Teret savezništva

Koliko je posle pobede u Drugom svetskom ratu trajala pobednička koalicija saveznika? Do Postdama? Do Nirnberga? U našim se krajevima Trst ukazao kao prva diplomatska proba savezništva. Ideološki, već 1944. godine bilo je sasvim jasno ko je pravi saveznik a ko nije. Na unutrašnjem planu, međutim, ta dilema se nikada nije postavljala bez obzira na traumu 1948. Naši saveznici su bile „napredne“ snage, a protivnici sile mraka – odnosno kapitalizma.

Posle više od pola veka dilema je podjednako okrenuta prema spolja i prema unutra. Ko su, posle rušenja Miloševića sa vlasti, saveznici a ko protivnici nove političke elite? Demokratija je omogućila da se slobodno može pratiti i Glas Amerike, i Slobodna Evropa, i RTS, i Pink, i BK, pa i RTV B92. Niko vas zbog vašeg izbora neće proganjati. Formalno gledano, danas su svi saveznici ideja demokratije, reformi i modernizacije Srbije. Jedino nova albanska elita na Kosovu smatra da je za demokratiju, reforme i modernizaciju u Srbiji još prerano – dok Srbija ne prihvati nezavisnost Kosova.

Suštinski, međutim, situacija je sasvim drukčija. Demokratija, reforme i modernizacija zemlje zahtevaju ono čega je bilo najmanje u proteklih pedesetak godina – odgovornost za budućnost zemlje i njenih građana. Ta odgovornost se ne može odvojiti od onoga šta su ti „saveznici“ činili ili ne činili u prethodnih desetak godina. Italija je, da podsetim, kapitulirala 1943. godine i prirodno se našla na strani savezničke koalicije. Slično se desilo i sa Bugarskom. Ne sećam se, međutim, da su ove zemlje ikada bile svrstane u savezničku koaliciju. (Jesu pokušavale, ali nekako nije išlo.) Kako su u Srbiji: Pink, BK, Politika i slični postali saveznici najbolje bi bilo da odgovori srpska vlada. Koji su to interesi, koja vrsta zaslepljenosti, učinili da se Pinkova imperija još više, i brže, učvrsti i proširi u postmiloševićevskoj eri nego u vreme Miloševića? U isto vreme, Radio i posebno TV B92 ostaju na margini koja je precizno ucrtana: demokratski legitimitet mora biti isključivo simboličkog karaktera – domet i pokrivenost TV programa ne veća od trideset odsto građana Srbije.

Ovo je nedvosmisleno i jasna politička poruka i konkretna politička odluka. Zapitajmo se, na trenutak, kome ona ide u prilog.

Bez sumnje onima koji su u vreme Miloševića zadobili privilegije i položaj, onima koji su gradili svoje finansijske, kulturne i porodične imperije dok je narod bio besomučno pljačkan i pujdan na ratove. Možda ovaj moj stav deluje kao neki moralistički gnev, zaludni vapaj razočaranog veterana koji je zaprepašten razmerama pljačke i pokvarenosti pozadinske komande, ali mi se to ipak čini mnogo normalnijim ponašanjem od trivijalnog pitanja konstatacije: a šta si ti očekivao. Možda ovakva vrsta perverznog savezništva ide u prilog čuvenim igračima politikantima koji smatraju da je sada važno zadobiti uticaj i kontrolu nad najmoćnijim medijima jer će uskoro, kao, biti neki izbori. Pa će, kao, posle pobede na izborima sve stvari biti stavljene na svoje mesto. Bojim se da je takva pamet ne samo kratkoročna nego i potpuno idiotska: naši „saveznici“ su daleko pragmatičniji i lukaviji od političara koji vode politiku od izbora do izbora. Nema toga što neće uraditi da bi se osigurali i ojačali.

