Niti se jedan direktor BIA u naprednjačkom korpusu vladavine ne može nazvati stručnjakom za bezbednosna pitanja. Možda samo oni koji su bili u v.d. stanju, a i to je upitno. Na početku su se naprednjaci malo “femkali”, pa su na čelo BIA postavljali nekakve pravnike, manje ili više poznate, a potom je došlo vreme kafanskog bahaćenja, pa su direktori postajali poznati partijski ljudi. Ali i oni su menjani, u skladu sa Vučićevim kadrovskim fintama. Rotira svoje ljude kako se ne bi predugo zadržali na nekoj funkciji i tako akumulirali moć koja bi njega mogla da ugrozi, kaže za “Vreme” Predrag Petrović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. Sa razlogom nema Vučić poverenja u svoje saradnike, najbolje zna od kakvog su štofa napravljeni. Petrović dodaje da promene na čelu BIA imaju istu funkciju. Menjaju se direktori, a jedini pravi šef biva i ostaje sam predsednik
Neki ga nazivaju “naprednjačkim terijerom”, neki “logoreičnim naduvenkom”, a pravo mu je ime – Vladimir Orlić. Njegovu narav građani su snimili još dok je bio zamenik šefa poslaničkog kluba SNS, kada je predano i koncentrisano napadao i vređao političke protivnike. Potom i u TV-emisijama, onim retkima u kojima su se naprednjaci suočavali sa opozicijom. Orlić se pokazao idealnim za te “debate”, naravno iz ugla potpuno pokarambašenih SNS-vrednosti: brsla sto na sat, ne kaže ništa, ne sluša nikoga, bezobrazan, beskrupulozan, upada u reč, argumenti mu znače koliko i evropske integracije Srbiji, istina još manje. Potom je postao predsednik parlamenta. Vučić ga je pre neki dan imenovao na čelo Bezbednosno-informativne agencije, između ostalog i zbog navedenih osobina, ali pre svega – zbog neupitne lojalnosti i poslušnosti. Zasigurno ne zbog stručnosti. Bez obzira na to što je ekspert za elektroniku i telekomunikacije, koje su važne naučne oblasti za rad ove “prisluškivačke” institucije.
Osim što obožava militarizam u svim oblicima, Orlić je i rezervni potporučnik Vojske Srbije. Čovek bi ga lako zamislio u ulozi desetara koji ponižava i zlostavlja vojnike, a klanja se onima iznad sebe. Hoće se reći, Vučić takve voli. Beskrajna poslušnost (“u vatru, u vodu”) i stručnost permutovali su mesta u Srbiji, kada je reč o foteljama pogotovo. A može se pretpostaviti da je to vrhu vlasti osobito signifikantno u sferi tajnih službi i tamo gde se kontrolišu i preusmeravaju tokovi novca.
Možda je zapravo postalo potpuno svejedno ko će se naći na čelu moćne institucije. Sistem su prethodnici u sadejstvu sa “šefom” dobro razradili, i on fercera bez obzira ko je direktor. Čak bi i Paja Patak mogao njome uspešno upravljati ukoliko bi bio, kao i njegovi prethodnici, predsednikov protočni bojler. A to što sistem radi bez problema nije dobra vest za građane, pošto je u pitanju nakaradni sistem, pošto se BIA, osim u trenucima dokolice, ne bavi bezbednošću države i građana. S protokom naprednjačkog vremena, BIA je vraćena na fabrička podešavanja iz devedesetih, i ranijih perioda: postala je tajna politička policija. Njen zadatak je da Vučić doživotno ostane na vlasti, a da se njegovi politički protivnici dezavuišu na sve moguće načine. Naravno, tu su i razni biznisi u koje je umešana, i koji omogućavaju dodatne prihode i organizaciji i pojedincima. Sve više.
Realno govoreći, nikada BIA nije bila transparentna, ali u odnosu na dvehiljadite ona danas deluje kao dobro arhitektonski i građevinski smišljen i napravljen bunker. Pre ćeš dobiti metak nego informaciju.
