Svedočanstvo: Dnevnik iz potopljenog Obrenovca

Ponedeljak, 12. maj

Moj status na Fejsbuku: ‘Što ja umem da izaberem film za laku noć… Sve me boli, suza suzu stiže.’ U pitanju je film Nemoguće sa Naomi Vots i Evanom Mekgregorom o danu kada je cunami pogodio, između ostalog, i Tajland 2004.

Sreda, 14. maj

Pljušti, dobro sam opremljena za to, ali ono đaka što je uspelo da dođe u školu, bilo je mokro. Razmišljam kako mi odgovara ovakvo vreme da me drži u kući jer imam mnogo da radim. Pripremila testove za pet odeljenja planirane za četvrtak. Uveče saznajem da nema nastave za đake, ali da mi, nastavnici, radimo. Ne znam kako ću i kada sve to da nadoknadim, pogotovo kod maturanata.

Change this snippet

Četvrtak, 15. maj

Jedva se budim, jedva se odvlačim do posla, pritislo me nešto… Na poslu sam kratko, tek da zaštitimo neke prostorije koje prokišnjavaju. Po stanu se razvlačim, jedva se dižem iz kreveta oko 16 sati, idem kolima do roditelja da im odnesem vodu. Kiša pljušti. Plašim se za Kolubarski most na ulasku u Obrenovac iz sebičnih razloga, društveni život mi je tamo – u petak i ceo vikend planiram da budem tamo. Moja majka gleda vesti o poplavljenim mestima i plače. Ne zadržavam se, razmišljam da se u povratku kući odvezem do izletničke šume Zabran da vidim šta je sa Savom. Znam da je već bila došla do vrha dolme (bedema), ali odustajem, jak je pljusak, magle mi stakla. Ko o čemu prethodnih dana, mi o dolmi. Osećamo se bezbednim jer su nasipi pravljeni u dobro vreme, posle velike poplave 1981. koja se sada ispostavila kao ne baš tako velika. Dopisujem se sa bratom od strica, pitam jesu li pogođeni poplavama njegovi u Lazarevcu. Nisu, sve je OK. Zovem sestru od tetke, pitam da li su pogođeni poplavom njeni u Koceljevoj. Isti odgovor.

Change this snippet

Petak, 16. maj

Stiže mi poruka od druga iz Beograda: ‘Hej samo da proverim jesi OK? 🙂 Jer poplave, jer Obrenovac, jer vesti.’

Change this snippet

‘Hej, OK sam, hvala ti :). U gradu je sve u redu. Samo da izdrži most na Kolubari na ulazu u Obrenovac. Od poplave 1981. imamo dobre nasipe. Ugrožena su sela.’ Poslednju poruku razmenjujemo oko dva ujutru, odlazim na spavanje.

U pet ujutru, budi me zvuk sirene. Ne tako jak, iako je Vatrogasni dom skoro preko puta moje zgrade. Ne ustaje mi se iz kreveta, nikako da se naspavam. Ali počinju da stižu poruke od sestre od tetke Goce sa prvog sprata. Već su ona i komšinica do mene sišle u prodavnicu u zgradi. Tada ostajemo i bez struje. Silazim i ja, dole su sve komšije, kupuju hleb, vodu, sveće. Voda boje blata teče niz ulicu, trotoari suvi. Prodavnicu zatvaraju brzo, spuštaju gvozdenu rešetku. Stojimo i gledamo kako se voda preliva na trotoare velikom brzinom, korak po korak povlačimo se u prolaz zgrade ka ulazu. Sirena se ponovo čuje. Budim roditelje koji žive na Zabrežju, tri kilometra od centra. Kod njih se ne čuje sirena. Na zabrežju je suvo, kažem im da ne brinu za nas. U zgradi do moje žive moja rođena sestra Andrijana i njen muž, sa Vukom koji ima dve godine i Ognjenom od dva meseca.

