Svi premijerovi ljudi

Vedrog i iskreno nasmejanog Aleksandra Vučića javnost je poslednji put videla kada je saopštavao rezultate drugog kruga predsedničkih izbora u maju 2012. godine. Mnogi pamte tu sliku: pomalo frenetičnim glasom, on se obraća javnosti Srbije, čestita joj novog predsednika, ne može da sakrije uzbuđenje… Nosi košulju, rukavi su mu zavrnuti, izgleda kao da se nije obrijao taj dan, a iza njega stoje članovi stranke koja će od tog trenutka preuzeti vlast u Srbiji. Vučićev nastup odavao je čoveka koji je toliko srećan što je dan pobede nastupio da ne može u potpunosti da kontroliše emocije. Obraćanje je prekidano aplauzima i uzvicima odobravanja, a iza njega šira javnost Srbije može da prepozna Vladimira Božovića, starog partijskog preletača, a docnije će se u kadru pojaviti i Vladimir Cvijan, takođe preletač, profesor Pravnog fakulteta Oliver Antić, lični mentor predsednika Srbije Tomislava Nikolića u periodu posle dolaska na vlast u oblasti prava, borbe protiv korupcije i sveta odlikovanja, i Saša Mirković, narodni tribun, estradni menadžer i medijski mogul iz Zaječara.

Drugi koji stoje oko Vučića potpuno su nepoznati za javnost u Srbiji. Kada se kadar proširi, vide se Velimir Ilić, još jedan stari preletač, i nekoliko njih u najboljim pedesetim godinama.

Nigde nema onih označenih poslednje tri i po godine za najbliže Vučićeve saradnike i ljude zadužene – formalno ili neformalno – za mnoge važne poslove u Republici Srbiji. Tek će u narednim mesecima javnost saznati za Slavišu Kokezu, Gorana Veselinovića, Nikolu Petrovića, Andreja Vučića, Sinišu Malog, Ivicu Kojića i još neke koji danas slove za ljude na kojima se možda zasnivaju oni elementi promena u Srbiji obećavani u kampanji 2012. godine.

S vremenom, oko Vučića se formiralo nekoliko slojeva saradnika važnih u njegovom sistemu vladavine: njegovi najbliži „životni saradnici“ – pobrojani u pasusu iznad – čine neku vrstu prvog ešalona, prema onome što se može u javnosti videti. Drugi krug sastavljen je od najvernijih ministara u Vladi Srbije – Nebojše Stefanovića, Nikole Selakovića, Zorane Mihailović, Aleksandara Vulina, Zlatibora Lončara i Bratislava Gašića (ovaj poslednji će još neko vreme biti formalno u timu zbog mizoginog incidenta napravljenog u Trsteniku 6. decembra 2015. godine a koji vodi ka njegovom isključivanju iz Vlade Srbije). I, konačno, tu je treći krug u kome se nalaze verni partijski činovnici, ljudi koji, čini se, više vole Vučića nego vlast: Zoran Babić, šef odborničke grupe u republičkoj skupštini, Igor Bečić, potpredsednik Skupštine Srbije, Vladimir Đukanović, poslanik SNS a, a oni su i neki od najistaknutijih iz ove grupacije.

Prvi ešalon je omogućio Vučiću kontrolu svih važnih poslova i novčanih tokova u Srbiji – bilo da je reč o privatnom preduzetništvu ili potrošnji javnog novca – te kontrolu u oblasti medijske industrije. Svi oni su danas jako dobro situirani ljudi koje je teško razlikovati od onih protiv kojih je SNS i Vučić lično „ustao“ na izborima 2012. godine i koji su „opljačkali Srbiju“. Drugi ešalon poslužio je da se potčine mnoge institucije i da se ponekad grubo upotrebljavaju za dnevnopolitičke stvari, a treći ešalon je na liniji odbrane Vučićevog lika i dela prema najširoj javnosti kada on sam ne stigne da se bavi i tim poslom.