PLAĆENI DA ODUSTANU OD ZAKONSKIH NORMI I OBAVEZA
Kada je reč o finansijama, BIA je budžetskim novcem nagrađena zbog toga što je odustala od svojih zakonskih obaveza i postala toljaga u Vučićevim rukama. Budžet joj se od 2018. godine neprestano uvećava i danas je čak, u odnosu na tu godinu, udvostručen. Predrag Petrović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku kaže nam da je deo novca potrošen za nabavku raznih, veoma skupih i efikasnih “spajvera” za nadzor mobilne telefonije i drugih komunikacija. Proizvođači će reći da su oni namenjeni za zaštitu bezbednosti i borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala, ali u praksi zemalja kakva je Srbija oni se koriste pre svega za praćenje i prisluškivanje kritičara i protivnika režima, pogotovo onih koji su bliski raznim institucijama, tzv. otpadnici. Koji znaju mnogo.
Kažu nam neki drugi poznavaoci prilika u BIA kako stvari stoje, ako bi neko želeo da organizuje teroristički akt u Srbiji, to bi relativno lako mogao da učini ukoliko na meti nisu predstavnici vlasti. Ova se institucija ponajmanje bavi zaštitom običnih građana. Ali čak i da se desi neki veliki teroristički napad, dodaju cinici, on bi napravio neuporedivo manju štetu po društvo i građane nego sedmični angažman predsednika Vučića, njegovih saradnika i njegovih medija.
Govorilo se onomad, 2013. i 2014. godine, da unutar BIA i drugih (vojnih) tajnih službi postoji otpor profesionalaca koji bi želeli da sačuvaju izvesne domete postpetooktobarskih reformi koje su ovu službu bar u jednoj meri uvele u red i uspostavile kakvu-takvu civilnu kontrolu nad njom. Dakle, oni su se protivili vrlo jasnoj nameri Aleksandra Vučića da je, kao uostalom i sve druge institucije u državi, stavi pod svoju ličnu kontrolu. Vremenom je otpor postajao sve manji, sistematski i dugo je menjana kadrovska struktura. Kadrovska politika je podrazumevala brisanje granica između Službe i partije. Nakon odlaska Saše Jankovića sa mesta Zaštitnika građana, nestala je i poslednja brana zloupotrebi BIA, civilna kontrola je ukinuta. “Uzbunjivači” su ostali usamljeni, nisu se imali više kome žaliti, zaćutali su ili su marginalizovani, smešteni su u “džepove” službi bezbednosti, na ne tako značajnim pozicijama, kaže nam Petrović. Otpor više ne postoji, već samo frakcijske bitke za moć, novac i pozicije. A te borbe, kako stvari stoje, doći će glave i BIA i režimu. Jednog dana.
MOĆ PREKO ZLOUPOTREBE TAJNIH SLUŽBI
Niti se jedan direktor BIA u naprednjačkom korpusu vladavine ne može nazvati stručnjakom za bezbednosna pitanja. Možda samo oni koji su bili u v.d. stanju, a i to je upitno. Na početku su se naprednjaci malo “femkali”, pa su na čelo BIA postavljali nekakve pravnike, manje ili više poznate, a potom je došlo vreme kafanskog bahaćenja, pa su direktori postajali poznati partijski ljudi. Ali i oni su menjani, u skladu sa Vučićevim kadrovskim fintama. Rotira svoje ljude kako se ne bi predugo zadržali na nekoj funkciji i tako akumulirali moć koja bi njega mogla da ugrozi, kaže Petrović. S razlogom nema Vučić poverenja u svoje saradnike, najbolje zna od kakvog su štofa napravljeni. Petrović dodaje da promene na čelu BIA imaju istu funkciju. Menjaju se direktori, a jedini pravi šef biva i ostaje sam predsednik.
Koliko su Vučiću bile važne tajne službe, za koje su se sudbinski vezali Šešeljevi radikali godinama unazad i za koje je procenio da mu mogu biti od presudne važnosti prilikom uspostavljanja autokratskog režima – govori činjenica da se po dolasku naprednjaka na vlast promptno samopostavio na mesto koordinatora rada tajnih službi i sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost. Setimo se da je tada bio i prvi potpredsednik Vlade (za borbu protiv kriminala i korupcije), ministar odbrane i predsednik stranke. Omnipotencija na delu.
