STANJE STVARI: Čitanje,… / foto: milorad drča
Više od polovine potrošača, o domaćinstvima je reč, račune plaća odmah čim stignu i tako ostvaruju stimulativni popust od pet odsto. Dakle, više od polovine potrošača, njih bezmalo dva miliona, nije steklo tu "lošu naviku" da struju ne plaća. Čak 75 odsto dugovanja "otpada" na svega četiri odsto dužnika: prosečan dug "velikog" neplatiše iznosi skoro 2.000.000, a "malog" 27.000 dinara
Iscureo je i drugi rok za reprogram dugovanja za struju kako pravnih tako i fizičkih lica, a odziv je više nego mršav: svega petnaestak odsto i jednih i drugih, čiji dug jedva prelazi dvadesetinu ukupnog dugovanja, prihvatilo je ponudu. U Elektroprivredi Srbije kažu da više neće biti produžavanja roka, da sad sledi „instant“ isključivanje sa mreže svih dužnika, potom slede tužbe sudu i, na kraju, prinudna naplata.
Snabdevanje električnom energijom, kažu, biće obustavljeno i onima koji su potpisali sporazum ali dogovoreno ne ispunjavaju. Za sada je broj takvih zanemarljiv, ali će se redovnost izmirenja pratiti i sporazumi raskidati, a isporuka energije obustavljati.
Istovremeno, i za sve ostale kupce koji u međuvremenu ne budu izmirivali dugovanja biće poslato upozorenje pred obustavu električne energije. I ovim kupcima, ako se o upozorenje ogluše, biće obustavljena isporuka električne energije.
SLAB ODZIV: Nema tome šta da se zameri: red je da se potrošeno plati, procedure naplate dugovanja zakonom su propisane, ponuda jeste bila velikodušna – da se dug „razbije“ na rate, da se otpiše deo kamata i da se ubuduće potrošeno plaća na vreme… Jedino „visi“ pitanje zašto je odziv bio tako slab.
U Ministarstvu energetike kažu da je moguće da je reč o nedovoljnoj informisanosti potrošača, na čemu je trebalo da rade lokalne distribucije, ali i o dugogodišnjoj lošoj navici da se struja ne plaća, a da niko ne bude isključen sa mreže.
Zaista, moguće je da je reč o lošoj navici stečenoj tokom poslednje dve-tri decenije, kad je i mnogo toga drugog do tada nemogućeg namah postalo moguće, poželjno čak – da se tek tako, snalažljivošću, „ja tebi – ti meni“ vezama stekne bogatstvo, politički položaj, „master“ diploma ili štogod drugo materijalno i/ili ne materijalno, ali moguće je i da ima nečeg i u načinu kako je ponuda formirana.
Konkretno: zbog čega je visina dugovanja (bila) jedini kriterijum po kome se određuje broj rata za otplatu, bez osvrta na (moguću) finansijsku sposobnost dužnika, odnosno po kom kriterijumu je (samo) taj kriterijum odabran.
MALO I MNOGO: Istina, ima neke logike u tome da se mali dug „razbije“ na mali broj rata, jer „malo“ podeljeno sa „malo“ za rezultat ne može da ima „mnogo“, dok „mnogo“ podeljeno sa „mnogo“ može za rezultat da ima „mnogo“, jedino što je pitanje šta je to „malo“ i šta je to „mnogo“.
Naime, prosečan račun za struju u kategoriji domaćinstva iznosi (svega) 2420 dinara, a prosečan dug je četiri puta veći: za nekog je to „ništa“, za nekog „malo“, za nekog „nije mnogo“, ali za nekog je „mnogo“, premnogo, kao kuća veliko, sve u zavisnosti čime raspolaže, sa posebnim osvrtom na to kako je u dug dospeo.
