Zapad je Srbima omogućio, kao iračkom Huseinu, da ne budu poraženi. To će za sve biti katastrofa. I dalje ćete podržavati samoslepilo, kako vas je prevario i porazio ružni svet.
Taras Kermauner, jedan od vodećih slovenačkih intelektualaca, filozof i ipisac, koji dugo živi u selu Abver, na slovenačko-italijanskoj granici, krajem januara (1996) se u intervjuu zagrebačkom „Globusu“ osvrnuo i na šarac
prijateljima. „Moji dobri srpski prijatelji (Ćosić, Marković, Tadić, Stojanović, Popo
noći u ljude koji Slovencima predlažu samo jednu mogućnost: da nestanu“, rekao je Kermauner. Odgovorio mu je pismom („Suprotno istini“) Nebojša Popov u „Našoj Borbi“, koja je prenela delove intervjua iz „Globusa“.
Taras Kermauner je redakciji „Vremena“ poslao pismo – odgovor Nebojši Popovu. Kako bi čitaoci imali uvid o predmetu ove polemike-prepiske, objavljujemo, uz Kermaunerovo pismo, i pismo Nebojšel tervjua iz „Globusa“.
Takođe, ni tebi neće biti potrebno da priznaš šta si govorio – meni i drugima Dragi Nebojša, tvoji prijatelji, koji su mi se obratili – neka „Borba“,-ne poznajem, ne čitam ni slovenačku štampu – predložili su mi da dam intervju o tvom pismu objavljenom u „Našoj Borbi“ 12. februara. Kada sam im javio da pristajem na intervju, više se nisu javljali. Šteta. Tako smo mogli stvar javno da razjasnimo. Žao mi je što na niz mojih pisama, koje sam ti pisao u drugoj polovini 80-ih godina, nisi odgovorio. Smatrao sam da više nisi zainteresovan za razgovor sa mnom, jer si se – kao i ostali tvoji prijatelji na koje si se uvek pozivao i sa kojima smo se, kao što znaš, nekoliko puta sretali u Beogradu (Dobrica, Ljuba, Božo itd.) – razočarao u mene; jer nisam odigrao onu ulogu koju ste od mene očekivali: agenta velikosrpstva. Ne znam zašto ste to od mene očekivali. Možda zato što sam bio kritičan ne samo prema partiji već i prema slovenaštvu. Kasnije sam shvatio da ste bili kritični prema partiji i vladajućem srpstvu, ali ne i prema Pravom srpstvu, a ni prema Rankoviću. Dobrica gaje i dalje hvalio. Ni slutio nisam da ćete oko 1986. godine iz demokratizma, inače apstraktnog i humanističkog, ali ipak, smatram, poštenog, preći skoro u fašizam.
Pošto se to desilo iznenada, bar u mojim očima – a možda sam bio i naivan, neki su me upozoravali na Dobričin ultranancionalizam, ali ja Dobricu nisam tako razumeo – utoliko sam više bio šokiran. Tvoj dolazak u Avber – naš poslednji susret – bio je za mene utoliko veća nesreća.
Istina je, nisi se predstavljao: ja sam izaslanik te i te institucije; pošto instituciju niste ni imali. Osini SANU; a o njoj si mi upravo prilikom našeg poslednjeg susreta, podseti se, mnogo govorio; kako su primili Ljubu za člana itd. Pošto ste uvek delovali kao grupa, preneo si mi njihove pozdrave, organizovao susret u Beogradu, bilo ih je mnogo, nije bilo ni najmanje sumnje da nastupaš kao predstavnik grupe; kao što je i Dobrica nastupao. Zašto te nije bilo „Pri mraku“, ne znam; verovatno su te gurnuli u drugi red. Ali, prilikom našeg poslednjeg susreta u Avberu tvoji stavovi se nisu nimalo razlikovali od stavova Dobrice i Ljube.
„Globus“: Bili ste prijatelj s vodećim srpskim akademicima.