Zloupotrebljavajući funkcije, navodno se boreći protiv korupcije i kriminala, Vučić je otpočeo svoj politički uspon. Posle sednica bezbednosnih tela najavljivao je hapšenja pred medijima. Ona su dakako imala isključivo estradni karakter i usput su uništila poneki život. Vučićeva borba protiv korupcije i kriminala sličila je borbi vukova za prava ovaca i janjadi. Ključna tačka uspona jeste hapšenje Milorada Miškovića, a znamo kako je sve to završeno – država je Miškoviću platila debelu odštetu. Zahvaljujući funkcijama, koje su podrazumevale ili olakšale kontrolu mnogih medija, te izbildovanoj popularnosti koja je iz svega toga proistekla – Vučić rastura opoziciju. Osim nje, on nokautira i Tomislava Nikolića u unutarstranačkoj bici, te polako i sigurno marginalizuje i dugogodišnjeg koalicionog partnera Ivicu Dačića i njegov SPS. Mičući Dačića, 2014. godine postaje predsednik Vlade i gospodar Srbije. Jedan jedini.
Tomislav Nikolić još jedno vreme izigrava predsednika države, ali za koju godinu biva sklonjen na sigurno: u bogati pritvor, iz kojeg izlazi po potrebi bivšeg saborca. Zna dobro šta bi ga zadesilo da se uzjoguni. Prošao je toplog zeca 2017. godine, kada je rekao da će se ponovo kandidovati za predsednika Srbije. Na njega su se okomili tabloidi i razni Vučićevi pit bulovi, uključujući i one iz tzv. građanske opcije. Nikolić je iskusan političar, zna kada valja povući se i spustiti rogove. I zna od kakvog je štofa napravljen Aleksandar Vučić.
NEBOJŠA RODIĆ (2012–2013)
Kao iskusan političar, Tomislav Nikolić je po dolasku na vlast hteo da postavi svog čoveka na čelo BIA. Dobro je znao koliko je to važno. To mu je, na kraju, i uspelo. Tada je još imao moć proisteklu iz činjenice da je zahvaljujući njegovoj pobedi nad Borisom Tadićem u predsedničkoj utrci Srpska napredna stranka zaposela vlast. Za razliku od njega, Vučić je pobeđivao samo na izborima koje je sam organizovao. Potom se Toma zeznuo, prerano se povukao sa čela SNS, dok je Vučić sebe postavio na čelo svih tajnih službi, pa je postao i šef Nebojše Rodića, novog direktora BIA, Tominog prijatelja i saradnika.
I Vučić i Dačić, koji su unutar Vlade formirali paralelne strukture moći, 2012. godine hteli su da na čelo tajne policije postave poverljive ljude. Zamalo nije izbila javna makljaža oko toga. Navodno, Nikolićev Rodić je bio nekakvo “solomonsko rešenje”, za sve prihvatljiv. O njemu javnost nije mnogo znala, osim jednog ne baš relevantnog detalja: brat je Milana Rodića, nekadašnjeg julovca i bliskog saradnika Mirjane Marković. Osim toga, bio je, pisalo se, u Republičkoj izbornoj komisiji sredinom devedesetih, ono kada se zbila izborna krađa koju je morao da ispravlja Felipe Gonzales glavom i bradom. Vlast je potonju informaciju nemušto demantovala.
Rodić nije dugo trajao, nešto više od godinu dana. Upitna je bila, naravno, njegova stručnost, pravnik je koji je samo kratko obnašao funkciju generalnog sekretara predsednika Srbije Tomislava Nikolića, a onda je morao na važniji posao. Možda ga je preporučilo, barem malo, to što je u Centru visokih vojnih škola “Maršal Tito” završio Školu narodne odbrane. Onomad. No, znanje je krhko i lako se zaboravlja, a godine su prošle pune muka.
Važio je za birokratskog direktora. Njegov mandat je najpoznatiji po tome što je kao šef BIA sprečio prisluškivanje Nikolića i Vučića, navodno. Uprava kriminalističke policije izdala je nalog da se dvojac “tretira”, valjda je bilo razloga za to, ali je sve sasečeno u korenu.
