Terenska odbrana Beograda

Nadomak Starog savskog mosta, već više od mesec dana nalazi se veliki šator. Tu kampuju aktivisti, građani, poneki opozicioni političar, jednom rečju, svi oni koji su izričito protiv rušenja mosta koji od 1942. godine premošćava Savu i jedan je od ključnih spona starog i Novog Beograda. Odmah na ulazu u kamp nalazi se improvizovana trpezarija – na malom stolu je nekoliko kutija sa sitnim kolačima, sendviči iz pekare, voće i mini plinska boca za kuvanje kafe ili čaja. Zatim, kesa sa gomilom bedževa “Most ostaje” koje većina ljudi koji ovde dolaze gotovo da ne skida. U uglu bruji šareni zvučnik, ide rege pesma. Nekoliko ljudi sedi na starim kancelarijskim stolicama. Došla je i jedna srednjoškolka iz Karlovačke gimnazije. Stigla je dan nakon što je njena škola organizovala odavanje počasti preminulima u Novom Sadu. Njima su tada, kako prepričava, prišli nepoznati ljudi i počeli da ih vređaju, verbalno napadaju… Upitana zašto je došla, kaže: “Ne želim da se nešto što je simbol Beograda sruši potpuno bespravno”.

Gradska vlast tvrdi da most nije bezbedan i da će na njegovom mestu biti izgrađena moderna saobraćajnica. S druge strane, protivnici njegovog rušenja ističu da se radi o netransparentnom projektu, te da most ima istorijski značaj za grad. Smatraju da treba da bude rekonstruisan, a jedan od predloga je da bude namenjen samo javnom gradskom prevozu, biciklistima i pešacima. Beogradske vlasti su četiri puta do sada najavljivale zatvaranje Starog savskog mosta i njegovu demontažu, ali su aktivisti, uz proteste i podršku građana, to odlagali.

“TAJVANSKA KANASTA” U STVARNOM ŽIVOTU

Nekadašnji gradski odbornik stranke Zajedno i građanski aktivista Đorđe Miketić jedan je od vođa inicijative “Most ostaje”. U razgovoru za “Vreme” govori o svim, kako ih naziva, pošastima urbanizacije, sprovedene bez konkretnog plana, u kojoj su glavne žrtve – kultne građevine Beograda. Dodaje i da borba za most traje mnogo duže, ali je u prethodnih mesec dana situacija kulminirala.

“Priča o odbrani mosta počinje pre skoro pet godina, kada je rušenje najavljeno prvi put. Tada se još uvek borba vodila pravnim putem. Imali smo mnogo peticija i potpisa građana, apela javnih ličnosti, otvorena pisma stručnih organizacija… Napravili smo i dve stručne javne rasprave na koje smo zvali Gorana Vesića i Aleksandra Šapića, kako bi o problemu mosta razgovarali sa stručnjacima. Želeli smo da vidimo koje alternative postoje za saobraćaj u Beogradu u slučaju rušenja mosta. Oni se, naravno, nisu pojavili”, kaže Miketić. Ističe i da im je pre godinu i po dana Šapić obećao da se most neće rušiti sve dok se tunel od Ekonomskog fakulteta do Pančevačkog mosta ne izgradi. Međutim…

Odskoro, tvrdi vlast, za rušenje mosta više nema prepreka. Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture izdalo je dozvolu za to, a 1. novembra je zatvoren za saobraćaj. U planu je da se prvo obave zahtevni radovi oko stubova Starog mosta i na pristupnim saobraćajnicama sa obe strane reke pre nego što prepoznatljiva zelena lučna konstrukcija bude skinuta i premeštena na privremeni gradilišni plato.

Ipak, aktivisti održavaju most u životu. “Prvo su kao datum početka odredili 1. jun, pa 1. avgust i na kraju – 1. novembar. Kada smo videli da se sprema ozbiljan plan, poslali smo pismo Ministarstvu građevine da nikako ne izdaje dozvolu za rušenje mosta, niti njegovo uklanjanje, jer bi to bilo ilegalno po mnogo osnova. Oglušili su se o to. Krenuli su da zatvaraju most i onda je počela druga faza – terenska odbrana mosta”, kaže Miketić.