Sat vremena od oglašavanja prve sirene, zgrada nam je okružena vodom. Ne osećam ništa, ne plašim se, nestvarno mi je. Šalimo se sa tim što ja od hrane u kući imam samo ananas koji tek treba da sazri, dva grejpa, tri banane, sardinu koju ne volim, šargarepu i cveklu od ko zna kad… Ugledam mog učenika kako sa majkom i bratom gaca po vodi koja je već do kolena, znam da su iz glavne ulice, koja je paralelna sa mojom. Njima je voda već ušla u kuću, a tek je šest sati. Nemaju kud, pozivam ih u zgradu, ali oni odbijaju. Nivo vode raste, jedan po jedan stepenik na ulazu u zgradu nestaju. Sestra mi se ne javlja na telefon, tačnije nikog u Obrenovcu ne možemo da dobijemo telefonom. Fotkamo, stavljamo slike na Tviter i Fejsbuk, trošim bateriju. U mraku zgrade na prvom spratu nalećem na neke ljude, ne prepoznajem ih odmah. Ispostavlja se da su to muž, žena i dete sa prizemlja, ali i njena majka, bolesna i jedva pokretna, sestra i još neki čovek. Iznose dvosed i fotelju, žene i dete su tu, sede u mraku, muškarci na ulazu posmatraju nadiranje vode. Donosim im sveću i vodu. Sa terase vidimo kako prolazi bager sa logom Sloboda Metal i nosi nekoliko ljudi koje je pokupio sa ulice. Dozivam komšiju iz zgrade da dovede moju sestru do njegove terase da popričam sa njom.

Oko osam sati vidimo kamion sa dvadesetak pripadnika žandarmerije. To je sve što smo videli od uniformisanih lica za ta dva dana. Dozivamo ih. Polako se kreću, šta se dešava, ima li koga u prizemlju, žene, deca? Zaustavljamo ih, govorimo da ima, već su bili prošli našu zgradu. Oni stoje u kamionu, niko da uskoči u vodu. Naravno, nemaju čizme, ne zameram im. Molimo ih da dođu do ulaza u zgradu, jedan dolazi, uzima dete, žene gaze kroz vodu do kamiona, ali starija žena ima bajpas, slabo je pokretna, govorimo im da izađe još neki iz kamiona da je prenesu. Jedva, ali ubaciše ih u kamion. Iz nekog razloga nam je laknulo kad su otišle. E, onda pomislim na moje sestriće, da Ognjen pije bebi formulu, da živimo blizu velikog broja apoteka, pa Andrijana ne pravi zalihe, a treba joj i topla voda. Goca joj daje kućnu plinsku bocu.

Dobro nam je u stanovima, toplo, imamo vode, hrane, dobre smo komšije, delimo sve. Mislimo i na ljude koji žive u prizemnim kućama kojih ima mnogo u ove tri paralelne ulice u centru grada. Nije ni podne, voda ulazi u prizemlje zgrade. Prolazi po koji čamac i odvozi ljude iz stanova u prizemlju ili prizemnih kuća.

Gledamo sa terasa kako bujica nosi kontejnere, pomera automobile, kako se frižider ispred prodavnice oslobađa, plovi i udara u automobil. Opet počinje kiša. Odjekivanje alarma automobila u gradu koji je iznenada utihnuo postaje nepodnošljivo. Ne osećamo strah, i to nam je čudno.

Doziva me komšija da izađem na terasu, hoće sestra da mi kaže nešto. Ostali bez antibiotika, a Vuk ima temperaturu, moraju da idu. Nailazi dobar gumeni čamac sa momcima i jednom devojkom u ronilačkim odelima, dozivamo ih, hoće da izbave žene i decu. Obilazimo stanove u našoj zgradi, govorimo im da se spuste u prizemlje. Gledamo kao ovi sjajni momci i devojka ulaze u sestrinu zgradu, unose nju u čamac, dodaju joj Vuka, zet može da pođe, jer nijedno dete ne može samo da sedi u čamcu. Šale se, zabavljaju decu, u čamcu su još tri komšinice sa po dvoje male dece. Odvoze ih u pravcu hotela „Obrenovac“, ali posle 20 minuta se vraćaju ka Vatrogasnom domu, ostali bez benzina. Nekoliko sati kasnije sestra javlja da su na Umci, da je po njih došao zetov brat. Ponovo olakšanje. Ali onda mi kaže da su roditelji na njen nagovor pristali na evakuaciju u Osnovnu školu „Jefimija“, iako njihova kuća na Zabrežju nije poplavljena.