Sećamo se da je tada, na sto dana Vlade, započela praksa koja traje i do danas. Vučić je na televiziji obznanio da ga prisluškuju i prate, pa mu je život ugrožen, a Nikolić je dojavio da nekakav policijski džip uporno pokušava da ga likvidira. Priču su zaokružili tabloidi: Nikolić i Vučić su na meti jer se bore protiv kriminalaca, tajkuna, bivše vlasti… Takoreći, oni su robinhudovi u borbi protiv sila zla. Kasnije je Nikolić ispao iz varijante, a ulogu pravednika za sebe je preuzeo jedino i samo Vučić. Superhik koji se privremeno prerušio u Robina Huda. Sada sve to deluje smešno, ali proizvodnja afera je kontinuitet naprednjačke vlasti, i rada BIA, od 2012. do danas. Nema ko nije nameračio da ubije Vučića, ali se on ne da. BIA klima glavom.
Kako god, Rodić očigledno nije bio po Vučićevom ukusu, pa je imao klasičnu političku karijeru nekoga kome je uskraćeno poverenje, a nije ono baš skroz zabrljao. Nakratko je bio ministar odbrane, da bi potom bio “sklonjen” u inostranstvo. Bio je ambasador Srbije u Azerbejdžanu, potom u Austriji, da bi se prošle godine skrasio u Ambasadi Srbije u Podgorici. Neki crnogorski mediji su postavljanje “bezbednjaka” na mesto ambasadora doživeli kao još jedan dokaz da se srpska tajna policija meša u unutrašnji politički život ove države.
ALEKSANDAR ĐORĐEVIĆ (2013–2017)
Kada su čuli ime i prezime, neki su na društvenim mrežama pomislili da je 2013. godine novi šef BIA postao proslavljeni košarkaš. I čestitali mu na tome. No, ispostavilo se da to nije tačna informacija.
Nakon odlaska Rodića, Vučić priznaje da lično koči izbor novog direktora tajne policije jer nije zadovoljan predloženim kandidatima. U međuvremenu, v.d. funkciju vrši dugogodišnji bezbednjak Dragan Marković Markoni, koji je bio Dačićev kandidat za šefa BIA i godinu dana ranije i sada. Tvrdilo se da je Markoni još tada procenio da je Vučić crkva u kojoj se treba moliti, pa je sa njim ostvario direktne kontakte, uz kaficu. Ali džaba.
Vučić se pojavljuje u javnosti – jedno od milion istorijskih obraćanja – te saopštava da je pronađen pravi kandidat za BIA. Ne zove se Markoni nego Aleksandar Đorđević. On je, veli, vrsni pravnik, njegov kolega sa fakulteta, čovek od visokog poverenja. Definitivan znak da su i Dačić i Nikolić u ovoj, i ne samo ovoj političkoj bici – “donji”. Aca Đorđević je bio blizak Vučiću i kao strastveni navijač “Crvene zvezde” i član njenog pravnog tima. Dakle, poznanstvo sa tribina i ispod tribina.
Đorđevićevo upravljanje Službom označilo je postepeno ali neumitno pretvaranje ove institucije u stranačku tajnu policiju. Marginalizovani su profesionalci i dovođeni naprednjaci. Ipak, poznavaoci prilika kažu da Vučić nije bio baš u potpunosti zadovoljan njegovim radom jer kao pravnik nije hteo baš sve da potpisuje i aminuje. Niti da ispunjava kompletne naloge sa vrha, pravdao se birokratskim zavrzlamama, od čega se Vučiću dizala kosa na glavi.
I njegovo čelnikovanje proteklo je u znaku afera u kojima je Služba bila zloupotrebljavana, odnosno raznih “atentata na Vučića” i serijskih “državnih udara”. Setimo se da je BIA za njegova vakta otkrila arsenal oružja u blizini kuće porodice Vučić u Jajincima. Ta priča nikada nije razjašnjena, ali je ispunila medijsku svrhu. Služba je na u najmanju ruku sumnjiv način učestvovala i u incidentu u Srebenici 2015. godine, kada je Vučić “jedva živu glavu izvukao”.
