(Iz broja 1090)
Autor je propustio da navede kako je istraživanje obavila „Nova srpska politička misao“. Izvinjavamo se čitaocima i autorima istraživanja.
Na primer: od političara pojedinačno najveću podršku javnog mnjenja imaju Boris Tadić sa 11,2 i Tomislav Nikolić sa 10,9 odsto. Čak i ako se zanemari zabrinjavajući, ali ne i iznenađujući procenat uzdržanih građana (38,7), pomenuta dvojica ne dobacuju ni do podrške svakog petog birača. To jest: Boris Tadić uživa poverenje 18,3, a Tomislav Nikolić 17,8 građana. I, da završimo s ovom dvojicom, Tadić bi u drugom krugu predsedničkih izbora bio malo jači od Tomislava Nikolića (38,2 prema 33,9 odsto).
Predsednički izbori su još relativno daleko, a što se parlamentarnih tiče, na početku već otvorene izborne trke za glasanje je raspoložena prilično ubedljiva većina građana (62 odsto), naspram onih koji sada ne bi glasali (21,3) ili još nisu odlučili (16,7). Ipak, na pitanje kako bi glasali ako bi ipak izašli na izbore – opet uz zanemarivanje velikog procenta uzdržanih (36,5) – građani se u nešto većem procentu izjašnjavaju za Srpsku naprednu (28,4) nego za Demokratsku stranku (27). Preskakanju cenzusa mogu se nadati socijalisti, radikali, Demokratska stranka Srbije i Liberalno demokratska partija.
Pomenuti su neki od rezultata istraživanja obavljenog od 1. do 10. oktobra na reprezentativnom uzorku od 1200 ispitanika (bez Kosova). Po oceni jednog od autora istraživanja, Đorđa Vukadinovića, za cenzus bi mogli da se bore i Ujedinjeni regioni Srbije (3,2) dok je za ostale to mnogo manje verovatno.
Socijalistička partija Srbije se i po ovom istraživanju čvrsto drži na trećem mestu, a eventualno održavanje koalicije sa Jedinstvenom Srbijom i penzionerima samo će dodatno ojačati njenu „jako dobru, praktično odlučujuću ulogu“ u formiranju postizborne vladajuće koalicije. Njen lider Ivica Dačić uživa jedva nešto slabije poverenje od gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa (4,7 prema 5 odsto), a ubedljivo je prvi na listi najuspešnijih ministara u vladi: tako ga je ocenilo 34,8 odsto ispitanika, a iza njega su se plasirali Vuk Jeremić (19,1) i Rasim Ljajić (17,4).
Čovek je u opakom iskušenju da i povodom ovog istraživanja konstatuje kako je stepen šizofrenosti javnog mnjenja srazmeran idiotizmu srpskih političara. Ako je potrebno objašnjenje tog zaključka, evo ga. Ovdašnji lideri politikom se bave kao da je reč o njihovim privatnim poslovima i preduzetništvu – a u osnovi pojma idiota je osoba koju opšti interesi ne zanimaju. Šizofrenija je, istina zastareli, opis stanja podeljene, pocepane ličnosti.
Ta tvrdnja se može dokazivati i na drugim odgovorima iz ovog istraživanja.
Pocepanost, osim pomenutih minimalnih razlika u viđenju vodećih političkih ličnosti i stranaka, ilustruju i odgovori na pitanja da li postoji potreba za novom političkom snagom u Srbiji (da: 43,6, ne: 40,6 odsto), da li podržavate ulazak u EU (47,4 da, prema 37,5 ne), čak i pitanje oko podele Kosova kao prihvatljivog rešenja (52,9 da, prema 33,2 protiv).
E, sad, idiotizam vlasti. Primeri na osnovu kojih ga nije teško dokazati su ocena stanja države i samih sebe, očekivanja od budućnosti, podrška ulazu u NATO… Građani Srbije su stanje u Srbiji u najvećem procentu (40,7) ocenili dvojkom, a „keca“ je dalo jedva nešto manje (37,9): srednja ocena je bedna (1,86). Prosečna ocena sopstvenog materijalnog stanja nešto je bolja (2,32) ali najveći deo anketiranih (43,1 odsto) očekuje da će iduća godina biti gora, dok se boljem nada tek svaki šesti građanin. Ulasku Srbije u NATO protivi se više od dve trećine građana (69,9 odsto), dok nešto manje (59,3) jednako odrešito podržava najtešnje približavanje Rusiji.
I, zašto je to ilustracija idiotizma vlasti? Pa, pokazuje se da već više od deset godina nova srpska demokratija nije ni za mrvicu promenila odnos javnosti prema bilo kom od važnih društvenih pitanja, od stava prema manjinama svake vrste do procene i ocene najvažnijih političkih ciljeva države. Ili, drugim rečima, protekle godine protraćila je na neka svoja privatna posla, umesto da – zvučaće anahrono, ali ipak – prosvećuje i obrazuje narod.
Ovako, narod će iz svoje pameti i svojih razloga misliti da nam NATO ne treba, da bi bilo bolje vratiti se među nesvrstane, zbližiti se s Rusijom, odbaciti Evropu ako otima Kosovo, da su prijatelji Srbije Grčka, Kina, Rusija i nesvrstani, a neprijatelji Amerika i Hrvatska, pa Engleska i Nemačka i, na kraju, Evropska unija. To je posledica i činjenja i nečinjenja političkih elita, ljutile se one zbog toga na narod ili ne.
Građani se, osim što znaju da će im biti gore od stanja kome ne daju ni dvojku, plaše mogućnosti daljeg cepanja Srbije (69,9 odsto). Čudno?
Autori su napravili vrlo poučno poređenje rezultata serije 16 istraživanja javnog mnjenja od oktobra 2007. do danas. Bolji život u sledećoj godini najviše se očekivao u junu 2008 (47,9 odsto ispitanika), a najmanje u julu 2010 (12,6), krajem 2009. očekivanja boljeg života srozala su se na manje od četvrtine građana, i više se nisu podizala. Istovremeno, podrška građana ulasku Srbije u Evropsku uniju stalno i sigurno, uz gotovo neprimetne oscilacije, opada, da bi u oktobru ove godine pao ispod polovine ispitanih, na 47,4 odsto.
