Terasa i trem

„Trenutno radimo na dve frekvencije (nije baš po propisu – čekamo novi zakon) i to na 104,3 MHz i 103,4 MHz i nadamo se da ćemo što skorije omogućiti sebi rad na samo jednoj frekvenciji (moramo nabaviti link koji košta oko 8000 DM).“ Navedeni tekst nalazi se na multimedijalnoj prezentaciji radija Veteran, a ovakvo atipično predstavljanje potpuno je u skladu i sa programskom šemom, i sa muzičkom koncepcijom i sa uslovima rada ove stanice. Radio osnovan na Sv. Nikolu 1998. na inicijativu Udruženja boraca rata od 1990. Republike Srbije pokriva teritoriju Grocke, Kovina, Pančeva, Voždovca, Mladenovca i Smedereva. Redakcija: 2 puta 2,5 metra, nekad bila terasa, sada zatvorena i izolovana. Lokacija: vikend naselje Brestovik nadomak Grocke. Oprema: tri računara, nešto prateće opreme, ručno izrađen svičer za telefonska uključenja, nekoliko držača sa CD-ovima, mikrofoni sa slušalicama. Dvoje zaposlenih i još petoro saradnika, 24-časovni program. Od 7 do 10 sati „stari dobri domaći narodni zvuk“, od 10 do 7 sati narednog dana rok, džez, bluz, soul „i sva druga uslovno rečeno zabavna muzika“, nedeljom od 8 do 11 ozbiljna muzika – od Ide Mile, Svilen konac, preko Mizara, Lajbaha, Bijelog dugmeta, do srpske duhovne muzike i Plasida Dominga. Nema reklama, nema oglasa, nema želja i pozdrava, nema kontakt programa.

„To je sve budalaština. Strina Živana čestita sinovcu Milojku ne znam šta. Čista glupost. Što se reklama tiče, tu jeste para, ali neću da me svaka budala maltretira. A za kontakt program ovo nije odgovarajuća sredina – ima ukupno dvadeset ljudi s kojima možeš pričati, a ostali mogu da govore samo o kucama i macama“, priča o programu svog radija urednik Perica Luković. Umesto svega toga emituju se muzika i informativni sadržaji, pre svega vesti iz opštine Grocka i direktni prenosi opštinskih zasedanja. Luković ipak napominje da je koncept radija takav da dozvoljava izostanak vesti ukoliko nema šta da se kaže: „Grocka nije velika sredina, ne mogu svaki dan da im pričam nešto. O problemu vodovoda u Umčarima, na primer, pričali smo kada je to bilo aktuelno i nema svrhe sada opet dosađivati slušaocima s tim. S druge strane, ukoliko se događa nešto zaista bitno, kao hapšenje Slobodana Miloševića, mi imamo čoveka na licu mesta i non-stop informativni program.“ Kako je osnivač radija Udruženje veterana ratova od 1990, osnovni cilj jeste upoznavanje slušalaca sa problemima boraca – pred izbore 2000. emitovani su razgovori sa svim viđenijim političarima, ali je akcenat ipak bio na boračkim pitanjima. Ipak, od politike se ne beži. U predizbornoj kampanji emitovani su spotovi socijalista i radikala, a da bi bio postignut balans, urednik je lično urgirao kod lidera DOS-a da se i oni malo reklamiraju. Petog oktobra reemitovani su svi radio programi koji su direktno prenosili događaje na beogradskim ulicama.

Urednik i pokretač radija Perica Luković po profesiji je baletan. Završio školu „Lujo Davičo“, igrao u minhenskom teatru, bavio se folklorom, glumom, motociklizmom, stolarijom. Kad je stara Jugoslavija počela da se raspada, otišao u rat. „Dok su drugi izigravali Srbe po Beogradu, ja sam smatrao da je to moja dužnost. Isto bih uradio da je bilo koja partija bila na vlasti. Vlast je promenljiva, a patriotizam je pripadnost jednoj zemlji i teritoriji, ne partiji. Meni rat nizašta nije trebao, ja sam otišao kad je trebalo da se brani država.“ Luković se kasnije angažovao na zapošljavanju nezaposlenih boraca invalida, zbrinjavanju porodica palih boraca, organizovanju letovanja i novinarskih škola za decu palih boraca, stipendiranju dece. Sve to u okviru Udruženja boraca i preduzeća Veteran koje se osim radiodifuznom bavi i izdavačkom delatnošću – za sada izdaje samo list „Veteran“, a u planu su i neke knjige. Ideju za radio dobio po dolasku sa ratišta – otišao kod prijatelja Joce Kiroge u radio Vidovdan u Sremčici, video da to i nije neka velika mudrost, mislio nije ni veliki trošak. Uložio lična sredstva. Novinarsku školu, kaže, prošao u kafani, u klubu Rapsodija i klubu Radio Beograda gde je „upoznao sve što u našem novinarstvu išta znači“. Rad na kompjuteru savladao gledajući i učeći od drugih. Ostalo je, bar u početku, bilo stvar improvizacije: prvi predajnik i prva antena ručno rađeni, priručnim sredstvima, ali su ipak dugo radili. Posle pomogla Vlada Srbije, pa je podignut novi stub. Sad još fali oko 15.000 maraka za novi predajnik, možda još „dve jake mašine“, ali je prvo u planu izgradnja novog studija: „To će biti priča, takav studio nigde ne postoji, sa montažno-demontažnim zidom. Skloni se zid, dođu gosti u program, pa razgovaramo na tremu.“ U sadašnjem studiju nema miksete, prilozi se montiraju direktno na računaru (nezamislivo u „ozbiljnim“ i „viđenijim“ stanicama), ali Luković i njegova supruga Slađana (inače drugi zaposleni na radiju) ističu da i u tim uslovima „rade sve ono što rade i drugi“ i da nema potrebe za nekom „besnom tehnikom“. Problem su ponekad zvuci koji dolaze iz dvorišta (motokultivator, na primer), ali se zbog toga sve ozbiljnije montaže obavljaju noću. Budućnost vide u radio produkciji – pravljenju specijalizovanih emisija koje bi reemitovale ostale stanice u Srbiji.

Što se tiče aktuelnog programa, slušaoci su zadovoljni. Slušaju ih u celoj Grockoj, iako tu postoje još dve stanice. Konkurenciju, kažu, nemaju. Niti su oni konkurencija bilo kome. Imaju „svoj fazon“, računaju na „obrazovani krug ljudi“. Uređivačka politika potpuno je slobodna, a jedino ograničenje tiče se nekih muzičara: „Ne puštamo ljude koji su se ogrešili o Srbe i koji su za vreme rata propagirali mržnju prema srpskom narodu: Magazin, Prljavo kazalište, Josipu Lisac, Dina Merlina, Dina Dvornika. Puštamo neke druge s tih prostora: Azru, Haustor, Idiote, Psihomodopop, Hari Mata Hari,…sve ono što ima neki kriterijum normalnog.“ U međuvremenu urednik sanja da „kao Vulfman u filmu Američki grafiti jede sladoled koji se topi, pušta muziku i pravi emisije koje će edukovati omladinu“. A to se, bar kako tvrdi, može i u pet kvadratnih metara.