I još nešto. Ni drugi i treći krug nisu imuni na luksuzne stvari i čini se da ne prođe nedelja a da ne vidimo ministre u novim kućama, sa još skupljim odelima i u najelitnijem provodu. S druge strane, sva tri ešalona koriste svoju moć i uticaj da kreiraju „kadrovsku politiku“ mnogih javnih preduzeća i da na taj način zaposle veliki broj stranačkih „kadrova“.

Dok je uzlet trajao, dok je preuzimana kontrola, a o tome gotovo da nigde javno nije bilo reči, svi oni su izgledali kao deo jedinstvenog, monolitnog tima koji je okupio i formirao Vučić i koji je jasno povezan samo odanošću prema lideru. Kako vreme odmiče a ambicije rastu, izgleda kao da monolit počinje da puca i da se bliski saradnici sukobljavaju međusobno u nedostatku „spoljnih neprijatelja“. Iako se Vučić iz sve snage trudi da odbaci bilo kakve primedbe upućene na račun svojih najbližih saradnika, mnogo stvari je počelo da isplivava i menja sliku o prirodi njegove vlasti. Umesto da građani vide „promene“ iz premijerovih obraćanja javnosti, sve više dobijaju sliku stvaranja nove oligarhije koja je zamenila staru, a da u državi ništa na dobro nije promenila.

foto: fonet / slobodan miljević

SPORT, ZABAVA I DIPOS: O većini pomenutih i o njihovoj ulozi u sistemu Vučićeve vladavine bilo je reči i ranije.

Slaviša Kokeza, preduzetnik iz Beograda, pojavio se u javnosti zajedno sa Vučićem kada su oni pre tri godine, u decembru 2012, na čuvenoj ponoćnoj sednici preuzeli upravljanje fudbalskim klubom Crvena zvezda. Do tada nepoznati čovek – a ni docnije se nije preterano pojavljivao u javnosti – postao je najvažnija figura u FK CZ i bio prepoznat kao lični Vučićev izaslanik sa zadatkom da uredi klub i vrati ga na staze „stare slave“. U prvim mesecima po dolasku u Zvezdu on je radio zajedno sa Nebojšom Čovićem i Draganom Džajićem (ali i uz pomoć nekih drugih prijatelja kao što su Zoran Bašanović i Zoran Stojadinović), uspeo da reanimira pokleklu ekipu i dovede je do titule u proleće 2013. godine. Uporedo sa radom u FK CZ, Kokeza se bacio i na Fudbalski savez Srbije, pokrenuo postupak za smenjivanje Tomislava Karadžića, ali mu to ni do danas nije pošlo za rukom. Tek kada je sa prijateljima došao u klub i kada je odškrinuo vrata Saveza kao da je razumeo da stvari nisu baš tako jednostavne i da se sa aktuelnim predsednikom FSS a neće lako izboriti. Njegov trogodišnji saldo u fudbalu jeste da je danas potpredsednik Saveza zadužen za takmičenje i da slovi za Karadžićevog omiljenog kandidata za budućeg predsednika Saveza. Sam predsednik FSS a u Kokezi danas vidi dobrog „sportskog radnika“ koji je „upoznat sa sistemom“, koji se u međuvremenu „dokazao u privredi“ i možda je spreman – ako Karadžić tako proceni – da sedne na mesto prvog čoveka raspalog i dezorijentisanog Saveza.

Kokeza je svoj angažman u klubu iskoristio i da aktivnije učestvuje u poslovnom životu Srbije: udružio se sa Slobodanom Kvrgićem, preduzetnikom u oblasti distribucije softvera, i zajedno su za tri godine uspeli da naprave takav sistem povezanih preduzeća da važi danas za najmoćniji u ovoj oblasti u zemlji. „Prointer“ je ime kompanije koje se posredno vezuje za Kokezu i postoji mnogo indicija koje govore da je upravo on, zbog svog statusa povlašćenog Vučićevog prijatelja, uspeo da uveća promet ove firme preko četiri puta u samo jednoj godini.

