Teški dani tek dolaze

Vlasti Irana preduzimaju brojne mere u pokušaju da obuzdaju epidemiju: pripadnici Revolucionarne garde pomažu pri dezinfikovanju i čišćenju čitavih gradova, u utorak je objavljeno da je iz pretrpanih zatvora privremeno oslobođeno oko 85.000 zatvorenika, uključujući one političke…

Prva dva slučaja zaraze u Iranu potvrđena su 19. februara u Komu, posle čega se epidemija munjevito proširila po čitavoj zemlji. Kom je sveti šiitski grad u koji dolazi ogroman broj hodočasnika iz celog sveta, pa i iz Kine, i to je možda objašnjenje kako se zaraza pojavila upravo u tom mestu, ali i vest da u Komu boravi veliki broj kineskih radnika koji za kineske kompanije u Komu izvode različite projekte.

Brojna su objašnjenja zašto je Iran ovako teško pogođen epidemijom virusa korona. Konstantin Novaković, istoričar umetnosti i fotograf iz Beograda, priča za „Vreme“ da je u Iran stigao 23. januara iz Turske, putujući 36 sati autobusom iz Istanbula. „Kako sam u Iranu prethodno već boravio u dva navrata i posetio dobar deo znamenitosti, ovoga puta došao sam pre svega sa ciljem da foto-aparatom zabeležim određene događaje, običaje i obrede religijskih manjina,“ kaže Konstantin.

„Tokom posete Komu, nekoliko dana pre 11. februara, odnosno proslave 41. godišnjice Islamske revolucije, koju sam posmatrao u Teheranu, u razgovoru sa lokalnim studentom prvi put sam primetio zabrinutost u vezi sa virusom korona, za koji se još tada pričalo da je stigao u Iran, a počeli su i da se viđaju ljudi sa maskama na licu. Ovakva situacija se nastavila do 21. februara, kada su održani parlamentarni izbori, nakon čega je počelo da se mnogo više govori o virusu,“ priča Novaković.

Proslava godišnjice revolucije i parada povodom toga ove godine bili su naročito značajni za Iran da bi se pokazalo jedinstvo i odlučnost posle događaja u januaru, kada su Amerikanci ubili Kasema Solejmanija, legendarnog generala iranske Revolucionarne garde, a Iran i SAD došli na ivicu otvorenog rata. Na izborima 21. februara izlaznost je bila izuzetno niska (42,56 odsto), ali i to je značilo da je na birališta izašlo skoro 25 miliona ljudi, a masovni događaji poput izbora i velikih parada sigurno su doprineli bržem širenju virusa.

Vest o prvim registrovanim slučajevima zaraženih zatekla je Konstantina Novakovića u najudaljenijoj tački njegovog putovanja, u Čabaharu, lučkom gradu u pokrajini Sistan-Baludžistan, na krajnjem jugoistoku zemlje. „U početku se nisam mnogo obazirao na tu vest misleći da je reč o prolaznoj epidemiji, poput svinjskog gripa koji je bio aktuelan 2009. godine, kada sam prvi put boravio u Iranu tokom višemesečnog proputovanja tragom Puta svile,“ kaže Novaković. „Tek nekoliko dana nakon toga, kada sam dospeo u Zabol, grad na granici sa Avganistanom, stvari su postale ozbiljnije: obustavljena je nastava u školama i na fakultetima, a granica sa Turskom je zatvorena. Već dan nakog toga usledile su vesti o porastu broja zaraženih i prvim žrtvama, gotovo sve susedne zemlje su zatvorile granice sa Iranom, dok je avionski saobraćaj obustavljen. Tada sam prvi put primetio strah kod lokalnog stanovništva, ponekad čak i distancu, što je gotovo nezamislivo u Iranu u redovnim okolnostima. Deca, ali i stariji su počeli da mi na ulici dobacuju: ‘Korona, korona!’,“ priča Konstantin. „Narednih nekoliko dana proveo sam u Kermanu čekajući dalji razvoj situacije, ali stvari su se odvijale na gore, nakon čega odlazim u Jazd gde sam proveo poslednjih nedelju dana u Iranu. Jazd je tih dana postao svojevrsno stecište putnika ‘overlendera’ blokiranih u Iranu. Od namere da nastavim putovanje kopnom, po prvobitnoj zamisli, i sačekam da se neka od granica otvori, definitivno sam odustao nakon što mi je prijatelj prosledio poruku svog prijatelja iz Teherana, lekara obolelog od virusa korona smeštenog u karantin, u kojoj se žali na nedostatak opreme i higijenskih sredstava u bolnicama i pominje skoro zatvaranje gradova, pa i čitavih pokrajina. Takav scenario je ubrzo usledio, a boravak u samom Jazdu postao je otežan s obzirom da je stigla naredba o zatvaranju svih hotela, dok je smeštaj kod lokalaca preko sajta Kauč surfing postalo praktično nemoguće naći zbog panike i opšte atmosfere koja je u međuvremenu zavladala. Iran sam napustio 7. marta jednim od poslednjih letova prema zemljama EU, otišao sam za Barselonu, nakon što je naš ambasador u Iranu ponudio da mi pozajmi novac i rezerviše avionsku kartu. Procedura na aerodromu ‘Imam Homeini’ u Teheranu uključivala je dobijanje zdravstvenog sertifikata, što se svodi na puku formalnost u vidu merenja temperature i popunjavanja obrasca, dok smo pri dolasku u Barselonu samo dobili listić sa uputstvom o simptomima virusa korona.“

Prema dostupnim vestima, iranski zdravstveni sistem, inače u dobrom stanju kada se poredi sa mnogim državama u tom regionu, zbog epidemije je prenapregnut, bolnice su prepune, zdravstveni radnici iscrpljeni. Mada se američke sankcije Iranu ne odnose na medicinsku opremu, te sankcije sigurno otežavaju bilo kakvu nabavku koja se odnosi na ovu državu. U zemlji sa 80 miliona stanovnika, velikim brojem siromašnih i domaćinstvima koja su uglavnom brojna i višegeneracijska, za ogromnu većinu ljudi bilo kakav kućni karantin i izolacija su praktično nemogući.

foto: ap

Neke od poslednjih mera koje je donela vlada su plaćanje isključivo karticama i zabrana rada privatnim menjačnicama, ali naredni dani će čitav Iran staviti na još veća iskušenja. U ponedeljak uveče besni vernici provalili su u mauzolej imama Reze u gradu Mašhadu, i mauzolej Fateme Masume, sestre imama Reze u Komu, dva najsvetija mesta za šiite u Iranu, koje je vlada tog dana zatvorila zbog širenja epidemije. Verski autoriteti su nazvali upad „uvredom svetih mesta“, policija je udaljila ljude iz oba mauzoleja, ali dolazi 21. mart i Noruz, persijska nova godina, najveći iranski praznik, koji se slavi skoro tri nedelje i kada se, tradicionalno, gotovo čitava zemlja pokrene i pođe na praznična putovanja.