Svi porazi Srbije njihove su pobede

Da li će do “utrafičenja” ovog broja “Vremena” još neko od naprednjačkih funkcionera osim ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Gorana Vesića podneti ostavku nakon jezive tragedije na Željezničkoj stanici u Novom Sadu, kako je to najavio premijer Miloš Vučević? Možda hoće, možda i neće, to zapravo za temu s kojom smo se uhvatili u koštac i nije odveć bitno. Važno je to što se svaki ustupak građanima, javnosti, kritičarima i opoziciji, svaki čak i simbolički gubitak u političkoj i društvenoj areni – u naprednjačkoj viziji sveta doživljava kao katastrofalni poraz koji je neprihvatljiv i dugoročno neodrživ. Na njega se ne gleda kao na uobičajeni deo političkog života u demokratskim ili iole demokratskim državama, koji podrazumeva kompromise i ustupke. Ali, gde smo mi, a gde je Evropa!

Decenijsko i kusur iskustvo naše sa osobenom strankom na vlasti o tome svedoči, a primera ima bezbroj: naprednjaci, očigledno sledeći “sive ćelije” svoga predsednika (ne mislimo na ovog fiktivnog), politiku i sve njene segmente doživljavaju kao borbu na život i smrt. Ne smeju izgubiti čak ni u masnim fotama. I tu treba “izdominirati” i poniziti protivnike, pokazati snagu i veličinu. A ako se nekad i mora izgubiti, ustupak, poraz ili “poraz” samo su kratkoročna pojava, koju valja na svaki način protokom vremena pretvoriti u pobedu ili anulirati – relativizacijom, sabotažom, opstrukcijom i osvetom, sve do ponovnog uspostavljanja pune kontrole. Ovakav “pristup” politici ima i svoje pragmatične, ali i iracionalne elemente.

HEPI VESIĆ

Dva sata nakon Vesićeve ostavke Vučić je gostovao na Hepiju, televiziji čiji je program u svakoj pristojnoj kući u kojoj ima maloletnih i osetljivih lica – “skremblovan”. Kaže predsednik da on ministra nije naterao da podnese ostavku, gde bi on to, već da je to ovaj samoinicijativno uradio, iz dubokih moralnih razloga. Da nije tragičnog konteksta, povezivanje etike sa Goranom Vesićem bilo bi smehotresno, pogotovo što je trebalo četiri dana da mu moral proradi, kao što je komična i Vučićeva tvrdnja da se ministar sam povukao. Čak i onima na vrhu tribina, onima koji su ulaznicu dobili kao bonus uz kupovinu deterdženta za veš, jasno je da je sve precizno isplanirano: Vesić u 18 časova pred svetlima reflektora plače i najavljuje ostavku, a to predstavlja šlagvort za jubilarni stohiljaditi Vučićev TV iskaz na nekoj od nacionalnih televizija u udarnom terminu, tokom kojeg će iskaza satima blebetati o svemu i svačemu, pre svega o sebi.

Ništa iz Vučićevog iskaza nismo čuli a što već nismo znali. I svaki njegov uzdah je predvidljiv. Očekivano, on je najtužniji čovek na svetu zbog pada nadstrešnice u Novom Sadu, njega je to, je li, pogodilo više nego rodbinu unesrećenih, mada je on istovremeno i najveća žrtva tragedije, koju politički zlotvori koriste da bi osujetili njegov bezgrešni lik i impozantno delo.

Ne samo iz njegovih reči, jasno je da je Vesićeva ostavka iznuđena, da se par dana kalkulisalo i računalo pre svega na to koliko će naprednjački rejting biti oštećen tragedijom, te da je procenjeno da se u ovoj šahovskoj partiji mora žrtvovati i jača figura zarad pobede na kraju. Verovalo se da će se za koji dan smanjiti odijum javnosti, da će spinovanja i lažne informacije upaliti, ali se bes samo povećavao. Od nivoa besa zavise i neke eventualne druge ostavke. Dakle, jedini je cilj kako smanjiti šok i nezadovoljstvo građana – ako ne tragediju pretvoriti u politički dobitak, onda maksimalno umanjiti štetu. Time se bave režimski marketing-eksperti, koji rade u tri smene ovih dana.