Vučić se Đorđeviću 2017. zahvaljuje na bezbednosnoj saradnji, a sledeće ga godine šalje u Sarajevo. Novog ambasadora Srbije u BiH bosanskohercegovački mediji nisu dočekali aplauzom. Smatrali su da je došao sa zadatkom da iznutra podriva i destabilizuje BiH, te prozivali svoju vlast što mu je nije uskratila agreman. Kako su tvrdili, on ne samo da je na špijunskom zadatku nego je povezan i sa organizovanim kriminalom. Prošle godine Đorđević je povučen iz Sarajeva, a na njegovo mesto dolazi Ivan Todorov, koji je takođe dugo bio trudbenik BIA.
BRATISLAV GAŠIĆ (2017–2022)
Prošlo je vreme pravnika i došlo vreme stranačkih udarnika. Nema više ništa u rukavicama, već direkt sekirom u čelo.
Možemo mi da pričamo o Bati Gašiću šta hoćemo, ali njegov mandat na čelu BIA bio je uspešan. U tome se svi slažu. Naravno, ne na polzu građana, već Srpske napredne stranke i Vučića. Stvari je doterao u red, nema disonantnih tonova, nema da se neko nešto buni, nema ni Zaštitnika građana. Mesto Saše Janković preuzeo je komični lik kojem se ime zaboravi čim se izgovori. Stvorena je za Batinog vakta prava politička tajna policija po ugledu na afričke i azijske autokratske ili diktatorske države. Puna kao brod i opasna kao torpedo. Za unutrašnje prilike. Potpuno zatvorena.
Dve godine pre bezbednosne službe, Gašić, među prijateljima poznat pod nadimkom Bata Santos, proglašen “vitezom od Čarapanije prvog reda”. On je definitivno bog Kruševca i celog tog dela Srbije, Rasinskog okruga. Tamo vedri i oblači koliko i Palma u Jagodini. Bavio se ranije biznisima, propadao, uterivali mu dugove, povezivan je sa kriminalnim grupama, finansirao je Srpsku naprednu stranku od njenog osnivanja… Tako se priča. To mu je bila dobra investicija, jer sada ni članovi njegove porodice ne mogu da pohvataju šta sve Bata poseduje od pokretne i nepokretne imovine, i medija dakako. On je jedan od medijskih magnata. Mada to što on poseduje teško da bi se u ozbiljnim razgovorima moglo nazvati medijima – u pitanju su propagandno-uveseljivački kompleti.
Sve u svemu, čovek od Vučićevog visokog poverenja, zadužen za “posebne zadatke”. Nema problem sa grižom savesti, dobro spava i bez lekova, tvrde. Nakratko je zglajzao 2016. jer je izjavio da voli novinarke koje “lako kleknu”, pa ga je Vučić razrešio poslova ministra odbrane. Da je sada takvo što izgovorio, verovatno mu ne bi ništa falilo. Onda je kritička javnost imala neku moć, dok nije potpuno marginalizovana. I uz pomoć BIA, nesumnjivo. Mediji spominju njegovu odgovornost u slučaju pada helikoptera u martu 2015. godine, ali se on u vezi s tim nikad nije nešto naročito potresao.
Kada je razrešen odbrane, Bata Santos se bavio specijalnim stranačkim poslovima. Nakon što je, kako je rekao predsednik, “izdržao godinu i po dana bez funkcije”, postavljen je na čelo BIA. Pod njim, definitivno je utvrđeno i provereno da služba radi “onako kako treba”, pa joj je postepeno povećavan budžet. Za vreme njegovog agovanja, izmenama Zakona o BIA direktor dobija nova ovlašćenja, može da radi šta mu se ćefne. Postaje, elem, Vučić unutar agencije. Za razliku od ovlašćenja, nije definisana niti jedna direktorova odgovornost, niti obaveza da prolazi bezbednosne provere.
Da bi se lakše otarasili nepodobnih kadrova, kaže nam Petrović, BIA je isključena iz radnopravnog sistema Srbije. Elem, ako nekoga otpusti, a ovaj ih tuži i sud donese odluku da je nezakonito ostao bez posla, predviđeno je da BIA vrši njegovu novu bezbednosnu proveru. Ako prođe, vratiće ga na posao. Ako ne, šta da se radi, takav je život. Osnivanjem Situacionog centra, Gašić je obezbedio nova brojna mesta za naprednjačke kadrove.
