U sad već davna vremena, igranje za reprezentaciju bilo je ne samo čast i potvrda vrhunskog kvaliteta, već i podrazumevani odraz patriotizma. Kako bi neki rekli: “Kakva država, takva i reprezentacija”. Odnos igrača prema timu i obavezama koje nosi igranje za reprezentaciju sada je već neka davna i hiljadu puta ispričana bajka. Nekada se sve to podrazumevalo – pripreme koje ponekad traju i po dva i po meseca, odricanje od života van košarke, kao i poštovanje koje iz svega toga sledi. Danas je to, u eri društvenih mreža i opšteg stanja u društvu, potpuno nezamisliva stvar.
Svetislav Pešić, selektor reprezentacije Srbije i poslednji trener koji je sa timom tadašnje Srbije i Crne Gore postao prvak sveta, za današnje “poznavaoce” košarke je prevaziđena ličnost. Kao da se on laktao kroz strukture Saveza i sklanjao svoje protivnike, koji su nadirali sa svih strana u želji da vode državni tim i brinu o budućnosti košarke u Srbiji. Istina je potpuno drugačija – Pešić je založio svoje košarkaško znanje u želji da spase šta se spasti može, a doživeo je da pod stare dane dobija zajedljive komentare o nesposobnosti i prevaziđenosti.
Niko se nije preterano isticao u želji da preuzme reprezentaciju. Jedan Željko Obradović je još 2005. godine, posle katastrofalno odigranog Evropskog prvenstva, na sada već legendarnoj pres konferenciji u Beogradu objasnio kuda ide budućnost naše košarke. “Previše je egoizma među igračima. Odnosi među igračima su jako loši. Od reprezentacije nema ništa svetije. Oni to moraju da shvate. Ako tokom godine pristaneš da igraš za reprezentaciju, onda kad dođeš na pripreme, ti moraš da se prilagodiš disciplini koja tu vlada, a ne da se svi prilagođavaju tebi. Momci, vi imate svoje privatne novinare i menadžere. Tako dalje ne ide. Ne možemo da pričamo o zlatu. Ako se ovako nastavi, odnos igrača prema reprezentaciji, mi više nikada nećemo uzeti zlatnu medalju.” Tada se i trajno povukao sa mesta selektora reprezentacije. To je sve rečeno u trenutku kada je reprezentacija Srbije i Crne Gore bar po imenima bila najbolji tim u Evropi. Veći dugi niz godina reprezentacija Srbije nije najbolji tim u Evropi.
Previše uplitanja menadžera i političkih radnika u stvaranje tima, situacija u društvu i najpre nedostatak mladih igrača kojima bi se pružila šansa – to je stvarnost košarke u Srbiji. E sad, Nikola Jokić kao najbolji igrač na svetu će sve to rešiti samo ako odluči da igra na ovogodišnjem Svetskom prvenstvu. E pa, ne ide to baš tako lako.
REPREZENTACIJA BEZ NIKOLE JOKIĆA
Reprezentacija Srbije objektivno nikada nije bila lošija. Jedan igrač, koliko god bio dominantan, nikada neće moći sam da osvaja medalje. Poslednji put je to uspelo Dirku Novickom sa timom Nemačke, baš u Beogradu 2005. godine. Sadašnji tim Srbije u najboljem sastavu ima najviše tri vrhunska košarkaša. Kuburi se na svim pozicijama osim centarskih. Vasilije Micić, po mnogima najbolji plejmejker u Evropi, nikada nije odigrao ni približno svojim kvalitetima u reprezentaciji. Ove godine odlazi u NBA tim Oklahoma Siti Tander i, kako to obično biva, preskočiće Svetsko prvenstvo u pokušaju da se spremi za jednu potpuno drugačiju vrstu igre. Mi prosto nemamo igrača koji bi mogao da ga zameni. Prosečni bekovi srpskog tima koji će igrati na mestu organizatora igre nisu na nivou potrebnom za planetarno takmičenje.
