Iz građanskih protesta protiv nasilja nakon masovnih ubistava u maju prošle godine iznedrila se koalicija „Srbija protiv nasilja“. Kod mnogih građana bila je probudila nadu u promene, ali je prošla neslavno i konačno se raspala u svađi da li je lokalne izbore u junu ove godine trebalo bojkotovati, ili ne.
Znakove približavanja su „bojkotaši“ i „antibojkotaši“ potom pokazali u unisonom odbijanju „Projekta Jadar“. To, međutim, nije bio rezultat pregovora oko ponovnog ujedinjenja i zajedničkog delovanja, već su u antilitijumskim protestima koji su se širili po Srbiji opozicione partije prepoznale šansu za reanimaciju sopstvene relevatnosti.
Buđenje pobune iz tragedije
A onda se urušila nadstrešnica železničke stanice u Novom Sadu i ubila 14 ljudi. Protest Novosađana koji je usledio bio je autohton, impresivan i emotivan. Tuga, očaj i bes su se nadvili nad glavnim gradom Vojvodine. Građani su nadležne državne funkcionere pozvali na odgovornost, političku i krivičnu.
U apatiju potonuli duh građanskog otpora nakon izbornog debakla u decembru i junu i zatišja protesta protiv kopanja litijuma probudila je tragedija koja je očigledna posledica duboko korumpiranog sistema u kome je osnovni kriterijum za uposlenje u državnoj službi odanost vođi i partiji, a ne stručnost.
Zato je u javnosti počeo da se širi slogan da se u Novom Sadu nije desila nesreća, već „zločin“, „ubistvo“, ako ne s predumišljajem, onda iz nehata.
„Krvave su vam ruke“, poručili su vlastima demonstranti, kako onim gradskim, tako i pokrajinskim i republičkim.
Lideri parlamentarnih opozionih partija nisu sve to mogli da posmatraju skrštenih ruku.
Beskrvno i bezidejno
Partije na vlasti su pod dirigentskom palicom Aleksandra Vučiča zbile redove i krenule u uobičajnu medijsku kontraofanzivu. Da bi se smanjio pritisak na ulicama žrtvovan je ministar građevinarstva i infrastrukture Goran Vesić, kome je naređeno da dobrovoljno podnese ostavku.
Nakon svega toga lideri opozicionih stranaka koje su zastupljene u Skupštini Srbije seli su za sto da većaju šta im je činiti. Došlo se do zaključka da zbog „ubistva“ 14 ljudi u Novom Sadu treba zakazati veliki opozicioni protest u Beogradu. To nije prošlo bez svađe oko toga kada protest treba održati i da li na njemu treba da govore lideri parlamentarne opozicije, ili ne.
Novosađane ništa nisu pitali.
Protest je prvo bio zakazan za sredu, 13. novembra, pa je iz nekog razloga, uz glasnu prepirku koja je probila zatvorena vrata iza kojih se razgovaralo, pomeren na ponedeljak, 11. novembar, na Dan Primirja, državni praznik, neradni dan u 17 sati. To je zvučalo krajnje neozbiljno.
Skup je počeo ispred Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici, a završen je za manje od sat i po ispred Predsedništva na Andrićevom vencu. Na kiši, po hladnom vremenu, opozicioni protestni skup je delovao beskrvno i bezidejno; kao „recikliranje besmisla“, što reče lekar i novinar KTV televizije Aleksandar Dikić.
Rutinski su izneseni razni zahtevi, pored ostalog da premijer Miloš Vučević podnese ostavku. Znalo se, dakle, da se traži nešto što neće biti ispunjeno, ali niko nije saopštio koje će korake opozicione partije preduzeti kada se to ne dogodi.
To jest, rečeno je da će se zahtevati održavanje posebne skupštinske sednice o odgovornosti Vučevića i njegove Vlade za „zločin“ u Novom Sadu, te formiranje nekakvih anketnih odbora.
Predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas je objasnio da će lažova Vučića da „pobede istinom“.
Kako sve to deluje na opoziciono nastrojene građane? Da li im akcije opozicionih partija ulivaju nadu u promene, kao onomad kada su na jedvite jade uspele da se ujedine u koaliciju „Srbija protiv nasilja“, ili ih ubijaju u pojam, pa se u još većoj meri u opštem beznađu okreću sebi?
Koliko ljudi veruje da će ovaj režim, koji u kontrolisanim medijima stvara realnost po meri Vučića, da „pobedi istina“?
Pitanje liderstva
Ni jedna od postojećih opoziciona partija nije dovoljno snažna da bi bilo šta mogla sama da pokrene, a pokazale su da ne mogu zajedno.
Formalno zajednički nastup u ponedeljak niti je bio ubedljiv, niti je odisao zajedništvom. Teško je reći da li nesumnjiva sličnost prošlogodišnjih transparenata na kojima je pisalo „Srbija protiv nasilja“, i ovog od ponedeljka na kome je pisalo „Korupcija ubija“, izaziva dobre, ili loše asocijacije.
Prva pomisao je da bi parlamentrane opozicione partije, bolno svesne da same ne mogu ništa, mogle da pokušaju da se dogovore da se ponovo ujedine u koaliciji koja bi se, jelte, mogla zvati, „Korupcija ubija“.
Bilo bi to ponavljanje recepta iz prošle godine koji ne bi morao da bude loš, ako su lideri opozicije išta naučili iz debakla kome su lane u dobroj meri sami kumovali; iz činjenice da se promašili bezbroj zicera; i da protestne šetnje same po sebi ne vode nikuda.
Za sada ne deluje tako. Deluje da je pre svega pitanje liderstva i dalje nepremostiva prepreka. Za to vreme devetoro učesnika protesta u Novom Sadu čami u zatvoru, među njima aktivisti, studenti i jedno maloletno lice. Zbog urušavanja nadstrešnice koja je usmrtila 14 ljudi niko nije priveden.