Iz predsednikovih reči jasno je da se Vesićeva ostavka zapravo posmatra kao politički poraz, a ne kao moralni čin. Taj poraz valja, opet protokom vremena, pretvoriti u svojevrsnu pobedu, kako se to već radi. Da režim računa na Vesića u punom kapacitetu, zarad njegovih dokazanih kvaliteta u specijalnim operacijama, jasno je već iz propulzivne vesti u kojoj glavnu ulogu ima Željko Mitrović, a koji je ministru ponudio dobro plaćeno mesto u svojoj medijskoj imperiji kiča, nahvalivši ga do neba.

Nema sumnje, Vučić će pobedom smatrati to da Vesić uskoro zajaše na neku novu visoku funkciju, a građani zaborave novosadsku tragediju, kao što je sve ostalo što nam se pod naprednjacima desilo – progutala galopirajuća demencija. Biće novih događaja i tragedija, i spektakla raznog, pa će i zahtev javnosti za krivičnom i političkom odgovornošću polako splašnjavati. Na to se računa. Kakvi porazi, kakvi bakrači, sve je to samo privremeno!

GAŠIĆ I “KLEČANJE”

Logično je da se na društvenim mrežama Vesićeva ostavka upoređuje sa onomadnom smenom ministra odbrane Bratislava Gašića, kao i aferom “kompletni idioti”, u kojoj je Vesić imao važnu ulogu.

Setimo se, bila je to 2015. godina i popularni Bata je, kao što bi svaki rasni džiber ovdašnji, kakvih ima na tone, pokušao da se našali nad činjenicom da je novinarka pred njim čučnula da ne bi bila u kadru brojnim snimateljima i kako bi istovremeno uzela od njega izjavu. Doskočica, verovatno izrečena posle par rakijica, da “voli novinarke koje tako lako kleknu” koštala ga je ministarskog mesta, pošto je Vučić odlučio da je ovaj ispad “neprihvatljiv”. Dva meseca kasnije Gašić je i smenjen. Bilo je to u vreme kada je Vučić još uvek bio u ulozi regionalnog faktora stabilnosti i proevropskog “maksveberijanca”, i kada su mu mnogi sa svih strana – neki se sada gorko kaju – tapšali. Nije jasno zašto je ova smena tada bila potrebna, možda je to što je rekao da “Bata mora da ode” bilo samo trenutna inspiracija tadašnjeg predsednika Vlade Srbije, a možda i neka vrsta planirane igranke za građane i javnost, i ljudske pravaše, od kojih su neki bili na njegovoj strani, tada.

Naime, od dolaska naprednjaka na vlast do sada, ozbiljnijih razloga za ostavke i smene ministara bilo je na tone, praktično bi, zbog hiperprodukcije afera i metastazirane, normalizovane i okamenjene korupcije, svakog dana svaki ministar morao da bude smenjen ili da podnese ostavku. Razlozi se samo umnožavaju geometrijskom progresijom, kako mandati protiču. Ipak, Vučić se ne odriče svoje posluge, čak i ako bi mu neke smene dobro došle za rejting. Razlog za to je što je u deficitu sa kadrovima, pogotovo beskrajno poslušnim, sposobnim i spremnim na sve, baš sve. Drugo, kao u svakoj sumnjivoj strukturi, ne odričeš se lako svojih ljudi. I treće, ne manje važno, smene doživljava kao politički poraz koji, kako rekosmo, njemu ne priliči, a ni naprednjacima koji moraju uvek da budu superiorni. Vučić svoje ministre uglavnom, kako kaže, “ne da”. Izuzimamo iz ovoga prošlogodišnju postribnikarsku ostavku ministra prosvete, SPS-ovca Branka Ružića, koja iz ove perspektive deluje odista kao lični čin.

“Ispad” sa Gašićem pretvoren je u pobedu takoreći odmah. Prvo je Bata hvaljen sa svih strana, pa je postavljen da upravlja strankom, koja je jača od svih ministarstava zajedno. To je za vlastitu pastvu namenjeno bilo. Onda je avanzovao, postao direktor moćne BIA, od koje je uspešno stvorio partijsku tajnu policiju za obračun sa kritičarima i opozicijom. Kasnije je bio nosilac više ministarskih funkcija. To što se sada našao u sukobu sa Vučićem nema veze sa davnom smenom, već sa slabijim prilivom državnih sredstava na račun povezanih lica. Uglavnom, po svemu sudeći, politički uzlet posle ostavke očekuje i Vesića. Ko zna, možda će postati i premijer. Potencijala za to ima. Predsedniku je to važno. Da li će se neko buniti?

foto: nenad mihajlović / tanjug

AVANZOVANJE “KOMPLETNIH IDIOTA”

Setimo se i “kompletnih idiota”. Da li je nekom nešto falilo? Naprotiv. Prošlo je osam godina od čuvenog slučaja “Savamala”, koji je onomad imao odjeka u javnosti i zapalio društvene mreže. U međuvremenu se cela Srbija pretvorila u ovo beogradsko naselje. Tako je, pre svega, nekakav makar simbolički poraz pretvoren u veliku pobedu.