Za Gašićevog vakta nastavljena je zloupotreba službe u političke svrhe, ali i njeno učešće u unosnim poslovima s one strane zakona. Najpoznatija afera je svakako “Jovanjica”. U uzgoju i prodaji opojnih droga učestvovali su i aktivisti BIA, a Vučić je priznao da je i sam Gašić bio u kontaktu sa prvooptuženim u ovom slučaju, Predragom Koluvijom. Ako ćemo procenjivati po tome kako se vodi sudski postupak, u kakvom su položaju policajci koji su otkrili farmu marihuane, kako se u javnosti slučaj “spinuje”, kako se funkcioneri odnose prema njemu – izgleda da je u pravu inspektor Milan Isakov kada kaže da je “Jovanjica” bila “fabrika droge državnih službi”.
Gašić je pomogao Vučiću u obračunu sa ministrom i koordinatorom tajnih službi Nebojšom Stefanovićem, a nakon BIA-angažmana postaje ministar policije. Potom, u najfriškijoj Vladi – ponovo ministar odbrane. Tabloidi pišu da su se odnosi između njega i Vučića smoždili, jer je Gašić nezadovoljan položajem u stranci. Kažu da i on može da prođe kao Stefanović. Aj, videćemo.
ALEKSANDAR VULIN (2022–2023)
Staljinista po sopstvenom priznanju, Aleksandar Vulin je, na zaprepašćenje civilizovanog sveta u zemlji, regionu i inostranstvu, katapultiran na funkciju direktora BIA 2022. godine. Ovaj zagovornik “srpskog sveta”, abonent “govora mržnje”, “tetkin sin”, simpatičan kao čir na dvanaestopalačnom crevu – karijeru političku započeo je učlanivši se u JUL Mire Marković. Sada vodi nekakvu minornu stranku, koju je bespotrebno i “guglati”. Navodno je oduvek imao korektne i obostrano zanimljive komunikacione kanale sa tajnim službama. Preferirao je one vojne, kažu. No, svašta ljudi pričaju.
U svakom slučaju, njegov politički opstanak posle 5. oktobra je misteriozan. Odnekud je imao podršku. Jasno je da je danas oficir za vezu sa Rusijom, ali je pitanje kako je tako visoko dobacio. Ako je Rusija spala na njega, onda je zaista upitno šta će se sa tom zemljom zbiti.
Postoji jedna anegdota. Supruga trudna, još ona i muž ne znaju da li je kćerka ili sin u pitanju, ali počinju pregovori o imenu. Muž izokola spomene ime Miloš, a žena iskaže nezadovoljstvo. Muž smisli taktiku. U pregovorima traži da se eventualni sin zove Đurađ, po njegovom dedi. Moli i kumi, uporan je. Ukoliko bude žensko, neka supruga da ime. Supruga se rasplače. I onda on ponudi kompromis – da se zove Miloš. Supruga prihvati otprve.
Otprilike je Vulin u funkciji Đurađa. Postavljen je da bi bio smenjen, kažu stručnjaci. On je, kažu eksperti, fingirani ustupak Zapadu. Strašilo koje se pokaže, pa se skloni. Na čelu BIA-e je bio manje od godinu dana, institucija je nastavila da radi ono što je radila i ranije. Nije uspeo da napravi neku veću štetu, a čak je i, ne samo ovdašnja, javnost imala benefite od njegovog direktorovanja. Kao čelnik BIA bio je u medijskoj izolaciji – spasila se javnost bar na neko vreme od njegovih kretenskih izjava.
Vulin je dao ostavku u novembru prošle godine, sa sledećim obrazloženjem: SAD i EU traže “njegovu glavu” kao preduslov za neuvođenje sankcija Srbiji. Vučić i Srbija se nalaze pod tako strašnim pritiscima koje se mogu “porediti samo sa austrougarskim ultimatumom iz 1914. godine”. Vučić se bori kao lav, a on neće da bude sebičan i da mu u toj borbi smeta. Zato se povlači sa čela BIA. Amin.