Poput Kokeze, Goran Veselinović je stari Vučićev drugar: tokom ranih radikalskih dana, formacijski mu je „zapalo“ da se „bavi medijima“, a u poslednjem i još nezavršenom ratu tabloida, javnost u Srbiji mogla je u većoj meri da sazna na kakav je način on umešan u poslove medijske industrije. BIRN i „Vreme“ su pisali o tome u trenucima kada je on preuzimao poslove koje je dugo godina kontrolisao u velikoj meri Dragan Đilas preko svojih preduzeća.

Veselinović je Vučiću obezbedio da ima uticaj u skoro svim velikim medijima kroz oglašavanja, što u isto vreme stavlja i kontrolu nad delom biznisa u Srbiji: „javna tajna“, poznata svima zaposlenima u medijima, jeste da se reklamni prostor prodaje samo onome ko ima naklonost vodeće političke stranke i da će kompanije pre izbeći da se oglašavaju nego da se zamere vlastima.

Veselinović, formalno vlasnik PR agencije Rajt, dugo je važio za nevidljivog moćnog čoveka iz Vučićeve okoline. Zapravo, pripalo mu je da posredno kontroliše distribuciju desetina miliona evra u poslovima medijskog oglašavanja i prodaje reklamnog prostora u medijima. Istovremeno, advokatska kancelarija njegove supruge Nevene znatno je uvećala svoj portfolio i uticaj tako što su mnogi korporativni klijenti „prešli kod njih“ u poslednje tri godine kao i značajan broj javnih preduzeća. Veselinovići su za kratko vreme od srpskog proseka skočili u srpsku elitu koja podrazumeva skupe džipove, elitne stanove i poslovni prostor iznajmljen kod DIPOS a.

U „ratu tabloida“ koji trenutno traje, Veselinović se pojavljuje posredno i kao jedan od ljudi koji nameravaju da pokrenu svoje dnevne novine pod imenom „Ekspres“. To možda više govori o sukobima unutar Vučićevog okruženja nego o njegovoj intimnoj potrebi da bude izdavač novina.

Nekadašnji Veselinovićev dobar prijatelj Nikola Petrović dugo je bio čovek čije se ime nikako ne pominje u javnosti. On je – a o tome je „Vreme“ ove jeseni detaljno pisalo – došao na čelo JP EMS sa mesta direktora u jednoj od kompanija u vlasništvu Nenada Kovača, tajanstvenog preduzetnika iz Beograda, koja se bavila poslovima u elektroenergetskom sektoru. Zbog toga što je godinama bio potpuno nepoznat srpskoj javnosti, o njemu se raspredaju mnoge priče, ali jeste činjenica da je on jedan od najbližih ljudi Aleksandra Vučića i ne samo zbog toga što su „dupli kumovi“: Petrović je uveo Vučića u svet bogatih ljudi, skupih satova i vina, elitnih restorana i prefinjene kuhinje…

Napravio samo jednu grešku: tokom leta 2015. godine izjavljivao je da nema nikakve veze sa DIPOS ovim vilama, da bi se nedavno ispostavilo da živi u jednoj od njih. Ovakav rasplet urušio je njegov kredibilitet i doveo u pitanje neke druge stvari o kojima je posredno govorio – da nema nikakve privatne poslove, da nema vlasničke udele u kompanijama u kojima je imao do imenovanja na mesto direktora JP EMS itd. Javnost se zato s pravom pita na koji to način Petrović uspeva da preživi sa svojom porodicom ako skoro celu svoju platu potroši na rentiranje vile na Dedinju. U više navrata Vučić je eksplozivno reagovao kada bi Petrović bio pominjan u javnosti, a posebno u slučaju afere „Prisluškivanje“ okončane – makar za premijera – time što je Petrović „prošao poligraf“.

DEVIČANSKA OSTRVA U BEOGRADU NA VODI: Na poligrafu nije bio, ali od njega ne beži ni Siniša Mali, gradonačelnik Beograda. Njega je ove jeseni uzdrmao slučaj „24 stana“, koji je vlast uspela da okrene na priču o tome da li Mali ima ili nema 24 stana na bugarskoj rivijeri, umesto da se vidi kojih je kompanija on zapravo vlasnik ili zakonski zastupnik i da li su sa Devičanskih Ostrva ili iz nekog drugog poreskog raja…

Gradonačelnik Beograda je demantovao sve navode istraživačkih priča koje je tri nedelje zaredom objavljivala Mreža za istraživanje korupcije i organizovanog kriminala „Krik“. U isto vreme i u više navrata, to je uradio i premijer Vučić odbacujući navode iz istraživanja kao koještarije čiji je cilj samo da destabilizuju njegovu vlast.