Bogdan Bogdanović se vraća u tim nakon neigranja zbog povrede na Evropskom prvenstvu. Koliko je nedostajao na tom prvenstvu, najbolje se pokazalo u ključnim trenucima kada niko sem Jokića nije bio u stanju da postigne poene. Celokupna napadačka igra našeg tima zavisiće od njegove inspiracije. Sam ne može da osvaja medalje, ali ako dođe do trenutaka kada jedna lopta rešava pobednika, bolje je sa njim nego bez njega.
Na krilnim pozicijama će se osetiti nedostatak dvojice vrhunskih odbrambenih igrača – Nikole Kalinića i Vladimira Lučića. Teret igre na poziciji krila trebalo bi da preuzmu Nikola Jović, Filip Petrušev i Aleksej Pokuševski, mlada nada srpske košarke koji igra u Oklahoma Siti Tandersima. Niko od njih objektivno nema kvalitet igre u odbrani kao Kalinić i Lučić.
Posle odustajanja Nikole Jokića, na mestu centra je ostao usamljen Nikola Milutinov. Iako odličan igrač, bez podrške najboljeg na svetu neće moći da parira najboljim centrima na turniru u borbi pod košem.
BOGDAN BOGDANOVIĆ I B TIM
Posle osvajanja NBA titule, čekalo se samo da Nikola Jokić potvrdi da će učestvovati na Svetskom prvenstvu u košarci i ponovo će sve biti kao pre. Dubina ponora u kojem se nalazi reprezentacija Srbije se ne nazire. Jedno ime ne menja ništa iako je to košarkaško ime najbolje na svetu. Kako sada stvari stoje, na Svetsko prvenstvo iz raznih razloga, osim Jokića, ne idu još i Vasilije Micić, Nikola Kalinić i Vladimir Lučić. Uz Bogdana Bogdanovića, koji je potvrdio učešće na prvenstvu, ovo je A reprezentacija Srbije.
Mi na Svetsko prvenstvo idemo sa B reprezentacijom. Da li su Olimpijske igre koje se sledeće godine održavaju u Parizu poslednja šansa ove generacije da se u najboljem sastavu nadmeću sa najboljim timovima na svetu, i na taj način konačno pokažu koliko smo mi to još uvek “zemlja košarke”?
Bilo koja pobeda koju ovaj “B tim” ostvari na Svetskom prvenstvu je uspeh. Na turniru učestvuju 32 reprezentacije, koje su smeštene u osam grupa po četiri tima. U grupi smo sa Portorikom, Južnim Sudanom i Kinom. Prolazak u drugi deo takmičenja ostvaruju dva najbolja tima iz svake od osam grupa. U nastavku takmičenja, najboljih 16 reprezentacija se raspoređuju u četiri grupe sa po četiri tima. Po dve reprezentacije iz svake od ovih naknadnih grupa nastavljaju takmičenje u četvrtfinalu. Ulazak u četvrtfinale bi bio veliki uspeh za naš tim, ravan osvajanju medalje. Bez najboljih igrača ne bi trebalo da imamo bilo kakve ambicije da možemo mnogo da uradimo na ovom prvenstvu.
Dogodine, na Olimpijskim igrama, kompletna reprezentacija mogla bi da računa na neki bolji rezultat. Do tada, moramo razmišljati o stanju košarke, društva i najviše o tome kojim rečima i delima se obraćamo našim sportistima. Patriotizam i prazne priče o nekakvoj košarkaškoj zemlji su iza nas. Na igrače ne treba vršiti besmislene pritiske i izvrgavati ih ruglu ukoliko nemaju želju da igraju za državni tim. Možda je rešenje da ih pitamo zašto se više ne podrazumeva da posle napornih sezona i često povređeni igraju za reprezentaciju? Da nije možda do svih nas, a ne samo do njih? Da li je zemlja za koju igraju bezbedna za sve njih u slučaju neuspeha? Ovde se samo uspesi pamte, a prezire prosečnost. Kada bi nam u svim delovima društva išlo toliko dobro kao u sportu, možda bi postali neka bolja i uređenija zemlja.
Svetsko prvenstvo u Indoneziji, Japanu i Filipinima počeće 25. avgusta i trajaće do 10. septembra. Do početka Olimpijskih igara u Parizu i nekog boljeg tima ostalo je manje od godinu dana.