U međuvremenu, moja prva komšinica i prijateljica kaže da joj sin od 12 godina povraća. Niko ne zna šta je bezbednije, da li da se ostane u stanovima ili da se vozi kojekakvim čamcima po vodenoj bujici. Na potkrovlju Gocina sestričina Ana (8), razdvojena od oba roditelja (majka u bolnici sa bebom od dva meseca, otac u Zvečkoj gde je suvo, ima vode i struje) u stanu druge tetke i teče koji imaju bebu od devet meseci i dečaka od osam godina. Anin otac pošto-poto hoće da dođe po njih. Pokušava prvo sa čovekom koji ima neki moćan John Deer traktor, ali nivo vode je već previsok i ne uspevaju. Mi navijamo da ostanu, jer voda deluje jako opasno. Okupljamo se u njihovom stanu u potkrovlju odakle jedino imamo dobar signal i možemo da dobijemo nekog na telefon. Pridružuju nam se komšije sa dvoje dece, saznajem da čekaju i treće.

Hrabrimo jedni druge, govorimo da smo bezbedni, međutim, nije lako umiriti ženu kod koje je još i ‘tuđe’ dete. Hoće da se izbave iz zgrade. Silazimo na ‘osmatračnicu’, terasu u stanu na prvom spratu sa pogledom na ulicu. Zaustavljamo čamce, govorimo da u zgradi ima dece, pitamo gde ih voze, naravno ne mogu da taksiraju, niti da voze gde ko želi. Slabijim čamcima prevoze ljude 20 metara niz ulicu u Vatrogasni dom odakle bi u nekom trenutku bili konačno evakuisani do hotela gde je suvo i odakle autobusi voze u Beograd ili jačim čamcima direktno do hotela. Kriza je rešena kad se predveče Anin otac pojavio pred zgradom u čamcu sa dva ronioca, pa su evakuisani Ana, njeni tetka i teča sa dvoje dece i još jedna porodica sa četiri člana i petim na putu. Ostavljaju nam hranu, vodu i ključ od stana na potkrovlju jer jedino odatle možemo da telefoniramo, kao i mobilni sa punom baterijom i laptop na kom dopunjavamo svoje prazne telefone.

Voda je preplavila prizemlje, neki od nas se spuštaju sa kantom dole, zahvataju vodu i prosipaju u WC šolje. Goca pravi sendviče. Četvoročlana porodica Babić sa prvog sprata već ima „izbeglice“ iz glavne ulice. Njima je dvorište poplavljeno i pre nego što su se oglasile sirene. Saznajemo da su u zgradi u dva stana bake koje žive same i koje ceo dan nisu uspele da stupe u kontakt sa svojima jer fiksni telefoni ne rade. Jedna od njih bi da ide, druga da ostane. Porodica sa dvoje dece sa mog sprata uspela je da se ukrca u čamac, kao i žena sa dvoje dece sa drugog sprata. Muž je uspeo da ode samo do Vatrogasnog doma gde je bilo oko 100 evakuisanih. Uveče pobegao nazad u zgradu glavom bez obzira govoreći u kako se strašnim uslovima nalaze ljudi tamo.

Nakon što su se evakuisale žene sa decom, u zgradi nas je ostalo 39. ‘Visimo’ na terasama, prenosimo jedni drugima sa kim smo uspeli da stupimo u kontakt iz Obrenovca, šta nam javljaju ljudi iz Beograda. Ne moramo da vičemo, jer je u gradu potpuna tišina.

Kad naiđe čamac, obavezno pitam: ‘Ko vas šalje?’ ‘Niko, dobrovoljci.’ ‘Ko vam je nadređeni, ko vas organizuje?’ ‘Mi sami došli da pomognemo.’ Ponekad iz čamca pitaju gde je neka adresa, javljeno im je da tu ima dece.

Polako pada mrak. Računam da su moji roditelji bezbedni u OŠ „Jefimija“. Komšije u susednoj zgradi kriziraju za cigaretama, razapinjemo konopac između moje i njihove terase i šaljemo im u kesici jednu paklicu. Konopac koristimo i da nam te komšije pošalju čarapu natopljenu mokraćom svojih pasa, za komšijinu maltezerku Neli, koja od kad smo poplavljeni nije ni jela ni piškila. Nije pomoglo. Tek sutradan, kada je osetila tlo pod šapama, Neli se dugo olakšavala.