Radi se, da podsetimo, o bespravnom rušenju objekata tokom izborne noći. Posao su odradili ljudi u fantomkama, policija je igrala domine. Trebalo je ovu aferu izmenadžerisati i pripremiti Srbiju da proguta naredne vagone žaba. Vučić je kritikovao rušenje, tvrdeći da su ga organizovali “kompletni idioti” iz vrha beogradske vlasti. Najavio je njihovu odgovornost. Ne samo iz njegovog ugla, to je doživljeno kao uspeh kritičara i javnosti. Šta se u međuvremenu desilo? “Kompletni idioti” su avanzovali. Siniša Mali je postao ministar državnih i porodičnih finansija, a Vesić – prvi čovek grada, a potom i ministar koji obrće milijarde. Dlaka s glave nije falila ni bilo kome drugome iz vlasti, svi eno rade punom parom i mlate moć i pare na svojim funkcijama. Izuzev Nebojše Stefanovića, koji je u međuvremenu zglajznuo, ali naravno ne zbog Savamale i drugih afera, već zato što se jednostavno preigrao.

Režimski mediji su uradili svoj posao, ovi drugi su marginalizovani. Stvorena je takva atmosfera da je Vučić mogao bez muke da kaže da mu je žao što on nije navukao fantomku i rušio “nelegalne objekte”. Tako je jedan makar simbolički poraz – pretvoren u pobedu. Kada je ovo izgovarao, tako se samozadovoljno smeškao. Bar malo sadistički.

foto: skrin šot

A KAD SMO VEĆ KOD MEDIJA…

Medijska udruženja vode decenijsku bitku sa naprednjačkim vlastima, sa ciljem da se uredi medijska scena, koja liči na trećerazredni horor-film. Svaki njihov uspeh da unaprede legislativu, ostvaren uz pomoć međunarodnih čimbenika, naprednjaci su efikasno pretvorili u vlastitu pobedu. Što se više udruženja trude, to je medijska scena nepodnošljivija. Naprednjaci se igraju mačke i miša, i u tome uživaju.

Recimo, zakoni iz 2014. godine trebalo je da znače izlazak države iz medijskog vlasništva. Doveli su do toga da ogromna većina medija postane vlasništvo partije na vlasti, i da se finansiraju državnim sredstvima. Sasvim suprotno zakonu. Pre neki dan je Vučić u jednoj emisiji nekoliko minuta elaborirao da država, odnosno on, finansira sve televizije. To je tačno, ali je protivzakonito. Nije mu to izletelo, to je njegov način da proglasi pobedu i pošalje poruku svemoći.

Potom su medijski eksperti bili zadovoljni jer su uspeli da uvedu, pa onda i da dodatno urede, obavezno konkursno sufinansiranje medijskih sadržaja. Da ne gnjavimo čitaoce, elem, novac građana bi trebalo da ide u medije koji rade u javnom interesu, a ne u interesu moćnika na vlasti. Ovaj ustupak vlasti, posle iscrpljujućih godina pregovora, naprednjaci su pretvorili u svoje pobede, zabole ih. Prvo su sredstva dodeljivali skoro isključivo režimskim medijima, a onda je kolač koji se izdvaja za ovu vrstu finansiranja drastično smanjen kako se vlast ne bi gnjavila sa raznim novouspostavljenim procedurama, tako da su ka svojim medijima usmerili državne novce u cisternama, putem netrasparentnih javnih nabavki. “Medijskim okupatorima” može dopasti tek pokoje zrno žita.

Onda priča o REM. Opet pod pritiskom međunarodnih i domaćih organizacija, savet ovog tela je raspušten posle donošenja novih medijskih zakona, prošle godine. Reklo bi se, veliki uspeh boraca za medijske slobode. Ali, Zekić-ekipa je u zaustavnom vremenu, protivno zakonu naravno, beogradsku dozvolu za emitovanje dodelila TV Informeru. Da se poštovao zakon, televizijska verzija DJV tabloida ne bi mogla da dobije ni dozvolu za emitovanje u javnom toaletu. A ako neko misli da će u budući savet REM dospeti nekakva drugačija lica nego ova dosadašnja, grdno se vara. Kako rekosmo, ustupke naprednjaci doživljavaju kao neprihvatljive poraze, koje sebi ne žele priuštiti.