Dobrica Ćosić i drugi bili su Vaši kućni prijatelji. Jeste li u razgovorima s njima na bilo koji način mogli predvideti monstruozan program genocida koji je Srbija – po duhu Memoranduma SANU – počela sprovoditi od 1990. dalje? Je li Vas iznenadio dolazak Miloševića na vlast, potom dimenzije rata i pokolja na prostoru bivše Jugoslavije? T.K.: Ćosić, Marković, Tadić, Stojanović, Isaković, takođe i Popov, od mojih dobrih prijatelja koji priznaju ravnopravnost Slovenaca pretvorili su se preko noći – negde oko 1986 – u ljude koji Slovencima predlažu samo jednu mogućnost: nestanak.
Progovorili su tada jezikom kojim se decenijama nikad nisu koristili.
To potvrđuje i naša korespondencija. Umesto oslobođenja svih Jugoslovena od partijskog terora, i njihove ravnopravnosti, ponudili su novi, ne manje neprimeran oblik zavisnosti – od srpstva.
Meni su ovde u Abver poslali Popova, da mi – kao za njih najistaknutijem predstavniku slovenačke političke opozicije – prenese njihov program, njihove zahteve i uslove.
„Globus“: Kakvi su to bili zahtevi i uslovi srpskih akademika? T.K.: Prvi je uslov srpskih čelnika bio: da mi Slovenci naš jezik usmerimo na pisanje niže, populističke literature, koja će takođe, s vremenom, preći na srpski, a da se srpski koristi u javnom životu i višoj kulturi. Taj se sastanak odigrao u Abveru, prisustvovala mu je i moja žena. Posle sam o tim zahtevima pisao lična pisma na sve strane. Odgovorio sam Popovu, a preko njega i srpskim akademicima, da su Italijani pod fašizmom 1941-43, kao i Nemci 1943-45. u ljubljanskoj pokrajini Slovencima nudili veću autonomiju. Takve zahteve nijedan Slovenac neće prihvatiti: radije ćemo krenuti u novi narodnooslobodilački rat. Tada sam shvatio šta će se dogoditi s Jugoslavijom: ideje srpskih akademika bile su sledeće: Slovenci ne mogu imati svoju državu, jer za nju nisu sposobni. Hrvati je ne mogu imati, jer su genocidni po prirodi.
Bošnjaci je ne mogu imati, jer na kraju 20. veka u Evropi ne mogu nastajati nove nacije. Makedonci ne, jer su Srbi. Hrvatsko plemstvo i povesne samostalnosti jesu izmišljotine, i tako dalje.
Nekoliko meseci pisao sam pisma tim bivšim srpskim prijateljima i molio ih za dijalog: neka se osveste. To što rade jeste razbijanje Jugoslavije za kakvu smo se zajedno zauzimali, jer nema Jugoslavije bez konfederacije jednakopravnih država – naroda.
Ćosić nije hteo odgovoriti na pitanja koja sam mu postavio za intervju u „Novoj reviji“. Hteo je taktizirati. Bacao je pesak u oči drugim novorevijcima, ali ne zadugo. Počeo sam mu pisati opsežno javno pismo, ali shvatio sam da to nema smisla i ubrzo sam ga pretvorio u „Pisma srpskom prijatelju“. ■
Inače, sve to je dokumentovano.
Pošto sam bio tako razočaran, besan, nesrećan – morao sam istovremeno da se raziđem sa svim svojim prijateljima, sa slovenačkim nacionalistima iz NOR (Dobrica je i dalje održavao kontakte s njima, odlazio je kod Hribarevih, ali neuspešno.
Ja sam prvi pokazao da se ne primam na lepak velikosrpstva, a Hribarevi su i dalje taktizirali, bili su,veći političari od mene), kao i sa srpskim prijateljima – nacionalistima.
Ostao sam sam, ali sam pisao niz pisama raznim ljudima, takođe i tebi; i o tvojim stavovima u Avberu. Čuvam kopije, stvar nije teško rekonstruisati. U tim privatnim pismima naveo sam tvoje zahteve Slovencima po tačkama i ljudi to čuvaju. Pogledaj one koje sam slao tebi, pa ćeš se setiti svoje uloge i nećeš javno negirati svoju prošlost, a mene kriviti da te javno klevećem.