Siniša Mali u sistemu Vučićeve vladavine ima važno mesto. „Vodi“ dva posla sa „Arapima“, odnosno zadužen je za dovođenje Etihad ervejza u nekadašnji JAT i rukovođenje projektom „Beograd na vodi“. Ako je Nikola Petrović upoznao Vučića igrajući basket u blokovima na Novom Beogradu, Mali je imao tu čast verovatno na nekoj utakmici koju je igrao KK Crvena zvezda jer su njegov brat Predrag i Andrej Vučić bili zajedno jedno vreme u upravi tog kluba i važe za jako dobre prijatelje. Po toj legendi, Mali je u prvi ešalon Vučićeve vladavine ušao preko braće, ali moguće je pretpostaviti da je došao i sam sa svojom biografijom finansijskog eksperta koji ima poznanstva širom sveta sa različitim poslovnim sojevima. Zbog značaja projekata sa Etihadom i „Beograd na vodi“, Vučić – sve i da je želeo – ni u kom slučaju nije mogao da smeni Malog. Međutim, ta je „afera“ doprinela da se u javnosti počne rušiti mit o naprednjačkoj vlasti kao vlasti skromnih, poštenih i pristojnih ljudi. Mali važi za jednog od bogatijih ljudi iz Vučićevog okruženja i objašnjava svoje bogatstvo uspešnim konsultantskim poslovima koje je vodio od 2004. do 2012. godine.

foto: m. milenković

Najmanje poznat, a jednako važan šraf u Vučićevom sistemu vlasti je Ivica Kojić, šef premijerovog kabineta i čovek koji se takođe gotovo nikad ne pojavljuje u javnosti: ponekad se može videti kako sa velikom torbom u rukama prati Vučića na svim važnim sastancima. On je „najbolje od Dinkića“ što je preteklo Vučiću – vredan i temeljan čovek, iako ne preterano obrazovan. Svoje nedostatke nadomešćuje upornošću i sposobnošću da više radi od svih ostalih oko sebe. Kojić važi za možda najvažnijeg koordinatora svih velikih državnih poslova i gotovo da se nijedna odluka u tom smislu ne donosi bez njegovog znanja. Za njega kažu i da je u svet finansija ušao na mala vrata Narodne banke Srbije u vreme Dinkićevog mandata, te da je na ovom mestu nasledio Aleksu Jokića, veterana iz svih režima.

NA PRVOJ LINIJI: Čitav ovaj prvi ešalon, osim Siniše Malog koji je silom prilika i na javnoj funkciji, deluje u pozadini, bez prisustva javnosti i kamera. Za razliku od njih, onaj drugi i treći uvek je „na prvoj liniji fronta“, spreman da u svakom trenutku dâ sve od sebe da „odbrani“ Vučića. U tome posebno prednjači ministar unutrašnjih poslova doktor Nebojša Stefanović, kome je Vučić poverio jedno od najosetljivijih ministarstava s obzirom na nikada reformisani sistem javne i tajne bezbednosti u Srbiji. Stefanović, naročito u poslednje vreme, nastupa i kao policajac i kao tužilac i sudija, sve pravdajući se svojim građanskim pravom da slobodno govori. Suštinski, policijom upravlja sam Vučić – što preko Stefanovića koji se uvek trudi da bude što bliže uz predsednika Vlade, što preko agilne sekretarice Uprave kriminalističke policije Dijane Hrkalović. Hrkalović važi za „boga i batinu“ u MUP u i biće zanimljivo pratiti šta će se dalje u tom sektoru dešavati sada kada je napokon imenovan novi šef kriminalističke policije Srđan Paskvali.