UKLANJANJE DRUGIH “PORAZA”

Projekat “Jadar” je najdrastičniji slučaj, koji pokazuje da ova vlast ne odustaje od svojih namera, eventualno ih samo pauzira čekajući pogodniji trenutak. Svima je to poznato: u januaru 2022. godine tadašnja predsednica Vlade Ana Brnabić izjavila je da je “apsolutno stavljena tačka” na rudnik litijuma. Mnogima je i tada bilo jasno da je to tek iznuđena priča, pogotovo jer je kompanija “Rio Tinto” i posle “apsolutne tačke” nesmetano nastavila aktivnosti u lozničkom ataru. Pričekan je koji izborni ciklus, a onda se krenulo u permutaciju poraza u pobedu, svim silama i svim snagama. Iako su građani i dalje većinom nesrećni zbog ovog rudnika, čini se da strategija vlasti, filovana brdom novaca, daje rezultate: broj protivnika eksploatacije litijuma se smanjuje.

Da li će slučaj novosadske Železničke stanice nešto promeniti, odnosno da li će nekim ljudima doći do svesti da država koja je nesposobna da osigura jednu nadstrešnicu ni u crtanom filmu nije kvalifikovana da kontroliše visokorizičan projekat kakav je rudnik litijuma (čak i predstavnici vlasti govore o velikom riziku)? Iako su veliki novci u pitanju, od kojih su neki nesumnjivo završili u privatnim džepovima, iako Vučićev rejting na Zapadu umnogome zavisi od ovog projekta, stiče se utisak da u predsednikovom zalaganju za litijum ima i nečeg pomalo iracionalnog. Ono, vezano za poraze i pobede.

Da vlast ne odustaje od svojih namera i planova ni po cenu najeklatantnijeg kršenja Ustava i zakona, primera je mnogo. Recimo jedan vrlo svež – slučaj kraljevačkih apoteka. U ovom gradu je 11000 građana potpisalo zahtev za raspisivanje referenduma na kojem bi se odlučilo o sudbini lokalne državne Apotekarske ustanove, da li ona treba da se ugasi i svoje prostorije ustupi privatnom zakupcu ili ne. Iako je ovaj zahtev, s obzirom na broj potpisnika, postao ustavna kategorija, odnosno referendum mora da bude raspisan, lokalni naprednjaci ne pristaju na njega. Koriste sve moguće mehanizme da ga onemoguće, uključujući poznat repertoar pretnji, ucena i javnih prostačkih uvreda. Neko je odozgo, kako sami potvrđuju, rekao da se stvar mora “progurati”. Možeš mislit – referendum!

foto: n1

IZBORNE “POBEDE”

Srpska napredna stranka formatirana je od osnivanja, a pogotovo otkako je stranka vlasti, kao paravojna formacija za dobijanje izbora. Sva sredstva se upotrebljavaju, nema milosti, ništa se osim ubedljive pobede ne priznaje, o tome smo pisali onoliko. Mora se dobiti svaka mesna zajednica, opština, grad, pa čak i kućni saveti, moraju se stranački kontrolisati čak i udruženja golubara ako se proceni da je to važno. Ili tek onako, pobede radi.

Ako se desi da se nešto slučajno i izgubi, a retko se to dešava, ima da se ispravi, kako god. Ako ne može prekrajanjem izbornih rezultata, kao nedavno u Gradu Nišu, onda pak postizbornim marifetlucima.

Setimo se da su naprednjaci 2012. i 2013. godine osvojili vlast u mnogim lokalnim sredinama upravo postizbornim ineženjeringom, kupovinom i ucenjivanjem odbornika. Zvalo se to “upodobljavanje”. I svi su morali da se “upodobe”, nema zajebancije. Trenutno se ulaže ogromna energija da se čak i beznačajni naprednjački poraz u niškoj opštini Medijana anulira preletanjem odbornika, korupcijom i ucenama. I odmazdom. Simbol uspeha opozicije u Nišu, dr Dragan Milić, ovih je dana izgubio mesto profesora na Medicinskom fakultetu u ovom gradu, naravno političkom odlukom.