Pala je noć. Čujemo neke udarce, shvatamo da neko pokušava da provali u prodavnicu u zgradi. Izlazimo na terasu, osvetljavamo svećama. Shvatamo da dva spasioca u čamcu pokušavaju da nađu vodu za 130 ljudi smeštenih u Vatrogasnom domu, pa razbijaju staklo prodavnice u kojoj se prodaje voće, ali ima i vode i sokova. Bacaju i nama na terasu, mi delimo među sobom.

Voda se penje ka prvom spratu, brojimo do kog stepenika je stigla. Nema šta više da se radi, noću nema čamaca. Goca sa prvog sprata i ja smirene odlazimo za svaki slučaj kod mene u stan na trećem, oblačimo pidžame i odlazimo na spavanje.

Subota, 17. maj

Od 3 ujutru, bude me SMS poruke. Panika me hvata od sadržaja istih: ‘postoji mogućnost potpune evakuacije grada, ali još ništa nije odlučeno, javljam.’ Odgovaram: ‘Kakva potpuna evakuacija sa dva čamca po mrklom mraku?!’ Stiže poruka od sestre evakuisane u Beograd koja je u kontaktu sa roditeljima u OŠ „Jefimija“, jer mi ne možemo da dobijemo ljude u Obrenovcu: ‘Počinje evakuacija škole.’ U tri ujutro!!! Dakle, poplavljeni su. Ustajem, izlazim u pidžami do prvog sprata, brojim stepenike, voda nije porasla u poslednja tri sata. Idem nazad, drhtim, da li od zime ili panike.

Vraćam se u krevet, teško dišem, povraća mi se, Goca me smiruje. Šaljem SMS: ‘Pa gde vode mamu i tatu?’, ali poruka neće da ode. Ustajem drhteći, odlazim u dnevnu sobu do prozora, možda bude dometa. Konačno, posle pet minuta poruka je poslata. Sad iščekujem odgovor. Hladno mi je, vraćam se u krevet, ali tamo nema mreže. Ponovo do prozora. Jecam. Odgovor: ‘Rekla sam da mi jave pa ću ti javiti. Rekla sam da idu u Beograd, ovde su najsigurniji.’ Ne mogu da se smirim. Sestra: ‘Čula se sa tatom, nemoj ga ti zvati da ne troši bateriju. Odvezli su prvu turu od 80 ljudi, pa će se vraćati i razvoziti ih. Potrajaće, ima ih oko 600. Javiću ti ja.’ Kasnije sam saznala da je ta brojka mnogo, mnogo veća, ali da ne nagađamo, moći će to da se proveri jednog dana.

Poruka: ‘Nivo vode opada, javljaju sad u vestima, ali evakuacija se nastavlja tokom jutra i dana sve dok poslednji čovek ne bude evakuisan iz Obrenovca.’ Ne znam da li sam tad zaspala ili sam se onesvestila.

U deset me budi komšijsko dovikivanje. Govore nam da spakujemo po ranac, da se prebrojimo, da moramo obavezno kod Goce u stanu da dežuramo sa terase i probamo da nađemo neki čamac ili dođemo do nekih informacija. Iz stana u potkrovlju ćemo telefonirati. Požuruju me, nemam snage, odlučujem da ću sve polako, natenane. Spakovala sam se i spustila ranac i gumene čizme na prvi sprat. Ponovo sam smirena. Primećujemo da se voda povukla u odnosu na nivo od sinoć. Dakle, ne moramo da žurimo da se evakuišemo. Nema dovoljno čamaca za sve, znamo da još ima beba i dece u okolnim zgradama, ne želimo preko reda. U jednom trenutku ugledam u čamcu sestru od tetke (još jednu, imam ih mnogo) sa četvorogodišnjom ćerkom. U istom čamcu je i Gocina jetrva sa jednogodišnjom ćerkom. Posle više pokušaja, jer se dvogodišnja Jana jako uplašila vode i ulaska u čamac, odlazi i moja sestra od strica iz zgrade iza moje. Sa njom smo kontaktirali dovikujući se sa terase komšiničinog stana, pa onda obaveštavajući njenu tetku i babu u susednoj zgradi. Čuju se ljudi koji dozivaju u pomoć. Nemaju svi našu sreću da imaju izlaz na ulicu, gde može da naiđe čamac.

