U široj okolini Beograda nalazi se tridesetak divljih i poludivljih grobalja o kojima niko ne vodi računa i na kojima je moguće sahraniti pokojnika po višestruko nižoj ceni nego na regularnim gradskim grobljima. Rizik je jedino u tome da će nesrećnika pre ili kasnije iskopati neki lokalni Bili Piton. Rakovičko manastirsko groblje jedno je od takvih
Na poslednjoj aprilskoj sednici Izvršni odbor Skupštine grada Beograda odobrio je opštini Rakovica pozajmicu u iznosu od 800.000 dinara da bi se izgradila ograda oko groblja izniklog poslednjih par decenija u okolini rakovičkog manastira. Gradska vlada je na pomenutoj sednici istovremeno zatražila i hitnu reakciju policije i tužilaštva i podizanje krivičnih prijava protiv NN lica koja su krčila šumu pored manastira Rakovica i bavila se ilegalnim sahranjivanjem na manastirskom groblju. Kako je do toga došlo?
KOKOŠARNIK NA GROBLJU: Pre Drugog svetskog rata rakovički manastir imao je u posedu oko tri stotine hektara zemljišta, uključujući i manastirsku šumu. U blizini crkve nalazilo se malo manastirsko groblje na kojem su se sahranjivali rakovički monasi. Blaženo počivanje monaha prekinuto je sedamdesetih godina kada su u manastir došli predstavnici opštine Rakovica i saopštili da je groblje voljom struktura na vlasti preneto u nadležnost opštine. Ubrzo pokraj kaluđerskih grobova počinju da se sahranjuju i ostali građani, a kako su skromni kapaciteti manastirskog groblja ubrzo popunjeni, da bi se napravilo mesta za novopridošle, počinje krčenje nekada manastirske šume. Grobovi niču po celom proplanku iznad manastira, ali i uz glavni put. „U prvo vreme sahrane nisu bile potpuno ilegalne. Mesna zajednica je delila parcele, naplaćivala i davala dozvole za sahranjivanje“, kaže za „Vreme“ starešina ovog nekada muškog, a sada ženskog manastira monahinja Evgenija i dodaje da je sestrinstvo manastira dugo uzaludno apelovalo da nadležne službe prestanu sa sahranjivanjem u manastirskom kompleksu. Od toga su digli ruke kada su, umesto da prestanu s krčenjem manastirske šume, iz opštine sredinom devedesetih poslali izvesnog Lazu da bude nadzornik groblja. On se ubrzo i nastanio na groblju. Uselio se u montažni objekat na ulazu u groblje, a kraj njega podigao svinjac i kokošarnik. „On je počeo otvoreno da se bavi skrnavljenjem grobova i preprodajom grobnih mesta“, priča igumanija. „Išao je čak dotle da poruši kameni spomenik nad grobom jednog kaluđera, u isti grob sahrani neku partizanku i još joj nad monaškim grobom podigne spomenik s petokrakom. Sačuvaj Bože, kako smo sve to podnele“, krsti se monahinja Evgenija. Laza je grobna mesta prodavao po ceni od sto pedeset do petsto nemačkih maraka, u zavisnosti od položaja parcele, i za to redovno izdavao priznanice. Najskuplja mesta su bila ona uz put. Biznis je cvetao. Da bi se pokojnik na manastirskom groblju opojao, dovođeni su sveštenici iz drugih parohija.
Uznemireno prekopavanjem kaluđerskih grobova, sestrinstvo je na ulazu u manastirski kompleks uz zidine konaka podiglo novo groblje za monahinje i ogradilo ga. Drugog mesta u okolini nije bilo. Ali, kako se divlje groblje bez ikakvog plana i kontrole širilo, tako se praktično spojilo s novim monaškim i istovremeno promenilo trasu puta ka bogomolji.
