Vest o hapšenju nesumnjivo je dobra. Međutim, svi oni koji su je pozdravili, morali su – u ime Ustava, zakona, demokratije – da napomenu kako u toj priči ima jedno veliko ali
Kako za sada stvari stoje, predsednik Srbije ima apsolutnu podršku da uređuje medije i državu kako hoće – sve dok to bude lepo upakovano i dobro režirano. Nakon predavanja o slobodi medija koje je 22. januara održao u Davosu, a naročito nakon dirljivih susreta s Angelom Merkel i Johanesom Hanom, čini se da će Evropa s osmehom dočekati svaki njegov potez.
Jer, upravo se to dogodilo neposredno posle sletanja aviona iz Davosa.
Motori se još nisu pošteno ni ohladili, a predsednik je u još jednom „obraćanju“ obznanio ono o čemu je na raznim stranama već bilo mnogo reči: hapšenje predsednika opštine Grocka Dragoljuba Simonovića, poruku da novinare ne sme niko da dira (sic!), kao i da partijska knjižica nikoga neće sačuvati od odgovornosti.
Sve bi to bilo u redu da isti taj predsednik pripadnicima svoje stranke već godinama ne dozvoljava sve, da je još pre dva meseca novinar Milan Jovanović otvoreno optužio Simonovića za pokušaj ubistva, da se na novinare još odavno – a pod dirigentskom palicom istog tog predsednika – nije sručilo sve što se dalo i nije dalo zamisliti. No, hajde da sve to stavimo na stranu.
Ovde je osnovni problem to što je Vučić po ko zna koji put u svoje ruke uzeo grane vlasti koje mu ne pripadaju – sudsku i zakonodavnu. Samo, evo, da podsetimo na nekoliko recentnijih primera. Nije bilo na predsedniku da pre nepunih mesec dana saopšti da će biti prihvaćena inicijativa Igora Jurića o doživotnom zatvoru za najteža krivična dela (Jurić je prikupio 160 hiljada potpisa i o tome je pre svega morao da raspravlja parlament, a potom da se izjasni i struka). Nije bilo na njemu da odluči da medijska strategija rađena tokom 2017. bude odbačena i da otpočne izrada nove. Nije bilo na njegovoj medijskoj savetnici da to prenosi zblanutim predstavnicima Ministarstva kulture i informisanja, i još zblanutijoj javnosti.
Isto tako nije bilo na predsedniku – nije smelo da bude na predsedniku – da
25. januara govori o hapšenju, i to sa ministrom policije poslušno smeštenim iza leđa. Pokušaj ubistva i paljenje kuće Milana Jovanovića jeste slučaj koji je privukao pažnju svih relevantnih organizacija za slobodu medija, jeste slučaj od najvišeg državnog prioriteta, ali u Srbiji bi, kakva god da je, ipak trebalo da postoji makar privid reda: da istražni organi kažu šta imaju, a da predsednik sve to pozdravi i ohrabri.
Ovako, tim pre što je još pre poletanja iz Davosa najavio da „čuje“ kako ima novih vesti i u zemlji, tim pre što je to izveo teatralno kako samo on ume – sad je već bez ikakvih maski prikazano da u Srbiji postoji samo jedan gazda, koji se za sve pita, koji o svemu odlučuje i bez čije dobre volje ničega nema.
Vest o hapšenju nesumnjivo je dobra, nema sigurno nikog sa zdravim razumom ko je ne bi pozdravio. Međutim, svi oni koji su je pozdravili, morali su – u ime Ustava, zakona, demokratije – da napomenu kako u toj priči ima jedno veliko ali.
To se, međutim, nije desilo. Bespogovorne čestitke su momentalno stigle s naloga nekih domaćih boraca za ljudska prava (?!), a potom i s evropskih „dvorova“.
Arlem Desir, predstavnik OEBS-a za slobodu medija, odmah je reagovao i pohvalio „čvrst stav predsednika Vučića u tome da će novinari da budu zaštićeni i da će nasilje nad njima da bude kažnjeno“. Cenjenom Desiru izgleda nije bilo mnogo važno što je „čvrst stav“ zapravo bliži severnokorejskom modelu upravljanja državom nego bilo čemu za šta se zalaže organizacija koju predstavlja.
Tragedija je nastavljena. Sledeći se pojavio generalni sekretar Reportera bez granica, organizacije koja je do sada, praktično do prošlonedeljnog sastanka s Vučićem, bila izuzetno aktivna u osudi kršenja slobode medija i koja je pomno pratila šta se ovde događa. No, ovaj put, generalni sekretar Kristof Deloar naveo je da Reporteri pozdravljaju hapšenje Simonovića i istakao da je „ove nedelje Aleksandar Vučić dao garancije oko istrage“. U prevodu, dakle, ispunio je obećanje i sad mu aplaudiramo.