Možda moj gnev potiče jednim delom i zbog toga jer pamtim Radio B92 iz jedne sobe u Domu omladine. Veran, Saša i tonac Slonče. U životu sam video mnogo organizacija, izdavača, novina, časopisa, intelektualnih krugova i sličnih fenomena koji su se pred mojim očima rađali i nestajali. Nekada su nestajali zbog direktnih političkih pritisaka, nekada zbog nedostatka novca, nekada zbog smene generacija. Nikada, međutim, ništa slično Radiju B92 nije nastalo u ovom regionu. Nisu ovde u pitanju samo materijalni, tehnički uslovi – na takve stvari smo nažalost, odavno navikli. Reč je o tome da je prvi put stvoren medij koji je bio jedinstvena kombinacija sjajne beogradske tradicije intelektualnih sloboda i britkosti, dorćolske drskosti, navijačke ludosti, mladalačkog talenta i iskrenosti i iznad svega – hrabrosti da se ostane dosledan, makar apsolutno usamljen, u svome uverenju. Ono što je najparadoksalnije je to da je Radio B92 stalno pokušavao da sebe uništi kao klasičan medij i time širio svoj uticaj na sasvim druge medije. Internet, kulturni centar Cinema REX, muzička i filmska produkcija, izdavaštvo… sve su to bili putevi na kojima bi se mnogo moćniji i bogatiji mediji skrhali i potrošili. Radio B92 je nesumnjivo bio pokret, a ne samo jedna mala gradska radio stanica. Kada je režim Slobodana Miloševića to shvatio, bilo je već kasno da nešto učini.

Sećam se Keti Morton, tada predsednice Komiteta za odbranu novinara ali i supruge Ričarda Holbruka, kada je u decembru 1997. došla u Beograd da bi izdejstvovala vraćanje u program Radija B92. Tada smo saznali za čuveni prodor vode u koaksijalni kabl. Priča Keti Morton o susretu sa Miloševićem („opet mnogo puši, loše izgleda“) samo je bila posledica onoga šta je Radio B92 značio ne samo na ulicama Beograda nego i u svetu. Ovaj je Radio, sada je toga malo ko svestan, godinama bio predstavnik one Srbije kojoj je svet verovao, one Srbije koja je bila svoja sopstvena budućnost. Koji je politički lider tadašnje srpske opozicije ulivao poverenje u svetu? Vesna Pešić, verovatno, ali uz obaveznu konstataciju da predstavlja veoma malu i nedovoljno uticajnu građansku stranku. Da su ljudi sa Radija B92 želeli, mogli su još 1997. godine da osnuju svoj G17 i da svoj uticaj vremenom i politički materijalizuju. (Danas više nisam siguran da to nije bila greška.)

Priča o saveznicima, međutim, ima i svoju ružnu – unutrašnju sliku. Reč je o savezništvu nezavisnih medija. Niko se poput Radija B92 nije borio tako dosledno, tvrdoglavo, za sve medije i novinare koji su se na ovaj ili onaj način našli pod udarom prethodnog režima. Istovremeno, bio je izložen najrazličitijim podzemnim udarcima svojih najbližih kolega. Nagrade koje je dobijao Veran i društvo bile su povod ogromne ljubomore i zavisti, vrlo retko ponosa zbog zajedničkog profesionalnog uspeha. Novac je posebna priča. Mit o ogromnom novcu koji se sa svih strana sliva u Radio naprosto je potisnuo sve druge rasprave. Čak je i režim Slobodana Miloševića bio umereniji u svojim „dokazima“ od nekih nezavisnih medija.

Dvanaest godina „pratim“ promene u radnoj sobi Verana Matića. Za tih dvanaest godina video sam toliko krša, nereda od knjiga i papira, ceduljica, kaseta, Škartovih „zezalica“, ali nikada nijedan Ktitorov komplet, nikada nijedno Armanijevo odelo, roleks ili bar sa pićem. Ako su od reprezentacije i dalje ostale obična crna kafa i koka-kola, kako to da se nešto od tih para nije slilo i u ovu sobu? A možda se Veran samo pretvara, možda poput Baje Patka obožava da se valjuška u vlastitom trezoru među zelembaćima? A što se Bogi, Željko Mitrović i slični ne pretvaraju? Zar su baš morali da odmah sve iznesu na videlo? I vile, i bazene, i automobile, i zverinjak oko sebe?