Žao mi je što su slika o tebi i tvoja uloga iz 1986/87. godine bile tako različite od današnjih; danas si odvažno na strani veoma slabe, jadne – u socijalnom smislu – srpske proevropske opozicije, a 1987. si, kao što se vidi i iz mojih „Pisama * srpskom prijatelju“ (tvoji današnji stavovi odgovaraju stavovima koje sam u tim pismima branio kao evrosrpstvo), ćutao; bio si, naime, još na strani srpskog ultranacionalizma.
§ Istina, sa drugačijom strategijom od one Miloševićeve i Šešeljeve, za koga si me, kad je bio u zatvoru, isto kao i Dobrica, pridobijao, pa sam za njega potpisivao peticije. I to je takođe bilo moje veliko razočaranje; od tada nisam potpisao nijednu peticiju ni poslanicu, previše ste me prevarili…
Alenka je bila tako besna da je dva puta izlazila iz kuhinje, pošto si ti tražio da se mi Slovenci odreknemo svoga jezika; da u državnosti i višoj literaturi prihvatimo srpski jezi. Replicirao sam ti da je još Musolini Slovencima davao veću autonomiju nego što im je daju „demokratski“ Srbi; koji po logici državljanstva traže samo većinski sistemi da bi dobili premoć; ali u Bosni naravno ne, jer im ne odgovara. Dobro sam razumeo da je to što predlažeš – francuski model i tako sam ti ga i označio, genocidan prema Slovencima; to sam ti, takođe, rekao. Nikada nisi bio tako ciničan kao tada; zato si i prekinuo odnose sa mnom, jer ti se nisam pokorio, a nisu ni drugi Slovenci.
Lepo je što si kasnije uviđao svoju grešku; danas u „Republici“ pišete lepo i pametno. A ono što napadate branio si 1986. godine preda mnom. Šta, dakle, nedostaje tebi i najboljim Srbima. O slabima ne govorim, njih mi je žao, ali oni Srbe guraju na dno Evrope – to je to što niste sposobni ni za najmanju autorefleksiju, autokritiku. Ono što bih, ako bih te uzeo za verodostojnog, od tebe najpre očekivao, jeste autorefleksija; a ne da se ponašaš kao da si uvek mislio tako kao danas. To je karakteristično za političare jer moraju da uspeju; da li si zaista političar? Da li si zaista od 1986. promenio samo politički stav, ali ne i odnos prema istini? Verovaću ti da misliš pošteno kada postigneš da se moja „Pisma srpskom prijatelju“ štampaju na srpskom jeziku; da se vidi šta sam tada mislio i šta mi je zamerala srpska napredna inteligencija koja je pre svega kriva za današnji polom srpstva, za njegov kulturni i moralni slom. Priznajem da sam bio naivan, da sam očekivao da ćete bar ti i Boža Jakšić podići glas i upozoriti na to što stvarno piše u „Pismima srpskom prijatelju“. Ali niste. Ćutanjem i rečima podržavao si srpski ultranacionalizam.
Danas se, međutim, praviš kao da si govorio nešto sasvim drugo. Nekog vašeg jadnog prijatelja slepca, s kojim ste me upoznali ti i Ljubo Tadić, nahuškali ste da u „Borbi“ piše protiv mene, protiv „Pisama srpskom prijatelju“, pripisao mi je fašizam itd. Čiste izmišljotine! To se može dokazati pošto su pisma i vaši napadi na njih objavljeni. Ako se želiš ponašati verodostojno, pošteno, onda organizuj prevod „Pisama“, omogući mi da javno u Srbiji komentarišem reakcije na njih (ali pre moraju biti objavljena „Pisma srpskom prijatelju“), ali i da objavim pisma – naravno samo one delove koji se odnose na politiku, ništa što je lično – u kojima sam 1986, malo pre i malo kasnije, komentarisao, analizirao i odbacivao tvoje stavove prema Slovencima. Zašto nisi reagovao kada sam u pismima odbacivao tvoje stavove? Tada ti na pamet nije padalo da ćeš nekad te svoje stavove javno negirati, bio si samouvereni srpski iredentista.