Vrhunac licemerja, međutim, bio je tvit Stefana Grasija, šefa kabineta Federike Mogerini. On je napisao da hapšenje Simonovića „pokazuje da se sloboda medija uzima za ozbiljno“ i da „političko nasilje u demokratijama ne može da se toleriše“.
O da, gospodine Grasi, može. I te kako.
Čak i uz podršku Evropske unije, sa svim njenim „pravnim tekovinama“ i ostalim zanimacijama. Jer, reći kako je Vučićevo „svojeručno“ hapšenje dokaz da se sloboda medija uzima za ozbiljno – podjednako je neinteligentno, bezobrazno, nipodaštavajuće i degradirajuće za sve nas, kao i poziv Vučiću da učestvuje na panelu posvećenom slobodi medija.
Obraz Evrope odbranio je samo šef Delegacije EU u Srbiji Sem Fabrici, koji se jedini setio da ipak pomene i zakone, jedini se elegantno osvrnuo na dosadašnja zbivanja na medijskoj sceni, jedini napomenuo da jedan slučaj nije i kraj priče. „Motrićemo pravni proces. Zaštita i poštovanje novinara je suštinska. Svakog dana“, napisao je Fabrici.
Svi ostali jasno su nam stavili do znanja šta ubuduće može da se očekuje. Ukoliko već sutra-prekosutra policija uđe u neku redakciju i pobije sve na koje tu naleti, sasvim je realno da iz Brisela neko važan „tvitne“ kako pozdravljaju Vučićeve higijenske navike. Jer, kad se hoće i kada je nekome u interesu, lako se zažmuri na sve ono pred čime se u pravoj demokratiji ne zatvaraju oči.
U petak, 1. avgusta, navršava se devet meseci od pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Kako će, kada i gde stradalima biti odata pošta
Uključio sam radio, neku hrvatsku stanicu – Franjo Tuđman je upravo slao poruku Srbima da ostanu u svojim kućama, jer je počela akcija “Oluja”. U tom trenutku, a bilo je 5:02, 4. avgusta, započela je kanonada i nestalo struje, tako da Tuđmanovu poruku nisam saslušao do kraja. Jaka eksplozija odjeknula je u blizini – ležeći na podu, video sam kroz prozor da je pogođena zgrada u komšiluku poznata kao S-13, najviša u Kninu. Nigde u blizini nije bilo ni jednog jedinog vojnog objekta
Moji roditelji nikada nisu dozvolili da odlazak u Knin i Hrvatsku preraste u nedostižnu nostalgiju – na čemu sam im ja izrazito zahvalan – već se zadržavao u granicama posjete onima koji su se vratili. O ratu nikada nisu i ne pričaju mnogo, već su se uvijek vodili sjećanjima na predratni period života. Samo na moje veliko insistiranje počeo sam da kroz godine dobijam svjedočenja iz ratnih godina
Osim što su zaduženi da usmeravaju i legitimišu Vučićevu samovolju, to su ljudi kojima građani dolaze pod prozore da im zvižde. Po zemlji u kojoj se ministri kreću u tajnosti, poput razbojnika, sastaju sa lokalnim jatacima, pa brzo beže natrag. U Knjaževcu ih je čuvala Žandarmerija kada su obeležavali sto dana rada. Zato – poslednja Vučićeva vlada. Teško da će naći još voljnih da ih on ponižava, a građani preziru
U Srbiji su legalizovani lažni izbori, ona po tome nije izuzetak, ali ako je ikada postojala živa volja u narodu za promenom, taj moment se upravo događa. Ljudi kao da osećaju da ako to ne bude sada, predaja je potpisana i ostatku Srbije sledi ono što se dogodilo Srbima na KiM: sporo ali sigurno odumiranje zajednice koja nema nikakvu budućnost
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Zbog čega Aleksandar Vučić organizuje nasilje ćacija i kapuljaša? Između ostalog i da bi tvrdio kako su „blokaderi“ izazvali revolt „tihe većine“. To bi mu predstavljalo povod za odvrtanje represije na maksimum sve tvrdeći da uspostavlja red i mir
Otići će i ova vlast, već im otkucava. Ali šta će ostati iza njih? Kakav će biti Beograd posle glavnog meštra rušiteljstva Aleksandra Vučića
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