Jer, to je, nema sumnje, jedan drugi svet, svet kome normalni ljudi ne pripadaju. Ne samo zbog toga što imaju ili nemaju nego, pre svega, jer je svakome normalnom jasna razlika između pristojnog i nepristojnog, između dostojanstva i prostaštva, između gluposti i pameti. Isto tako znam koliko je mnogo ljudi živelo u Beogradu, ali i širom Srbije, od novca koji je stizao preko B92. I to ne samo novinara nego i pisaca, muzičara, umetnika, filmadžija…

Možda neko zaista misli da će Srbija pre biti moderna, demokratska i pristojna zemlja time što će je napred povući razmetljivi vlasnici i osioni prodavci magle. Jeste, baš nešto razmišljaju o tome kako da poguraju vlastiti narod u pravnu državu. Tamo gde se zbog utaje poreza ili prevare ide u zatvor.

Ni nevladin sektor nije previše osetljiv na položaj Radija i TV B92. Ili vas ovaj medij nedovoljno prati ili daje prostora i drugoj strani. Osim toga, politički nije jasno s kim je. Da li ga manje voli Koštunica ili Đinđić? A ne možete mu još uvek „nakačiti“ radikale ili socijaliste. Mnogo čudan neki medij. Zašto se ne odluči? Ne može to tako.

Više, međutim, nije u pitanju da li jedna strana smatra da je B92 više za drugu stranu. Stvar je daleko ozbiljnija: obe strane shvataju da B92 nije ničiji, i da će takav ostati. To ga, u njihovim očima, čini mnogo opasnijim i nepredvidljivijim. Osim toga, u pitanju je i autoritet u javnosti. Ovakvom mediju svi će mnogo više da veruju. Šta vredi Pinku gledanost kad nema uverljivost? Priča o RTS-u predstavlja posebno poglavlje. Kad sutra Čanak uzme svoj deo RTS-a, ko će biti jedina ozbiljna medijska alternativa u Vojvodini? Zbog toga je, očigledno, nacionalni politički konsenzus oko B92 postignut – B92 ne sme postati nacionalna televizija! (Neka je, bar, oko nečega postignut konsenzus.) Bilo bi, naravno, besmisleno tvrditi da i sam B92 nije pravio određene greške u koracima u pokušaju da svoj položaj zakonski i tehnološki definiše i učvrsti. Od „usta punih hvale“ za B92 najvećeg broja poslanika DOS-a do stvarnog uticaja i odluke na nivou Srbije dugačak je put. Deluje prilično obespokojavajuće što su kanali odlučivanja tako umreženi da nikada ne znate šta je stvarno politička odluka, a šta lična procena ili hir. Ali to je, nažalost, mnogo širi politički problem u našoj zemlji sa kojim ćemo se tek suočavati.

Ono što me posebno zaprepašćuje oko ove stvari, skandala u stvari, jeste omalovažavanje i podtcenjivanje zdravog razuma građana Srbije od strane Zorana Đinđića. (Vojislav Koštunica i njegovi medijski savetnici imaju preča posla nego da se bave svojim građanima.) Ranije sam, naime, smatrao da su menadžerske sposobnosti Zorana Đinđića najbolji odgovor nasleđenom konzervativnom duhu nacionalističke tradicije i patetike. I da će, shodno tome, on lako razumeti ko su stvarni saveznici u ogromnom poslu koji je pred nama. Na slučaju B92 Zoran Đinđić i srpska vlada mogu dalekoročno da izgube mnogo više od nekoliko procenata na sledećim izborima. To se u modernom žargonu zove „strateški partner“, zar ne?