Narkodiler i vođa huliganske grupe “Janjičari” Aleksandar Stanković zvani Sale Mutavi neposredno pre nego što je 12. oktobra 2016. ubijen u mafijaškoj likvidaciji, zapisao je u svom rokovniku šta planira da ostvari u naredna dva meseca, tačnije do kraja godine. Ti planovi otkrivaju i početke njegovog kriminalnog klana, koliko su tada materijalno bili moćni, a koliko su se, prvenstveno od dilovanja droge, obogatili pošto je klan preuzeo Velja Nevolja, za kog se veruje da i dalje ima sakrivenih 70 miliona evra i desetine luksuznih nekretnina
Jesenje večeri, 13. oktobra 2016. godine, Aleksandar Stanković (29), zvani Sale Mutavi, sedeo je u garsonjeri koju je, sa verenicom, iznajmljivao u novobeogradskom naselju Belvil. Već tri godine je uz dozvolu suda, u čak 12 navrata, odlagao odlazak na izdržavanje petogodišnje zatvorske kazne zbog dilovanja droge i nelegalnog oružja. Njegovi planovi za budućnost nisu bili povezani sa tim šta će raditi kada dospe iza rešetaka…
Naprotiv, Stanković je planirao i da putuje iako su mu pravosudni organi kao osuđenom oduzeli putne isprave. Međutim, prelazio je granice i dok je čekao da mu se vrate regularna dokumenta. Posle njegove smrti otkriveno je da je neretko koristio lažni pasoš BiH na ime Tihomir Ždero, izdat u Novom Sarajevu. Nekoliko sati pre nego što je ubijen, Aleksandar Stanković je u svom rokovniku zapisao:
Ciljevi do kraja 2016. godine:
– stan za Beku i mene;
– dizanje firme na noge;
– 500 hiljada evra da sakupim;
– slučaj/pasoš da rešim;
– da smršam na 100 kg;
– sat neki lep da uzmem;
– čelična, vojnička disciplina.
Ako još možeš da dišeš, ne radiš pravilno
Stanković je potom, uz čeličnu volju i s pancirom preko grudi, otišao na trening u fitnes centar Spartanac, u Ulici gospodara Vučića, u Beogradu. Odvezao se standardnim automobilom. U podzemnoj garaži zgrade u Belvilu ostao mu je parkiran blindirani audi. Neiskusno za kriminalca koji je pretendovao da bude glavni narkodiler u Srbiji – ostao je bez benzina.
U blindiranom audiju, kako nedeljnik “Vreme” ekskluzivno saznaje, Stanković je imao ugrađenu i policijsku radio-stanicu. Nikada nisu dokazane spekulacije da je upravo Služba za borbu protiv droga Stankoviću omogućila radio-vezu u kolima kako bi bio sa njima u kontaktu i to dok diluje narkotike. To nije jedina spekulacija kada su u pitanju odnosi Saleta Mutavog i Službe za borbu protiv droga, koja ima ingerencije na republičkom nivou. Sumnja se da su mu policajci baš iz tog odeljenja, naoružani heklerima, bili telohranitelji tokom primopredaja droge.
Ipak, 13. oktobra 2016. godine sa Stankovićem je bio samo jedan telohranitelj, inače čuvar u beogradskom Okružnom zatvoru, Milorad Đurić, koji je honorarno radio kao obezbeđenje narkodilera i vođe huliganske grupe “Janičari”.
Uz Stankovića su u teretani bili i njegovi prijatelji Veljko Belivuk i Darko Ristić Meda. Mutavi, Velja Nevolja i Meda javnosti su postali poznati nekoliko meseci ranije kada su napali direktora FK Partizan Miloša Vazuru i njegovo obezbeđenje. Dok su Belivuk i Ristić prebijali ljude ispred stadiona JNA, Mutavi se narugao čitavom sistemu i ispred sigurnosne kamere pokazao srednji prst.
Pre nego što je Sale Mutavi izašao iz teretane, poslednje motivacione poruke ispisane na zidu, koje je mogao da pročita bile su: “Ako još možeš da dišeš, ne radiš pravilno” i “Odmori se kada umreš”.
Istovremeno, ubice su se rojile i raspoređivale oko tog mesta pripremajući Saletu Mutavom “fatalni odmor”.