Onda kreće ludilo. Odlučujemo da, kad odu sva deca sa majkama, mi ostanemo jer imamo gde da se popnemo u slučaju da Sava poplavi. Znamo da ćemo morati van grada kad-tad, jer nema osnovnih uslova za život, ali imamo vode i hrane za još dan-dva. Ulicama prolaze kanuisti i dele vodu, prođe poneki čamac sa hlebom. Pitamo ih da li znaju nešto, postoji li opasnost od Save. Većina nam govori da ostanemo, da smo bezbedniji ovde, a jasno je i nama da nije bezbedno sa bilo kim ući u čamac, čuli smo za prevrtanja. Međutim, počinjemo da paničimo nakon što se čujemo sa ljudima koji gledaju vesti. Javljaju da evakuišu Barič. Ni u desetom satu od početka evakuacije OŠ „Jefimija“ moji roditelji nisu izašli odande. Struje nema više od dan i po, pa vadimo hranu iz frižidera i stavljamo na terasu jer je napolju hladno. Kad ogreje sunce, sklanjam hranu u stan. Zaustavljamo čamce da pitamo gde voze. Za nas je prihvatljivo samo do hotela pa pravac Beograd jer nemamo razloga da prolazimo kroz strahote evakuisanja na punktove iz kojih ponovo evakuišu. Ostalo je samo jedno dete u zgradi, ali njih osmoro iz stana ne želi da se razdvaja, što nekako razumem. Odlazim u potkrovlje da telefoniram čoveku za koga mislim da nije sklon panici, da bi me umirio i učvrstio moju odluku da ostanem u Obrenovcu. Međutim, desilo se potpuno suprotno, plakala sam tražeći podršku i govoreći mu da smo bezbedni za sada, da nije lako naći slobodan čamac, naročito onaj koji vozi direktno do hotela, a on je insistirao da se evakuišemo čim nam se pruži prilika.

Sišla sam dole uznemirena, i malo kroz šalu, a malo kroz zbilju, počela da ispitujem komšije ko ima dušek na naduvavanje, da li da skupimo prazne flaše i sastavimo ih trakom, ima li neko dečje šlaufe i mišiće za plivanje… Kad prođe neki čamac pitam šta nude. Voda ne treba, hrana ne treba, treba nam ili prevoz do hotela ili da javite našoj vladi da nam obezbedi pojaseve za spasavanje ili nešto da možemo da plutamo po ledenoj vodi. Svi u čamcima su u fazonu „ne pominji nam vladu“. Roditelji već 12 sati čekaju na evakuaciju, iako je prošlo već tri sata otkako im je policajac obećao da su sledeći, nakon što mu je doktorka rekla od čega se moj otac lečio.

Nailazi gumeni čamac sa četiri momka u ronilačkoj opremi. Opet kroz šalu pitam šta nude. Prilaze zgradi: ‘Šta biste želeli?“ Mi: ‘Prevoz do hotela.’ Sve je zvučalo kao da se šalimo. Jedan od ronilaca prepoznaje mog komšiju, znaju se sa nekog raftinga, pa pristaju da nas voze do hotela. Momci su jako zabavni, pa ne mislimo na muku niti nas je strah. Spremne za pet minuta, pozdravljamo se sa komšijama, ostavljamo im hranu i vodu, ali zaboravljam da ostavim ključ od stana u potkrovlju i grize me savest. Silazimo do poslednjeg suvog stepenika, momci ulaze u zgradu, nose nas na leđima i unose u čamac nas tri žene i maltezera. Neprijatno mi je, ali momak koji me nosi kaže da sam laka kao perce i zove me Mršavica.