Da zna da to „prosečno“ za nekog jeste „kao kuća“ potvrdilo je Ministarstvo energetike donošenjem Uredbe o energetski zaštićenim kupcima, po kojoj socijalno ugroženi mogu da računaju na „besplatne kilovate“, pod uslovom, naravno, da zaista jesu socijalno ugroženi. Prema proceni Ministarstva, 300.000 domaćinstava spada u tu kategoriju. Istina, mesec dana po donošenju uredbe, prijavilo se (svega) 54.000 domaćinstava, ali i to je, valjda, zbog neobaveštenosti.
MALI I VELIKI: Više od polovine potrošača, o domaćinstvima je reč, račune plaća odmah čim stignu i tako ostvaruju stimulativni popust od pet odsto. Dakle, više od polovine potrošača, njih bezmalo dva miliona, nije steklo tu „lošu naviku“ da struju ne plaća.
Trećina njih, nešto više od milion njih, u umerenoj je docnji – do dva meseca, što više liči na „ček na poček“ ili „dozvoljeni minus“, što u suštini jeste loša navika, ali se prihvata kao „način preživljavanja“, a i reklamira se kao „dobra opcija“.
Svi ostali, malo jače od pola miliona njih, spadaju u „neredovne platiše“, s tim da čak 75 odsto dugovanja „otpada“ na svega četiri odsto dužnika. Taj podatak privlači posebnu pažnju: prosečan dug „velikog“ neplatiše iznosi skoro dva miliona, a „malog“ 27.000 dinara.
NIŠTA ČUDNO: Na ljubazan poziv Elektroprivrede Srbije da plate ono što su potrošili odazvalo se (svega) 101.537 domaćinstava čime je reprogramirano ukupno 4,2 milijarde dinara duga, od čega je 680 miliona dinara (oproštena) kamata. Prosečan reprogramirani dug, kad se odbije kamata, iznosi 34.455 dinara, prosečna rata 5842 dinara, a svako dužničko domaćinstvo reprogramom je uštedelo, opet u proseku, 6697 dinara, za malo pa tri prosečna računa: da li je „malo“, da li „ne mnogo“, da li „kao kuća“, ko bi ga znao. Uzgred, najveći broj „neplatiša“ je u Smederevskoj Palanci, Lebanu i Kuršumliji – preko 80 odsto od ukupnog broja domaćinstava.
Kad se ovi brojevi „ukrste“, uz svu zadršku jer reč je o „proseku proseka“, što je dobar predložak za grešku, neki manje-više relevantan zaključak ipak može da se izvuče: koliko god da je ponuda u samoj ideji „više nego fer“, u realizaciji je ozbiljno omanula, odnosno omanuo je onaj koji je prvu ponudu sačinio, pa je u produžetku (kao) „poboljšavao“ zbog „povećanog interesovanja“ kojeg očigledno nije ni bilo: u drugom krugu sklopljeno je deset puta manje sporazuma o reprogramu nego u prvom, a u strukturi dužnika koji su sporazum prihvatili ništa se nije izmenilo – prosek proseka voljnog da se duga reši ostao je isti.
Nema ništa čudnog u tome: umesto da se poveća broj rata „malim“ dužnicima, onima koji su (verovatno) u dug zapali „sticajem okolnosti“, kojima kad kupe hleb, cigarete i dopunu za mobilni telefon ne pretekne i za struju, povećanje broja rata ponuđeno je „velikima“, onima koji duguju preko 250.000 dinara. Da je svima udvostručen broj rata, bez obzira na veličinu duga, rezultat bi izvesno bio bolji.
A SAD…: Mesecima unazad, od najave reprograma naovamo, svi koji duguju upozoravani su da će im, ako račune na ovaj ili onaj način ne plate, struja biti „isečena“, da će potom biti tuženi i potom dugovanje prinudno naplaćeno.
Nema sumnje da se toga plaše svi, kako oni koji duguju tako i oni koji rečeno u delo treba da sprovedu, od ministarstva do „strujosekača“ na terenu. Nije šala – 350.000 pari žica treba iseći, a iza svakog para tih žica se nešto nalazi – negde teška sirotinja, negde porodična drama, negde vatreno oružje, negde politički uticaj.