TOMISLAV RADOVANOVIĆ (2023–2024)
Nakon Vulinovog demisioniranja, v.d. direktora postaje Tomislav Radovanović. Prethodno je bio načelnik Službe za specijalne istražne metode Ministarstva unutrašnjih poslova, pa viđen za direktora policije, ali je potom iz MUP degažiran. Zakačio se očigledno sa nekom opasnom ekipom.
Vulin ga prima kod sebe, kao oblik zahvalnice što je nastupao u javnosti i tvrdio da je porodica Vučić ugrožena sa svih strana, od vanzemaljaca do unutrašnjih izdajnika. Kao onoga ko ugrožava porodicu naveo je i bivšeg ministra policije Nebojšu Stefanovića. Kada nisu mogli da ga direktno ugroze, smislili su aferu “Jovanjica”, tvrdio je Radovanović. Sve što uši u predsednika vole da čuju.
Ipak, nije mu uspelo ono čemu se nadao, da postane i pravi direktor BIA. Navodno, Vučić i ekipa su poštovali njegovu lojalnost i slatkorečivost, ali nisu imali poverenja u njegove intelektualne gabarite.
Interesantno je da je “Srpski telegraf” vodio kampanju protiv Radovanovića. Navodno, on je jedan od onih koji stoje iza hapšenja generala Slobodana Malešića, bivšeg načelnika novosadske policije. Vlasnik ovog lista Milan Lađević nedavno je, kao što je znano, fizički nasrnuo na novinara “Radara” Vuka Cvijića upravo zato što je ovaj “pisao svašta o Malešiću”, njegovom kumskom pajtosu.
Uglavnom, Lađevićev tabloid je napisao da je Radovanović prisluškivao Malešića kako bi uklonio konkurenciju u bici za mesto direktora policije. “Kada je shvatio da je general saznao za te kriminalne radnje, pala je odluka da se diskredituje i tako ućutka po svaku cenu. Radovanović i njegovi saradnici su godinama bili na platnom spisku ‘kavačkog klana’, tačnije Dijane Hrkalović i Velje Nevolje i zgrnuli ogromne pare. Fond Gvantanamo se odnosi na novac koji je Amerika uplaćivala našem MUP-u na ime troškova smeštaja i obezbeđivanja zatvorenika koje su SAD, po međunarodnom sporazumu, poslale u Srbiju”, piše “Srpski telegraf”, kojem, kao ni drugim režimskim medijima, ne treba verovati ni kada darove nosi. Pukne čir, iscuri malo gnoj i nastavi se dalje. Dok ne pukne najveći čir i sve nas ne zaspe svojom nutrinom, kao u onom skeču Montija Pajtona kada debeljko u restoranu pojede trunku viška i eksplodira. E, tada će valjati nositi kišobrane.
VLADIMIR ORLIĆ (2024-)
I dolazimo do Vladimira Orlića, kojeg smo već opisali na početku teksta. Dolazi, kako rekosmo, na čelo dobro uhodane mašinerije. Pokazuje naročit senzibilitet za obračun sa opozicijom i kritičarima režima, tu mu mašta i strast prorade. Ovde će strast moći i da pravovaljano institucionalizuje. Možda će, shodno njegovom karakteru, dezavuisanje političkih protivnika dobiti dodatni spektar boja. U skladu sa epitetima koje je smišljao u parlamentu kako je zabeležio “Istinomer”: pilićar, muljator, oskudna pamet, tupave baljezgarije, umišljeni zgubidan, politički promašaj, nedorasli diletant, belosvetska lopuža i ljudska karikatura.
Orlić ima “kratke noge”, pa recimo izgovori neistinu lakše nego što popije gutljaj vode. Kaže da su medijske slobode danas veće nego 2012. godine, recimo. Setimo se da je u javnost svojevremeno dospela informacija da on i “čuveni” Aleksandar Martinović, po mišljenju Ministarstva prosvete, nezakonito rade kao pradavači u Višoj medicinskoj školi u Ćupriji, zgrćući velike honorare. Orlić je posle, na N1, negirao da je ikada bio angažovan u ovoj školi. Sutradan je BIRN objavio dokumentaciju u kojoj se jasno vidi da je bio predavač na master studijama za školsku 2019/20 godinu. Uglavnom, tako nam je pao pasulj. A i realno, nema Vučić baš mnogo kadrova.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