Plovimo kroz ulicu Vojvode Mišića, zaobilazimo prepreke, naši spasioci dele vodu kome treba, ljudi vise na terasama i prozorima. Iznad stare robne kuće je kineska radnja, na prozoru stoje Kinezi: mama, tata i dečak od možda tri godine. Naši heroji se vraćaju do njih, stavljaju im vodu u kantu koju su spustili sa sprata. Veseli Kinezi, kažu, ne treba hrana, hvala, kuvaju pirinač. Ne treba ni evakuacija.

Čujemo da je bolje da skrenemo u glavnu ulicu kod pijace, usput nailazimo na mali čamac sa četvoricom Obrenovčana koji se sami izvlače, veslaju daskama, mole naše spasioce da ih povuku na mestima gde je jaka struja. Glavna ulica stradala, lokali uništeni, na jednom mestu previše plitko za motor, momci izlaze da nas vuku, nama glupo, pa izlazimo i mi. Meni je lako, imam gumenjake, ali moja Goca kaže da joj je došlo da vrišti koliko je ledena voda.

Prolazimo pored crkve, kao da u more uplovljavamo iz reke. Ničeg nema oko nas, samo vodeno prostranstvo. Dolazimo do mostića kod hotela, dočekuje nas deset vojnika i pružaju nam ruku. U šoku sam: ‘Pa šta ćete vi tu, možemo sami da izađemo, gde ste u gradu?!’ Nastavljamo dalje, ne verujem svojim očima, koliko uniformisanih lica. Što u plavom, što u maskirnim uniformama. ‘Šta radite ovde, nema vas u centru grada, gde su čamci, znate li koliko ljudi je zarobljeno u gradu? Gde su vam nadređeni, zanima li nekog situacija na terenu?’ Upućuju me na hotel, odlazim tamo, ispred hotela vojnici zavaljeni u stolice se nešto zavitlavaju, gledaju me belo, pokazuju u pravcu mostića. Jurim nekog sa činom, kad vidim da neko ima malo bolju uniformu pričam im, oni ozbiljnih lica slušaju, ne progovaraju. Jedan u vojnoj uniformi mi kaže da je njima prioritet da sačuvaju svoje ljudstvo. Drugi kaže da nema šanse da je ostalo više od 10.000 ljudi u gradu. Onda nailazimo na razna nabudžena vozila, jedan helikopter, kao na filmu, tu su TV ekipe. Besni, prilazimo autobusima koji nas čekaju, ljudi se guraju, iako nema potrebe, jer autobusi stižu jedan za drugim, što je prvi znak nekakve organizacije. Ulazimo u treći autobus i voze nas u FMP Železnik, jedno od prihvatilišta.

Odlična organizacija Crvenog krsta i volontera. Prijavljujemo se, dezinfikuju nam ruke, svako dobija paket pomoći, sendviče i vodu. Ali ja nemam vremena za to, žurim do perionice pored FMP- -a da zamolim da napunim telefon kod njih, prazna mi baterija, naravno dozvoljavaju. Odmah zovem sestru, a ona mi kaže da su i roditelji oko 18h, u isto vreme kad i ja, stigli u FMP. Ne mogu da verujem, kakva slučajnost, čujem se sa njima, ostavljam telefon u perionici i trčim nazad da ih nađem. Usput srećem mnoge prijatelje, poznanike, grlimo se. Moji roditelji kao iz logora da su došli posle dužeg vremena. Otac siv u licu. Sutradan sam čula kroz kakav užas su prošli u OŠ „Jefimija“, u koju su prvo evakuisani, da bi ih posle odatle izvlačili.

Imamo mnogo prijatelja, svi nam pomažu. Neki nisu te sreće, ali ganuta sam ponašanjem ljudi, i time koliko je pomoći prikupljeno, kako je sve fantastično organizovano, kako su volonteri i medicinsko osoblje divni. Moji roditelji su išli kod lekara, sestra sa bebom u Tiršovu, jer je beba dobila temperaturu. Bolnica zvala taksi da ode po njih, taksista Beotaksija ih sačekao i vratio na Banovo brdo besplatno. Hematolog iz Tiršove Petar Ivanovski naručio hranu za njih, otišao do bankomata i dao im 30.000 dinara. Ljudi su neverovatni, svi spremni da pomognu. Veliko hvala.

SVEDOČANSTVO: Dnevnik iz potopljenog Obrenovca, << VREME | BR 1220 | 22. MAJ 2014.