Za utehu „sirotinji“ je da će prvi na udaru biti oni „najveći“ koji jamačno uživaju neku zaštitu i/ili imaju neki ucenjivački potencijal, jer kako bi do milionskog duga uopšte stigli, kako im do sada struja nije sečena? „Selektivno isključenje ukazuje na mogućnost ukorenjene korupcije unutar javnog preduzeća“, kažu u Ministarstvu energetike. Inače, rekordan „domaćinski“ dug je zabeležen u Kragujevcu – 19.000.000 dinara, sledeća tri rekordera su takođe iz Kragujevca.
ISPIT: Prošle godine u ovo doba dnevne novine su naširoko pisale o dvojici zaštićenih dužnika – o vladici Mileševske eparhije Filaretu i muftiji Moameru Zukorliću. Prema tadašnjim napisima, vladika Filaret zabranio je svim nastojateljima crkava i manastira da struju plaćaju, a da će on lično dug da reguliše sa (tadašnjim) ministrom energetike. Istinitost tih napisa, međutim, nikada nije potvrđena, ali ni opovrgnuta.
U isto vreme, opet po pisanju štampe, muftija Moamer Zukorlić, odnosno Mešihat islamske zajednice, bio je u „buli“ po računu za struju 12 miliona dinara, a da je dug sada pet miliona dinara, ali da „muftija godinama unazad ne plaća struju“, da neće ni da je plati, a o kamatama neće ni da razgovara jer mu to „vera zabranjuje“. Ni za istinitost ovih napisa nema potvrde, ali ni demantija.
Na direktno pitanje da li će, ako kojim slučajem nisu sklopili ugovor o reprogramu, snabdevanje električnom energijom biti uskraćeno Mileševskoj eparhiji i Mešihatu islamske zajednice Sandžaka, ako je uopšte istina ono što po novinama piše – da „onoliko“ duguju za utrošenu električnu energiju, stigao je pisani odgovor: „Za nas ne postoji ime i prezime, već samo brojilo. Ovo ministarstvo dalo je sve uslove da se reši problem dugova i kamate i odlučni smo u stavu da nema selektivnog isključenja ni za privredu ni za stanovništvo. Nedopustivo je da u svom komšiluku imate nekoga ko duguje za struju 100, 200 hiljada dinara, a vas isključuju zbog hiljadu-dve.“
U isto vreme kad je objavljena ponuda za reprogram dugovanja, najavljeno je i poskupljenje struje „već u martu“, zatim kad „prođe grejna sezona“, pa onda „verovatno u maju“, da bi se stiglo da „može da se očekuje u narednih mesec ili dva“. Dakle „biće, ali se ne zna kad će“, ali se ne zna ni koliko će to poskupljenje biti. Nezvanično – Agenciji za energetiku, koja je po zakonu ovlašćena da „na osnovu opravdanih troškova“ cenu odredi, EPS je podneo zahtev da se cena „koriguje“ za 20, dok u Agenciji misle da je dovoljno i deset odsto, što će reći „negde između“.
Međutim, to „negde između“ će biti samo jedan korak u „upriličavanju“ cene struje: u pripremi je i nov tarifni sistem koji će po rečima ministarke biti „pravedniji“, koji će „da stimuliše one koji ne koriste električnu energiju za grejanje, a destimuliše one koji je koriste za tu namenu“. Opet nezvanično: EPS traži da se granica između „plave“ i „crvene“ struje sa 1600 kWh „spusti“ na 1200 kWh, da odnos cene „crvene“ i „plave“ struje ne bude kao do sada 2:1 nego veći, kao i da odnos noćna/dnevna struja ne bude više 1:4, već 1:3. Sa druge strane, i dalje nezvanično, u Agenciji za energetiku na taj zahtev dižu obrve.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