MESTO ZA MAZOHISTE
U tom fitnes centru, gde piše “Spartanac, mesto gde su mazohisti ujedinjeni”, pored Stankovića, tih godina trenirao je i tadašnji ministar MUP Srbije Nebojša Stefanović, koji je tamo 2012. godine vodio i novinare da ga snimaju kako radi sklekove i udara kamionsku gumu. Taj snimak i danas je na internetu, deo je zvanične Jutjub stranice Srpske napredne stranke. Govorilo se da su na “mestu za mazohiste” trenirali i nekadašnja službenica BIA i MUP Dijana Hrkalović, kao i šef kabineta ministra policije Ivan Ristić. Inače, trener iz Spartanca, za vreme ministrovanja Stefanovića u MUP-u, avanzovao je u oficira za vezu u Rimu.
Aleksandar Stanković je kao u inat izabrao baš tu teretanu – ne samo da je na istom mestu trenirao sa tadašnjim policijskim vrhom, već su i prostorije fitnes centra udaljene tek nekoliko metara od Okružnog zatvora u Beogradu. Kao da je poručivao kako je “državni narkodiler” jači od države. Ipak, nije bio jači od mafije.
FATALNI ŠAMAR
Znao je da mu preti opasnost u ratu “kavačkog” i “škaljarskog” klana koji je buktao već godinu i po dana. Ovaj vođa huligana sa Južne tribine FK Partizana priklonio se “kavčanima” koje predvodi kriminalac iz Kotora Radoje Zvicer. I baš tih dana, pre i posle Stankovićevog ubistva, kako su kasnije policijske istrage pokazale, po srpskoj prestonici Zvicer se šetao kao slobodan čovek.
Sa “škaljarima” i njihovim saradnicima iz klana Luke Bojovića situacija je bila drugačija. Naime, suparnički klan se konstantno bunio zašto Sale Mutavi nabavlja kokain po mnogo povoljnijoj ceni od njih. Čak su pokušali i da izglade sukobe. Izvor nedeljnika “Vreme” kaže da su se, nekoliko nedelja pre likvidacije, Aleksandar Stanković i Filip Korać susreli ispred kafea “Izlog” u ulici 27. marta. Sastanak im je navodno ugovorio, na svojoj teritoriji, jedan od opasnijih dilera heroinom u Srbiji. Pregovori su doživeli fijasko. Saletu Mutavom više nije mogla da pomogne ni politička zaštita zato što je na sastanku prekršio kodeks mafije i lupio šamar Filipu Koraću, desnoj ruci Luke Bojovića. Time je, sumnja se, smrtno uvredio i sagovornika i domaćina sastanka. Nekoliko klanova se udružilo i osveta je bila neizbežna.
Samo što je Stanković krenuo iz teretane, na uglu Bačvanske i Ulice gospodara Vučića vazduh je presekao zvuk pištaljke. Bio je to znak da kreće napad. Crni audio karavan preprečio je put i šezdeset metaka iz dva kalašnjikova stuštilo se u pravcu vozača. Njegov telohranitelj Milorad Đurić uspeo je da uzvrati kojim hicem pre nego što je ranjen, dok su dvojica grdosija Veljko Belivuk i Darko Ristić zalegli iza automobila i čekali da opasnost prođe.
Ubice su znale da meta nosi pancir, te su meci ispaljivani isključivo Stankoviću u glavu. Napadači su pobegli auto-putem i još dok je uviđaj trajao, stigli su do šume u okolini Čačka gde su zapalili automobil. Telohranitelj Mutavog i zatvorski čuvar teško je ranjen i prevezen u Urgentni centar. Tek nedavno je policijski inspektor Aleksandar Ljubičić na Televiziji Hepi rekao da je on od kolega saznao kako je tadašnja visoka funkcionerka MUP Dijana Hrkalović dolazila, u sred noći, u posetu kod ranjenog Đurića i nasamo s njim razgovarala. Ta informacija ostala je kao neproverena, s obzirom na to da niko nije sproveo istragu o tome šta je inspektor javno rekao.
Milorad Đurić posle mafijaškog obračuna nesmetano je nastavio da radi kao zatvorski čuvar, a prošle godine dobio je otkaz jer je razgovarao s prolaznikom dok je stražario ispred Okružnog zatvora u Beogradu, a njegovi šefovi smatrali su da je to nedopustivo.
“REKLA TI JE DA SE VRATIŠ U ŠTEK!”
