Ta teška strana reč

Čega se plašimo kada govorimo o Srebrenici? Teofil Pančić je sjajno uočio da smo sami krajem osamdesetih izmislili izraz „genocidni narod“ za Hrvate. Iako takvih naroda nema i ne može da ih bude, mi i dalje živimo u uverenju da će priznanje proste pravne kvalifikacije označiti Srbe upravo ovim izmišljenim terminom. Isto tako smo izmislili i izraz „genocidna tvorevina“, pa se kao plašimo da Republika Srpska ne bude tako označena (teško inače da ima bilo kakve tvorevine – državne ili paradržavne – koja nije nastala na nekom zločinu, pitajte naslednike Turaka koji su sreli Karađorđeve ustanike ako meni ne verujete). Lukavo korišćenje praznovernog straha ljudi od izmišljenih termina zanat je dela srpske političke i intelektualne elite već 20 godina. Zoran Ćirjaković ne pripada toj eliti, ali je poznat kao promoter kulturnog relativizma, čovek koji ne veruje da ljudska prava pripadaju svima. Ima nekih tamo plemena, koje ovaj moderni Gistav le Bon posećuje i bori se za očuvanje ropskog položaja tih ljudi u ime tradicije i antiglobalizma. Tako vidi i Albance, kao „slične Paštunima“ i kao ljude koji „bebe koriste kao oružje“. Na 20. godišnjicu genocida u Srebrenici Ćirjaković se uključio u relativizaciju zločina, a kako drugačije nego plašeći Srbe da neko pokušava da ih proglasi genocidnim narodom. Tekst je u najboljoj tradiciji moralnog relativizma (Ljiljana Smajlović se sigurno veselila dok ga je čitala), sa sve promašenim podmetanjima jednoj od najboljih srpskih istoričarki Radini Vučetić ili tinejdžerskim poigravanjem naslovima knjiga Dubravke Stojanović. Ali dobar je povod da još jednom progovorimo o poricanju, negaciji i relativizaciji zločina.

Poricanje zločina nije nova niti neistražena oblast. U srpskom slučaju možemo da pratimo sve faze poricanja i kvaziargumente koji u krajnjoj liniji služe jedino i isključivo odbrani politike koja je do zločina dovela i aktera koji su tu politiku sprovodili. Posle posebno odvratnih i spektakularno maloumnih pokušaja da se pokaže da su srebrenički Bošnjaci živi i zdravi, da sede u Londonu (i imaju toliko nemoralne majke koje sahranjuju prazne tabute i oplakuju ih), usledile su prave intelektualno-moralne bravure radi opravdanja zločina: možda su i mrtvi, ali ih nema više od hiljadu (šta zna dete šta je hiljadu mrtvih); dobro, možda ih je i više, ali su se međusobno poubijali, ili ih je ubila francuska obaveštajna služba (sic!), ili ih je sam ubio Dražen Erdemović (koji je Hrvat, aha!), ili su ipak svi izginuli u borbama sa VRS (uprkos snimcima gde se vide hiljade zarobljenika, kasnije odreda mrtvih); dobro, možda ih je ipak ubio VRS, ali zato što su golim rukama nasrnuli na vojnike i tako u nedogled…

Na kraju su odustali i najluđi negatori zločina (uz standardne nepopravljive kojih će imati bar koliko ima i poricatelja holokausta). Više od 8000 muškaraca i dečaka ubila je vojska Ratka Mladića (uz aktivno sudelovanje jedinica srpskog DB-a poput Škorpiona) i nakon toga ih nekoliko puta prekopavala da bi sakrila tragove zločina. Ostali Bošnjaci autobusima su prevezeni i time je etničko čišćenje i uništenje Bošnjaka Istočne Bosne (sa izuzetkom Goražda) konačno dovršeno (zanimljive su tablice tih autobusa, jednog dana će valjda neko i to pitati nadležne u Šapcu, Loznici, Valjevu ili Užicu). To su morali da priznaju, ali su uspostavili novu liniju fronta – nije bio genocid. Genocid je krivično delo. Kao i svako krivično delo, utvrđuje ga jedino sud. Konkretan zločin – masovno ubistvo u Srebrenici – genocidom je proglasio upravo nadležni sud, i to ne jedan. Od Haškog tribunala, preko sudova u inostranstvu koji su sudili na osnovu univerzalne nadležnosti do Suda BiH – svi su zaključili da postoji dovoljno dokaza da se zločin u Srebrenici pravno kvalifikuje kao genocid. Tačku na I stavio je Međunarodni sud pravde, jedini nadležan da odlučuje da li je neka država povredila odredbe Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Dakle – s pravne strane, dileme nema i ne može da je bude – u pitanju je genocid.

