek 2003, tokom priprema za izložbu arheološke zbirke „Do, ut des“. Bio je to, međutim, samo ulazak, ne i preuzimanje zbirke. Tokom 2006, Ovalna kuća dodeljena je Ministarstvu unutrašnjih poslova, da bi je 2008, zajedno sa sadržajem trezora, preuzela republička Služba za zajedničke poslove.

Na izložbi „Smrt u trezoru“ izloženi su samo predmeti koji su potraživani u periodu od 1992. do 2009. za različite namene, kao i oni koje su darodavci (muzeji, pre svega) potraživali nakon Titove smrti. Pored svakog izloženog predmeta, nalazi se ekran na kojem publika može da prati priče režisera, književnika, istoričara umetnosti, arhitekata, kustosa i astrofizičara o razlozima njihovog interesovanja za određeni predmet. „Ova izložba je pokušaj da bar nakratko na svetlost – jer ćemo, budući da ih, iako zakonski vlasnici, preuzimamo na revers, nakon završetka morati da ih opet vratimo u trezor i prepustimo tami i propadanju – iznesemo onaj neznatni deo kome su ljudi koji su ih tražili udahnuli život“, piše kustos Momo Cvijović u katalogu izložbe. Napor autora vredan je pažnje, izloženi predmeti više su od prijatnog prizora, ali tužna priča o Titovom trezoru ipak je glavni lajtmotiv. Možda dovoljan da osvesti one koji imaju dovoljno moći i nadležnosti da konačno stave tačku na misteriju Ovalne kuće i na svetlo dana iznesu sve ono što ona ima da pruži.

Mandala

Jedan od vizuelno najefektnijih delova izložbe jesu dve mandale, poklon premijera Nepala Nagendra Prasada Rijala iz decembra 1974. U pitanju su predmeti prečnika 50 i 53 cm, napravljeni od legura metala, opala, sedefa i stakla, koji predstavljaju „sveti kosmički dijagram hindu-budističkog sveta Azije, model savršenog sveta, simbol univerzuma, tačku koja sadrži suštinu“. Katalog izložbe još navodi da je „zapadna kultura upoznata sa mandalama uglavnom posredstvom Karla Gustava Junga, koji smatra da mandale, kao psihološki fenomen, nastaju spontano, u snovima, u određenim konfliktnim stanjima i u slučajevima šizofrenije“. Prema Jungovoj teoriji, „ove nesvesno nastale individualne mandale svojim redom kompenzuju unutrašnji nered i konfuziju psihičkog stanja obolelog kao vid samoizlečenja“.

Statua boga Ozirisa

Bronzanu statuu visine 47,5 cm Titu je poklonio predsednik Ujedinjenih Arapskih Republika Anvar el Sadat u periodu od 1971. do 1974.

Prema staroegipatskoj mitologiji, Oziris je bog mrtvih, pravedni sudija zagrobnog života, ali i bog plodnosti. Statua Ozirisa poklonjena Titu potiče iz VI veka p.n.e. i u prekrštenim rukama drži vladarske simbole – mahalicu i krivi štap. Prema navodima u katalogu izložbe, „ove vladarske insignije predstavljale su potrebu da se vladar prikaže kao neko ko može da predvodi svoj narod (krivi pastirski štap) i obezbedi dovoljne količine hrane (mahalica je poljoprivredno oruđe).

Iako vrlo vredan, ovaj eksponat je, prema rečima kustosa Mome Cvijovića, tokom ulaska eksperata u trezor 2003. bio zatečen u kontekstu koji mu nimalo ne priliči: „U jednoj od prostorija, na podu u uglu, stoji Oziris, bog mrtvih, u položaju mumije, i sam mrtav.“

Staljinova sablja

U RUKAVICAMA: Ivan Ivanji

Sablju optočenu s 260 sitnijih i krupnijih dijamanata i briljanata Titu je 1944. poklonio Josif Visarionovič Staljin. Drago kamenje inače čini ornament u obliku grančica, cvetova i zvezde petokrake – u zvezdi se nalazi i najveći briljant žute boje.

Ovo je inače jedan od dva izložena predmeta koji su korišćeni u čisto umetničke svrhe. Za razliku od režisera Gorana Markovića koji je potraživao Titov maršalski znak radi kostimografskog efekta u filmu Tito i ja, pisac Ivan Ivanji načinio je od sablje predmet oko koga se razvija radnja romana Staljinova sablja, iz koga objavljujemo deo:

„… Pukovnik iz svog automobila iznese duguljasti sanduk od poliranog drveta.

Svečanim gestom vadi sablju. Izvlači je iz korica i učini one pokrete pozdrava kojima je nekada iskazivao počast stranim državnicima. Zatim je oprezno hvata za sečivo i drži pod svetiljkom na tavanici da bi bolje video balčak.

Kamenje zasvetluca.

‘Zar je to prava?’, pita Aki glasom koji nehotice zadrhti zbog čega se naljuti na samoga sebe.

‘Naravno da nije!’, kaže penzionisani oficir. ‘To je perfektna maketa tačno po originalu!’

‘Dozvoljavate?’

Bandit prihvata sablju sa neskrivenim poštovanjem. Istu ovakvu je Staljin lično video, verovatno držao u rukama. Zatim ju je dao Titu. Čak i kriminalac sa Balkana, kao Ahilej Malić, pogotovo ako je sin profesora klasičnih jezika, ima utisak da duh istorije za tren proveje kroz veliku hladnu garažu.

‘Razbojnici su za malo bolji časovnik koji su ukrali sa izložbe, samo zbog toga što ga je navodno Tito neko vreme imao na ruci, dobili tri miliona švajcarskih franaka’, kaže Aki tiho.

‘Malo bolji sat? To je bio „Filip Patek“ od osamnaest karatnog zlata iz specijalne serije proizvedene 1944. godine.’

‘Vi to znate tako tačno? Da niste vi i u tome učestvovali?“

‘Molim vas!“, glas pukovnika zvuči prekorno, ali ne odbija da je imao veze sa tom krađom o kojoj su novine mnogo pisale. ‘Pokušali su da prodaju i sat kralja Petra I Karađorđevića, ali su dobili znatno manju sumu. Kolekcionari su čudni ljudi. Tito je trenutno u modi’…“

(Ivan Ivanji, Staljinova sablja, Stubovi kulture, Beograd 2008)