Policijski uviđaj se radi kako bi se dokazi i tragovi koji vode do ubica što pre otkrili. Međutim, uviđaj posle ubistva Stankovića rađen je i kako bi se neke stvari sakrile. Naime, na uviđaju su, navodno, bili svi viđeniji ljudi MUP-a u to vreme: između ostalih, načelnik Službe za borbu protiv droge Radomir Popović, načelnik beogradske policije Veselin Milić, šef interventne jedinice Tomislav Radovanović… Jedan od njih je, prema rečima očevidaca, tada okrvavio ruke dok je iz džepa ubijenog narkodilera izvlačio jedan od tri telefona koje je imao. Taj telefon se nije veštačio.
Drugi je dobio poziv od moćne žene MUP-a u to vreme. Dok je još držao telefon na uhu, viknuo je: “Ko je Belivuk?” Kada se Belivuk odazvao, usledila je komanda: “… rekla ti je da se vratiš u štek!”
Niz poteza nelogičnih za istragu ubistva nastavio se i posle uviđaja. Nepunih nedelju dana kako su inspektori za ubistva radili na tom slučaju i kada su već krenuli u dobrom smeru, odnosno otkrili da su sigurnosne kamere zabeležile automobil sa ubicama na auto-putu, predmet nazvan “Spartanac” im je oduzet. A izrešetani automobil u kom je Stanković ubijen pauk je odneo sa parkinga ispred policijske stanice 29. novembar.
Vrh MUP-a je odlučio da će na istrazi ubistva Saleta Mutavog ubuduće raditi Služba za borbu protiv droga. Kako nedeljnik “Vreme” saznaje, pošto je istraga potpuno upropašćena posle godinu dana, predmet “Spartanac” prosleđen je Službi za borbu protiv organizovanog kriminala. Slučaj nikada nije rešen. Narednih godina, ono što nije rešila policija, rešavala je ulica. Kako se navodi, većina onih koji su na bilo koji način učestvovali u Stankovićevoj likvidaciji ubijena je ili su im ubice i dalje za petama.
RATOVI PROTIV MAFIJE
Ujutru posle ubistva Aleksandra Stankovića tadašnji ministar policije Nebojša Stefanoić objavio je rat mafiji. Međutim, mafijaški obračuni, likvidacije i korupcija u sistemu bezbednosti i pravosuđu tek tada su eksplodirali. Celokupni utisak je bio da su “kavački klan” i njihovi saradnici Veljko Belivuk i Marko Miljković nedodirljivi. Javnost je ostala zaprepašćena kako su Velja Nevolja i Mare Mesar oslobođeni za ubistvo karatiste Vlastimira Miloševića, slučaj poznat kao “ubistvo na šinama”. DNK tragovi i dokazi volšebno su nestali, u sred sudskog procesa. Češće su hapšeni, ali i ubijani pripadnici i saradnici “škaljarskog klana”. Kao po pravilu, likvidirani “škaljari”, neposredno i u momentu ubistva, bili su na merama policijskog praćenja i prisluškivanja.
A onda je došao na red i Ritopek… Dok su policijski zvaničnici građanima saopštavali kako nikada nisu bili bezbedniji i da je statistika kriminalnih ubistava na istorijskom minimumu, ljudi su nestajali i odvođeni u klanicu Velje i Mareta usred Beograda.
Rat protiv mafije, proglašen posle ubistva narkodilera Aleksandra Stankovića, završen je kada je predsednik države Aleksandar Vučić u oktobru 2020. godine objavio novi rat mafiji. Posle toga su pohapšeni nekada najbliži saradnici Saleta Mutavog, vođe huliganske grupe “Principi”, nastale iz “Janjičara”, i vođe klana, kao i članovi klana Veljka Belivuka i Marka Miljkovića.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Kako je lik Gavrila Principa postao svetski brend za kokainske tovare, ali i za beogradski kriminalni klan, najsuroviji na Balkanu. Otkrivamo i kako je pod okriljem političke i državne zaštite klan Belivuk–Miljković nastao i rastao
Klan Veljka Belivuka i Marka Miljkovića (na slici gore) nekoliko godina je odlučivao ko u Srbiji diše, a ko će prestati da diše. Bili su najjači saradnici crnogorskog Kavačkog klana na teritoriji Beograda, zaduženi za likvidacije protivnika, ubiranje reketa, rasturanje droge i oružja. Grupa huligana je za kratak period prerasla u odred smrti, naoružan do zuba, obučen za pratnju i kontrapratnju sa jakim vezama u policiji i bezbednosnim službama. Viđani su često u društvu državnih funkcionera, bili su članovi vladajuće Srpske napredne stranke, nazivali su ih “brat Velja i brat Mare” i važili su za nedodirljive. Međutim, kada su im nadimci promenjeni u Velja Nevolja i Mare Mesar, od njih svi peru ruke