Stefanović je takođe avanzovao za kratko vreme bavljenja politikom: preselio se u elitni deo Bežanijske kose na Novom Beogradu gde mu odskora društvo pravi i Aleksandar Vulin, jedini ministar koji nije iz SNS a, ali koji možda najjače od svih „brani politiku“ Aleksandra Vučića. Vulin je verovatno jedna od najintrigantnijih pojava na političkoj sceni Srbije poslednjih dvadesetak godina, i čini se da je nagrađen zbog vere u Nikolića i Vučića u danima kada su im „se svi smejali“. Militantan u držanju i pozi a feminiziran u govoru, Vulin je oličenje dvojakosti Vučićevog modela upravljanja: ka unutra strogo, ka spolja najljubaznije moguće.

Mada Vulin za jedan deo javnosti predstavlja klovna, on u isto vreme organizuje svoju malu stranku Pokret socijalista i širi mrežu uticaja – svi su dobro videli da je ministar rada, zapošljavanja i boračkih pitanja jedan od najbližih ljudi Vučiću i da sa tom njegovom slikom na reveru uspeva da preotme čitave odbore drugih stranaka koje su danas daleko od vlasti.

Vulin, doktor Stefanović i Nikola Selaković, ministar pravde, nastupaju kao oni stari radikali koji neprestano vide neke neprijatelje što predsednika Vlade što Srbije same. Selaković, nekadašnji đak Olivera Antića, iako poprilično uglađen i bez umešanosti u bilo kakve „afere“, pokazao je u nekim svojim nastupima da ona stara radikalska krv nikada ne može da presahne. To se najbolje videlo nedavno: em je lično organizovao doček haškog osuđenika Vladimira Lazarevića, nekadašnjeg generala Vojske SRJ, em izjavio istom prilikom da naša deca treba da se ugledaju na tog čoveka. U sistemu Vučićeve vladavine Selaković je vertikala poštenja koja se teško može osporiti, ali i važan glas onim pravim biračima SNS a kojima je potrebno „dati nešto“ u situaciji kada nema ni Velike Srbije ni Kosova kao političkih vizija. Vučić ga je nekoliko puta notirao kao čoveka kome bi trebalo dati da preuzme veću odgovornost upravo zbog svog poštenja, ali se čini da je za njega i vođenje pravosudnog sistema preteško breme: revizija „DS reforme“ iz 2010. godine u Selakovićevoj izvedbi u poslednje tri i po godine nije dovela ni do boljeg sistema ni do veće dostupnosti pravde građanima Srbije.

POGLEDAJTE FEJSBUK: Na kraju ostaje da se kaže nešto i o ulozi brata Aleksandra Vučića, Andreja. Ovaj nekadašnji košarkaš je formalno zaposlen u Narodnoj banci Srbije, u kovnici novca na Topčideru u Beogradu gde je deo svog radnog veka takođe proveo i njihov otac, Anđelko Bato Vučić… Zašto formalno zaposlen? Dovoljno je samo da se pogleda koliko Andrej Vučić ima aktivnosti po čitavoj Srbiji kao predstavnik SNS a ili lični izaslanik Aleksandra Vučića, pa da postane jasno da ne postoji mogućnost da dobije toliko slobodnih dana ili da toliko dugo bude na bolovanju. Ako se samo na Fejsbuku pregledaju razne stranice opštinskih odbora SNS a, vidi se da je Andrej Vučić neprestano na putu i da na neki način upravlja strankom jer ga svuda dočekuju kao veoma važnu ličnost… Predsednik opštine Čajetina ga je nedavno označio kao čoveka koji „vedri i oblači“ u Zlatiborskom okrugu.

Na Privrednom sudu je opovrgnuto da je Andrej Vučić imao veze sa osnivanjem firme Asomakum koja je bila jedna od deset u lancu organizovanog prikrivanja poreza. Mediji su ga predstavljali kao velikog rusofila, što važi i za oca Anđelka koga opet pominje kao važnog savetnika svog sina Aleksandra Vučića kada su u pitanju postavljenja na mesta u nekim agencijama koje imaju veze sa finansijama, te nekim bankama u kojima država i dalje ima vlasništvo…