Genocid daje svoj pečat, ali ne državi, niti narodu. On daje pečat politici. A politika vlasti u Srbiji i njenih satelita preko Drine upravo je bila stvaranje etnički čiste, što veće države kojom će vladati. I Srebrenica i cela istočna Bosna od Bijeljine do Foče u tu se politiku fantastično uklapaju (kao što se, na primer, uklapa etničko čišćenje severnog Sandžaka za vreme vlasti Ćosića i Miloševića, naslonjenog geografski upravo na deo Istočne Bosne). Uostalom, ta je politika i pokrenula sve ratove. Jasno je da rat ni Tuđmanu nije bio mrzak, stoji i da je međunarodna zajednica nespretno reagovala (u slučaju holandskog bataljona UN ima tu i više od nespretnosti), ali je činjenica koja je apsolutno neporeciva – da ih Srbija nije htela, nijednog rata ne bi bilo. Podjednako je ružno i nedostojno prebacivanje odgovornosti na Srbe preko Drine koji su bili samo topovsko meso i moneta za potkusurivanje vrhovnicima političke i intelektualne elite iz dve susedne vile u Užičkoj ulici. Dakle, šta mi branimo kada se borimo protiv pravne kvalifikacije? Ni narod, ni državu (ili entitet), već isključivo politiku. Politiku rata, etničkog čišćenja, zločina, na kraju i genocida. Politiku Slobodana Miloševića.

Radi odbrane te politike (bilo da su joj služili ili imaju neki drugi motiv da je brane) mnogi koriste i omiljeni argument nacionalista: a šta su oni nama radili (čime smo dali nemerljiv doprinos logici prihvatajući čuveni vic „A šta ste vi radili Indijancima“, kao argument). To ponovno ubijanje ljudi i besramno manipulisanje srpskim žrtvama koje služe isključivo za „potiranje“ žrtava drugih, biće jednog dana proučavano kao vrhunac licemerja i moralne tuposti. Svakog 11. jula imamo pravu poplavu dušebrižnika koji se naprasno sete srpskih žrtava. U opštinama srednjeg Podrinja (Zvornik, Vlasenica, Kalesija, Šekovići, Srebrenica) od 1992. do 1995. godine, po zvaničnim podacima Vlade Republike Srpske ubijeno je 387 srpskih civila. Za normalnog čoveka i jedan mrtav je previše, a 387 su smak sveta. I svih 387 zaslužuju da se objavi i izučava istina o njihovoj sudbini, da se mesta stradanja dostojno obeleže, da se porodice obeštete i da u zatvoru završe odgovorni za ta ubistva. Umesto toga, srpski nacionalisti su ovaj broj pomnožili sa 10, a onda od toga napravili spomenik svojoj borbi za odbranu ratne politike, umesto memorijala za žrtve. Time su na najmonstruozniji način negirali žrtve i dodatno ih posthumno ponizili.

Za razliku od Ćirjakovića, neki novinari bili su izvođači radova te i takve politike poput Ratka Dmitrovića ili Miroslava Lazanskog. Opet za razliku od Ćirjakovića, logično je da takvi brane sebe od odgovornosti i da plaše ljude budalaštinama poput „genocidnih naroda“. Sebično i nemoralno, naravno, ali valjda su ti ljudi devedesetih rekli i pokazali sve što treba da znamo o njihovom moralu. Ali nisu ovi opskurni likovi danas u falangama ekstremne desnice niti pišu za iščašene portale parafašističkog internet podzemlja. Oni su ugledni urednici i kolumnisti državnih glasila. Zato su neuporedivo značajniji i pogubniji od novinara-pustolova oduševljenog činjenicom da postoje narodi koji ne prihvataju „mrske zapadne vrednosti“ poput slobodnih izbora, rodne ravnopravnosti ili Konvencije o sprečavanju genocida.

Nova vlast je odmah nakon izbora 2012. na čelo državnih medija postavila Ratka Dmitrovića i Ljiljanu Smajlović (različitih po pameti, ali sličnih po vrednostima koje zastupaju). Kakva je namera vlasti i kakva je zvanična državna politika ako je reprezentuje notorni ratni huškač Dmitrović? Na vlast su došli, jer su se navodno promenili i shvatili čak i banalne istorijske činjenice poput pada Berlinskog zida. A onda, nakon napada na premijera Vučića u Potočarima, na paradržavnom TV Pinku ceo dan imamo specijalni program gde defiluju vedete ratnog huškanja i širenja mržnje. Neko je već napisao – nakon ove emisije ostaje samo da predsednik naredi mobilizaciju. Svaki pozitivan korak koji je premijer napravio za regionalnu stabilnost neizostavno je praćen ratnim huškačima na zvaničnim funkcijama, govorom mržnje u vladinim i provladinim medijima i dodatnim urušavanjem institucija u Srbiji – jedine efikasne garancije za neponavljanje zločina u budućnosti. U rovitim društvima poput balkanskih, klatno brzo može da se vrati na drugu stranu, pa da od sadašnjeg negiranja i relativizacije opet krenemo putem opravdavanja i pripreme terena za nove ratove i nove zločine. Bojim se da isto klatno vredi i za političke preferencije premijera Vučića. Zato se protiv negiranja treba boriti uporno i dosledno. Sve dok ne budemo sigurni da je tas konačno pretegnuo na stranu vrednosti moderne civilizacije, koliko god ona mrska i „zapadna“ bila Zoranu Ćirjakoviću. Eh, ta teška strana reč – genocid!