Nažalost, Nebojša, vrati se sebi, pogledaj u sebe, otresi se sramote, bićeš suočen sa činjenicama i moraćeš za tvoje zamerke da mi se javno izviniš. Još je vreme…
Zar se zaista ne sećaš kako si se rugao na račun Hrvata kao genocidnog naroda koji zbog svoje genocidnosti ne može dobiti svoju državu, te kako je Bošnjaci ne mogu dobiti pošto krajem 20. stoleća u Evropi ne mogu nastati nove države itd? Ne verujem ti da se ne sećaš, pošto to nisi govorio samo meni; Bog zna kome si sve to govorio i kome ste sve to govorili.
Normalno je što su Slovenci dobili svoju državu; ako ne zbog nečeg drugoga a ono zato da bi se izvukli iz pakla koji su – ste – Srbi zakuvali na Balkanu; genocida.
Taj genocid i pakao proizašli su iz tvog stava – platforme; ne samo iz tvog, ali i iz tvog. Vi Srbi ste kao narod kolektivno odgovorni za zločine poslednjih godina.
Kao Nemci između 1933. i 1945. godine.
Ne govorim to zato da bih narodu pripisao neko ime, već stoga što ste na izborima birali programe koji su vodili u genocid; skoro svi. Miloševićeva većina, a i opozicija, imala je i ima još gore nazore.
Video sam i slušao na televiziji Draškovića kada je vikao da će odseći ruku koja bude nosila zelenu zastavu; bilo je to u Sandžaku; slično govori i demokrata Đinđić, nemački doktor filozofije, Koštunica itd., s kojima si me upoznao upravo ti – od Dobrice do Ljube Tadića. Nije, dakle, reč o kolektivnoj krivici naroda nad pojedincima koji su mislili drugačije, već o 90 odsto pojedinaca koji su odgovorno planirali genocid; i potom ste zajedno formirali stav i volju i akciju Srba kao naroda.
Razumem te; već odavno tvoj pokret nema skoro nikoga iza sebe. Bilo bi ih i još manje ako bi se otkrilo da se nisi razlikovao od Draškovića, Ćosića i drugih. AH upravo u tome je stvar. Dokle ne budeš smogao snage za autokritiku i autorefleksiju – držaču te, uprkos svemu, za Srbina koji je još najmanje arhaičan, mada još malo evropski – vi Srbi ostaćete negde usred Azije. Sećam se kako si mi stalno govorio o neverovatnoj srpskoj demokratiji za vreme vladavine Petra Prvog; daje bio kulturniji i demokratičniji od Zapada.
To si sigurno govorio i pisao i drugima, i sada to u „Republici“ ismejavate; to je pravilno. Ali, uradi autorefleksiju: zašto si se pre 10 i još pre 5 godina tako zavaravao? Savetujem ti da ostaviš politiku: dokle budeš u njoj, moraćeš skrivati istinu, prijatelju, a one kao što sam ja koji te upozoravaju na istinu, moraćeš kriviti da te kleveću i da lažu. To će te i dalje držati u zamci kao manipulatora. Okreni se, dakle, k sebi; to je osnova Evrope i napuštanje bizantizma. Istina ne zavisi od interesa, već pokušava uvažavati, bar, činjenice.
Tada ćeš, dragi Nebojša, opet postati dobar dečko, kao što si bio; nažalost, pre ne, i neće me biti sramota zbog tebe.
Ovo moje pismo, koje neću ponovo ni pročitati, otkucano će ga popraviti Alenka – možeš da objaviš u svojoj „Republici“: naravno da ga nećeš objaviti. A ako ga objaviš, biće to velika stvar, pošto ćeš početi sa preispitivanjem samoga sebe. I u Srbiji će početi, doduše u sasvim maloj grupi, sopstveno preispitivanje. Biće to početak evropeizacije Srba.