Iako su uložili ogromne resurse, naprednjaci su pre par godina izgubili izbore u nekoliko novosadskih mesnih zajednica, na Limanu. I to od grupe građana, nekih tzv. običnih ljudi. Zamalo nisu streljali svoje lokalne aktiviste zbog toga. Nisu mogli izbore da ponište ili promene im rezultat, plašili su se odijuma. I šta su uradili? Čitav kvart su prefarbali u boje srpske trobojke i tako bar u svojim glavama izvojevali pobedu. Na Limanu imate više srpskih zastava nego u celoj Republici Srpskoj. Valjda se tako svete Limancima. Osim toga, saveti mesnih zajednica su obezvlašćeni i obesmišljeni, a ne pomaže im mnogo ni to što ih vode ljudi koji nemaju bremenito političko iskustvo i što nisu vezani za veće stranke i organizacije. Ovim delom grada vladaju kriminalne grupacije koje su nedvosmisleno i neprikriveno vezane za SNS, a svoju moć pokazuju otvorenije nego drugde po vojvođanskoj prestonici.

ZAŠTO, POBOGU?

E sada, postavlja se pitanje zašto SNS insistira toliko na svemoći i svevlasti, zašto ni po koju cenu ne dopušta bilo kakav poraz. Možda bi to bilo čak i politički pragmatično. Recimo, da su dopustili opoziciji da “uzme” Beograd, mogli su je u roku od par godina potpuno raskupusati uz pomoć svojih “istraživačkih” novinara i analitičara, otkrivajući stvarne ili lažne afere. To bi sigurno upalilo, kao onomad sa “belim listićima”. Glasači opozicije su moralne gromade koje se očas posla razočaraju. Ne treba im mnogo.

Odgovora na pitanje ima nekoliko. Prvo, naprednjaci vladaju zahvaljujući upravo utisku da su svemoćni i da im niko ništa ne može. Time se postiže par efekata. Potencijalni glasači opozicije se demotivišu da izađu na glasanje, a potencijalni aktivisti da se uopšte bave opozicionim delovanjem. U prirodi je čoveka da ne voli da bude gubitnik, pogotovo već u najavi. Neokrnjena svemoć je najbolja brana nekim ljudima da se uključe u politiku ne samo zbog očekivanog gubitništva nego i zbog problema, pretnji, ucena i čega sve ne, a sa čime se mogu suočiti u svakodnevnom životu i na poslu. Osim toga, čitava struktura vlasti ozbiljno bi se poljuljala i mnogi bi možda tražili rezervni poliožaj u slučaju da se oseti da vlast i nije baš svemoguća. A u toj strukturi ima mnogo nezadovoljnika, nekih kojima baš nije drago što vide da sve odlazi u tri lepe, a i nekih koji misle da zaslužuju veći kolač a ne mogu ga dobiti.

Ipak u svemu ovome ima, kako već rekosmo, i nečega što se može nazvati iracionalnim. Psiholozi kažu, autoritarne vođe i gurui svoje mentalne karakteristike uspešno prenose na grupacije na čijem se čelu nalaze. Ili se one formatiraju u odnosu na psihološki karakter “prvorođenog”.

Neki “šefovi” ne podnose bilo kakav oblik poraza ili ustupka, jer im to narušava sopstvenu sliku superiornosti, u kojoj toliko uživaju, bez koje ne mogu. Svaki poraz kod njih prouzrokuje osećaj poniženja, urušava samo-sliku posebnosti i jedinstvenosti. Svaki poraz smatraju ponižavajućim jer imaju potrebu za potpunom kontrolom i svemoći, jer im on ugrožava osećaj dominacije. Stoga na poraze reaguju ljutnjom i besom, svakako prebacuju odgovornost na druge. Imaju konstantnu potrebu sa priznanjem i divljenjem, a bilo kakvo povlačenje, čak i simboličko, stavlja ih u polje nesigurnosti, koje nikako ne podnose. Spremni su da pobede ostvaruju apsolutno svim sredstvima: laganjem, manipulacijama, kršenjem zakona i svih moralnih normi.

Odbijaju da priznaju stvarnost. Minimiziraju važnost eventualnog poraza, čak će ga ponekad i tvrdoglavo negirati kako bi zaštitili sopstveni ego. Sve će učiniti da sabotiraju situaciju, sabotiraju druge kako bi poraz pretvorili u pobedu. Osećaju potrebu za osvetom, žele da “isprave” situaciju tako što će povrediti one koji su ih “pobedili” ili im se suprotstavili.

Za ovakve osobe postoje i dijagnoze, ali mi nismo kompetentni da ih navedemo.