Na radikalnije mere i otvaranje kampa aktivisti su se odlučili 31. oktobra. Neki su od tada na mostu proveli, kažu, više vremena nego u svojim kućama. Ulogorili su se na starobeogradskoj strani mosta, tik pored stare autobuske stanice koja je sada samo skup ruševina. Dva simbola Beograda, na svega nekoliko metara jedan od drugog – žrtve nepromišljene urbanizacije. Za most, ipak, još uvek ima nade.

O atmosferi i o tome kako građani provode duge, hladne dane u kampu, Miketić kaže:

“Ja odavno nisam video takav punkt pravog beogradskog šarma, pozitive i solidarnosti kao ovaj. Svi ljudi se sa setom sećaju Beograda kakav je bio nekad, a trag tog Beograda mi vidimo u kampu na mostu. Ljudi donose kafu, vanilice, doniraju stvari, puštamo filmove i razgovaramo o svemu. Zaista je u ovom mikrosvetu atmosfera fantastična”.

Sa njim se slaže i Dubravka Duca Marković, televizijska voditeljka u penziji, koja je nedavno privukla posebnu pažnju javnosti kada se na protestu u Beogradu na vodi sukobila sa novinarkom Informera. “Ljudi koji borave na mostu su istomišljenici, borimo se za istu ideju. Svi slojevi društva, svi oni koji više nikome ne veruju, ovde su videli neku posebnu energiju”, kaže ona.

Ideja aktivista je, dodaje Duca Marković, bila da živim štitom brane most. Na ovu akciju su još 20. oktobra pozvali građane, kada je inicijativa “Most ostaje” organizovala i miting na platou. Jezgro te grupe odjednom se proširilo.

“Tu je nas dvadesetak koji činimo okosnicu inicijative, zatim oko 70 volontera koji se najčešće pojavljuju i imaju smene dežurstva. Jedna smena traje četiri sata, a volonteri na dežurstva dolaze nekoliko puta nedeljno. Ima i prolaznika koji dođu na par sati i obilaze nas, donesu nam hranu, piće i porazgovaraju sa nama”, objašnjava Đorđe Miketić.

U ponedeljak je u kampu održana projekcija filma “Tajvanska kanasta”, a ispred šatora je došao i reditelj ovog filma Goran Marković. Radnja filma se dešava u Beogradu osamdesetih godina prošlog veka i prati život nezaposlenog četrdesetogodišnjeg arhitekte, koji se našao u središtu korupcionaškog skandala.

“Mi danas živimo taj film. Smetaju nam svakodnevne nepravde. Verujemo u revoluciju, a živimo pod nadstrešnicom, u jednom sistemu užasne korupcije koja nas ne samo izjeda kao društvo, već je počela i da nas ubija”, kaže Miketić.

POLICIJSKA REPRESIJA I LJUDI SA KAPULJAČAMA

Sa policijom, kako kaže, imaju dobru komunikaciju, ako je u pitanju sektor javnog reda i mira. Ti službenici nekada čak i dođu u kamp da se ugreju i posluže čajem. Tu su i oni drugi, koji uniformisani i sa štitovima stoje u kordonu. Sa njima nema priče.

“Sa sektorom javnog reda i mira imamo odličnu saradnju, jer oni paze da se ne desi neka povreda ili da se ne oštećuje neka imovina. To se kod nas ne dešava – nikada nismo pravili nijedan protest želeći sukob, bilo sa drugim građanima ili sa policijom. Ne oštećujemo ničiju imovinu. Međutim, tu su i drugi eskadroni policije, poput kornjača. Tokom jedne noći, došlo je njih 200 i pregazilo naš šator na novobeogradskoj strani. Raznih tu policajaca ima pod različitim ingerencijama”, tvrdi Miketić.