Moji predloži, naravno, važe: da prevedete „Pismo srpskom prijatelju“. U to takođe sumnjam; nije u tvome i vašem interesu. Ali dokle god se budete oslanjali na laži, na sakrivanje istine, bićete to što jeste. I to će i dalje biti loše. Nemci su posle 1945. godine doživeli strašno suočenje sa realnošću. Zapad je Srbima omogućio, kao iračkom Huseinu, zbog međunarodne politike ravnoteže snaga, da ne budu poraženi.
To će za sve biti katastrofa. Nećete se morati suočiti sa sobom; i dalje ćete podržavati samoslepilo, kako vas je prevario i porazio ružni svet. Takođe, ni tebi neće biti potrebno da priznaš šta si govorio – meni i drugima – u drugoj polovini 80-ih godina. Žao mi je što će biti tako, pošto sam voleo Srbe decenijama. Ni slutio nisam da ceo narod može da padne tako duboko. Nažalost. ■
P.S: Ne preporučujem korespondenciju; moram te upozoriti da na moja pisma od pre skoro decenije nisi odgovorio. Još sam za to da u dijalogu-polemici razrešimo probleme. Takođe, i pre svega, u javnoj.
(„Sećanje na srpske prijatelje“, „Nedeljna Naša Borba“)
Dragi Taras, Ne znam šta si govorio novinaru „Globusa“, niti šta je u tim novinama objavljeno, a jutros u „Našoj Borbi“ pročitah u prenetom intervjuu, da si me svrstao u „ljude koji Slovencima predlažu samo jednu mogućnost: nestanak“. Čak si me, nekako, izdvojio; nižući imena (Ćosić, Marković, Tadić, Stojanović, Isaković), dodaješ „takođe i Popov“, kao da si otkrio skrivenog Vraga.
Ovakvu izmišljotinu odavno nisam čuo. Tako nešto nikada nisam rekao, to ne bi mogao pronaći ni najveći mogući istražitelj i neizrečenih misli. Istine radi dužan sam da kažem, mada sam s mnogima od pomenutih prijatelja već dugo u političkom „raskoraku“, da ni od njih tako nešto nikada nisam čuo, a još manje pročitao.
Postoji još jedno slično mesto u pročitanom tekstu. Navodno, prijatelji su me poslali na sastanak s Tobom, „kao najistaknutijim predstavnikom slovenačke političke opozicije“, da Ti „prenešem njihov program“. Pozivaš se na prisutnog svedoka, suprugu Alenku. Ako si zaboravio da se u nekada inače čestim susretima nikada nisam pozivao na nekoga koga bih predstavljao, teško mi je da poverujem da si zaboravio da nisam učestvovao ni na sastanku „Pri Mraku“, kao sastanku predstavnika Srba i Slovenaca, o čijoj pripremi ništa nisam znao, dok od Tebe nisam čuo da se Oba navedena mesta su suprotna istini. Prosto ne mogu da verujem da si tako nešto mogao govoriti. Ako si zaista rekao, novinari su se mogli potruditi da to provere pre nego što objave – klevetu. A kada je objave, „okačena kanta“ je već zatandrkala, i od toga nema spasa.
Verovatno Ti je poznato da sam na sličan način bio označen i kao četnik i ovoga ili onoga, tako da su na moj „vražji rep“ već okačene mnoge bučne kante, a sumnjam da su okačitelji baš postali – sveci, ovenčani slavom isterivanja demona.
Žao mi je što Ti se posle više godina javljam ovim povodom.
Sećajući se Tvoje iskrenosti nadam se odgovoru tim više što se još i zaklinješ u hrišćanske norme.
Nespreman da se olako odričem prijatelja, srdačno te pozdravljam. ■
Nebojša Popov
„Ako ko ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj "Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Nije mu palo na pamet, ali da jeste, a očigledno jeste, "Kobre" bi na njegov mig „razbacale“ studente koji protestuju, poručio je u dva navrata predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Samo – “Kobre” ne bi smele da ga poslušaju
Lazar Ristovski je istupio iz članstva u Udruženju dramskih umetnika Srbije zato što se okrenulo protiv Vučića, umesto da mu se zahvaljuje kao on. Ima u njegovom pismu još niz bisera
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