ISTRAGA U TOKU: Krivične prijave protiv Lazara Ejupovića i još nekih njegovih saučesnika podnošene su više puta. Prvi put 1995. godine kada su izvesnim građanima prodata dva grobna mesta, pet godina ranije već jednom kupljena. Sledeća prijava protiv Ejupovića stigla je tri godine posle, zbog toga što je noću lomio betonske ploče na grobovima i pravio prostor za tek upokojene. Iz sličnih razloga, Drugom opštinskom tužilaštvu podnete su krivične prijave protiv NN lica i 2001. godine, ali su nam u Tužilaštvu rekli da policija, gle čuda, nije prikupila sve potrebne dokaze. Ispostavilo se da je teško i prebrojati grobna mesta jer ne postoji uredna evidencija sahranjenih. U septembru prošle godine opštinski komunalni inspektor uzeo je izjavu od Lazara Ejupovića, kome je služba grobljanskog poverenika lokalne mesne zajednice odavno prestala a koji je neometano nastavio da obavlja svoj grobljanski zanat. O celom slučaju pokrenut je istražni postupak koji je u toku. Sam Ejupović nije bio raspoložen da komentariše optužbe koje iz manastira i opštine stižu na njegov račun.
U međuvremenu, posle više zahteva i molbi opštine Rakovica, Grad Beograd odobrio je pozajmicu kako bi se groblje ogradilo i sprečilo njegovo dalje širenje. Nove opštinske vlasti, po rečima predsednika Izvršnog odbora opštine Rakovica Aleksandre Gajić, bi na manastirsko groblje uvele nekakav red, imaju velikih problema zbog nedostatka stručnjaka iz ove oblasti koji bi izmerili i evidentirali grobove. Direktor JKP Pogrebne usluge Bogdan Šarengaća kaže u razgovoru za „Vreme“ da su i sami pretrpani poslom i održavanjem četiri otvorena i šest zatvorenih popunjenih gradskih grobalja. „Nemamo ništa protiv da rakovičko manastirsko groblje bude u našoj nadležnosti, ali samo posle sređivanja dokumentacije, odnosno evidencije grobnih mesta“, kaže Šarengaća. S uređenjem groblja neće ništa da ima ni manastir. „Posle sveg tog kriminala koji su poradili došla su u manastir trojica službenika iz Opštine i ponudili nam brigu o groblju. Kažem – hvala lepo. Vi ste prekopali, vi ste naplatili, vi onda i održavajte“, kaže igumanija Evgenija, rešena da će ostati pri svom stavu i u slučaju da se zemljište na kojem se ono nalazi vrati u posed manastira.
Problem groblja u Rakovici nije izolovan slučaj. U široj okolini Beograda postoji tridesetak manje ili više sličnih grobalja koja ne potpadaju pod ingerencije Javnog komunalnog preduzeća Pogrebne usluge. Ne vodi se uglavnom nikakva evidencija niti se zna ko sve na njima počiva. Ali, to ima i prednosti. Ako se zna da usluga sahranjivanja na gradskim grobljima košta oko 2600, kremiranje 3400 dinara, a da se cena grobnih mesta na pristupačnijim lokacijama kreće oko 30.000 dinara, nije teško zamisliti problem koji iskrsne kod ožalošćenih slabijeg materijalnog stanja kada im se pokojnik zatekne u kući. Živima je lakše dati dvesta nemačkih maraka nekom Lazi i tako kudikamo jeftinije obezbediti večno konačište svojim najmilijim. Njima je ionako svejedno.
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
U svojim obmanama po pitanju Vojske Srbije, u koje se upliće kao pile u kučine, Aleksandar Vučić je otišao korak dalje ne bi li ispeglao one prethodne
Pretnje Aleksandra Vučića i njegovi pokušaji da obeshrabri građane da se priključe Vidovdanskom protestu zvuče kao zviždanje u mraku
Zaposleni u prorežimskim propagandnim glasilima osnovali su svoje udruženje – Asocijaciju novinara Srbije, još jednu tvorevinu paralelnog kosmosa odlazećeg režima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