Incident o kome govori dogodio se u ranim jutarnjim časovima 24. novembra. “U trenutku rušenja šatora, već smo dvadesetak dana držali most otvorenim i tako mu produžavali životni vek. Ljudi su nam se zbog toga zahvaljivali, i vozači hitne pomoći i taksisti, i vozači pauka i gradske čistoće. Jedne noći, došli su oko 4 ujutru i napravili su bankinu sa starogradske strane. Mi smo shvatili da je most blokiran kako bi sa strane Novog Beograda mašine mogle doći da skidaju asfalt i šine sa mosta, kao početak rušenja. To je bio ilegalni čin. Zvali su policiju da štiti nelegalno rušenje mosta koje obavlja privatna kompanija”, objašnjava naš sagovornik.

Tada, kada je u šatoru bilo manje od 10 ljudi, među kojima i narodni poslanik Branko Miljuš, policajci su ušli u šator. “Miljušu su rekli da će za svaki minut koji ostane tu privesti po jednog aktivistu. Faktički su ga ucenili i onda su nas zgurali odatle, a njih 200 je svojim cokulama pogazilo sve što smo mi postavili”, naglašava Miketić.

A onda, negde oko šest ujutru, počinje desant aktivista na most. Shvativši šta se dešava, građani su, zajedno sa nekoliko opozicionih poslanika, preko, kako ih Miketić opisuje, alternativnih puteva došli na most.

Policija se tad primirila, ali su formirali neku vrstu kordona. Građani su stajali tu ceo dan, doneli dva nova šatora, ljudi su počeli masovno da se okupljaju… Do novobeogradske strane mosta probile su se i narodne poslanice Marinika Tepić i Mila Popović.

Ostatak dana bio je miran – pravo zatišje pred buru, s obzirom na to da je četiri dana kasnije, tokom protesta u Beogradu na vodi došlo do sukoba između demonstranata i nekih ljudi sa kapuljačama. Jedan od njih je sa sobom nosio i nož, a zahvaljujući društvenim mrežama, brzo je identifikovan. Sumnja se da je na protestu bilo funkcionera i odbornika SNS-a, ali ovoga puta u drugačijoj ulozi.

Jelena Radović, jedna od aktivistkinja, navodi da će inicijativa “Most ostaje” protiv ovih lica podneti i krivične prijave.

“U planu nam je treća blokada na uglu Vudroa Vilsona i Nikolaja Kravcova. Nakon nereda na prošlom protestu, identifikovana su lica koja su se nasilnički ponašala prema građanima i aktivistima. Bilo bi loše da se incident ponovi. Pripremamo predstavke za Tužilaštvo da pokrene postupke i dela koja bi im se mogla staviti na teret. Ako ništa drugo, barem prekršajne prijave za izazivanje nereda i narušavanje bezbednosti”, objašnjava Jelena Radović.

BEOGRAD NA VODI VS. BEOGRAD

Za to vreme, saobraćajne gužve su postale nepodnošljive; gradonačelnik Beograda most naziva fašističkim, bavi se farbanjem autobusa u “nemanjićko” plavu i ukidanjem reda vožnje. O tome da li je rušenje mosta legalno, ne govori.

“To je užasno i zločinački prema ovom gradu i generacijama koje su ga gradile. Beograd nema urbanistički plan, odnosno zakonski dokument koji bi trebalo da predstavi standarde i prioritete grada. Da li je prioritet saobraćaj ili, recimo, očuvanje nekih objekata. Umesto toga, imamo profitno determinisanu politiku režima koji pravi grad u gradu i tako diktira ostatak razvoja (ili urušavanja) Beograda”, smatra Jelena Radović.

Građani se ništa ne pitaju, a prestonica više nije po meri čoveka već profita, dodaje Miketić. I podseća: Beograd na vodi planira da se širi na novobeogradskoj strani, a planira se i rušenje Sajma i gradnja na mestu logora Staro sajmište. A ni u jednom planskom dokumentu, niti u urbanističkom planu, a ni u planu posebne namene za Beograd na vodi, ne stoji rušenje mosta.