Majstori na kući, čije je ključeve u kutijici uručio ministar Ilić, stigli sat pre ministra, i ostali i kad oni i njegovi da žvaknu šerpu sa pečenjem
Osečina je, moglo bi se reći, bogu iza nogu, jok geografski, pre na svaki drugi način. Sve rečeno. U to mesto, u ponedeljak pre podneva, i u centar, pravo pred Opštinu, stiže crveni „stojadin“. Podašišani poslanik Nove Srbije iz Valjeva plus jedan Nepodašišan i sa nadimkom iznose zastave Nove Srbije i unose u Opštinu. Onaj Nepodašišani veli reporteru „Vremena“ da mnogo loše piše o ministru i uopšte o ljudima, nije čit’o, rekli mu, to je bezobrazno i to mora neko da plaća. Uto, iz Opštine, između dve veće plus dve manje, neka bude neke tujice, izađe predsednik Opštine Milan Simić, Nova Srbija, zadnja pošta Osečina. Sve to, a pristojan čovek. Preko puta, pred bife, stiže desetak ljudi sa zastavama, flajerima „Živela Srbija“, jedan im iskomandova da stanu pred Opštinu. Stadoše sa zastavama k nozi, kad, stade crni audi, digoše se stranačke zastave, izađe lično ministar Velja Ilić, primi se sa predsednikom Simićem, pozdravi sa ostalima, predsednikom Valjeva, isto NS, posebno, i onaj njegov veliki vozač se poljubi skoro sa svima.
NAROD ĆE NAGRADI: Uđoše u Opštinu, tu jopet dočekaše Velju, sedoše za prostran sto, velika tacna sa suvim šljivama, skoro ispijena flaša domaće rakije, Velja odma’ pređe na stvar i pojedinosti, Mi smo iznenađeni kako je to brzo, predsednik Simić zamoli novinare da izađu, imaju razgovore, uhvatismo ministrove ministarske, Pa dobro, kako ovo ide… Ne potraja, izađoše pred Opštinu, one sa zastavama staviše iza, sjuriše se kamere, Velja dade reč domaćinu, ovaj izrazi izuzetno zadovoljstvo što opet može da pozdravi ministra, čoveka iz naroda i čoveka za narod, od jeseni 2004. rade i grade, sve zahvaljujući najboljem ministru… Reče se i ministar, Evo, meni je drago da smo u Osečini, pa se još reče, kampanja je, obilaze, podnose izveštaj narodu, šta su uradili, šta će urade, Osečina dobila još jedan budžet, drago mu je, radili su puteve, klizišta, obdanište, dogovorili o dodatnim sredstvima, da se poprave putevi da bi ljudi mogli da prezime. Asfaltirali prema Peckoj, nešto manje od dva km, radiće do zime, idu prema Koceljevi, ima trafo-stanica, vodovoda, kanalizacije, sve što su tražili, dobili, nastavljaju, prema tome, radi, gradi, narod će da nagradi…
I ne bi dosta, zatraži pitanja, bi pitanje, ko će im biti najveći protivnik na izborima, to ih ne interesuje, imaju najbolji program, najboljeg kandidata za premijera, najbolji tim, provereno, videće šta će građani reći, na putu video bilborde, plakate, ne može kampanja da se zasniva na nečemu što je prošlost, vidi, DS ima koncept kampanje na pokojnom Đinđiću, svaka čast, nek’ mu je laka zemlja, ali, Srbija traži život, traži poslove, radna mesta, seljak traži put, trafo-stanicu, njega ne interesuje ništa periferno, šta je bilo, bilo je, to se zna, narod traži stabilnu državu, sve su priče ispričane, samo rezultati, čovek pita, možete li da uradite put, da se radi, nikoga ne interesuju političke teme, neće narod da gazi blato u XXI veku, ‘oće napravi put, ‘oće napravi tovilište…
Gotovo, jok, jedan što ‘nako stajaše baš ispred ministra opali pitanje, ‘Oće biti pruga prorađena Valjevo–Loznica, ministar bi spreman, zaboravio da kaže, da li da se sredi projekat, u pregovorima sa Austrijancima, kredit na 20 godina, Evropa insistira da se to radi, izuzetno zainteresovani, to je nešto što je mnogo interesantno tako da pruga mora da se radi, da se to spoji, broj jedan, pruga.
MOSTIĆI, I SVE: Rasporediše se u auta, napraviše kolonu, iz jedne „lade“ isturiše dve DSS zastave, iz jednog džipa izbaciše dve NS zastave, pa udariše desno. Posle stotinak metara, radovi na putu, šoder i lopate, konac razvučen, libela radi, prođoše, stigoše, neka velika mašina što postavlja crni asfalt u punom radu, dva valjka u punoj brzini, sve idu napred-nazad, sve čini, gore-dole. Svi izađoše kod tu mašinu, kod ti valjci, pa trotoarom, desnim, oni napred, a oni sa zastavama ne zaostaju, tako uzeše da ‘odaju i razgovaraju, valjda o ti radovi, perspektive i planovi i XXI vek. Asfalt se baš pušio, oni valjci su valjali, kolona stiže do dvojice pred nekom kapijom koji to s pažnjom posmatraše, stupiše u taj razgovor i konverzaciju, ministar upita, kako im se sviđa, odgovoriše da im se mnogo sviđa, ministar obeća da će sve da urade, i one mostiće za kišnu kanalizaciju, i sve… Uzeše da se vrću, jedan mobilnim javlja da je zauzet, sa Veljom, pa sa Veljom, šta da objašnjava, Velja se po protokolu primače jednoj što izbacila belu kragnu preko crnoga kaputa, uđoše u automobile, izbaciše zastave, krenuše pravac dalje.
Posle desetak km, prema Peckoj, selo Gunjaci, samo što pređoše most na reci, saviše desno, pa na brdašce, a na brdašcu kućica, kuća, bela pa nova, krov, oluci, ulazno stepenište sa dve strane. Pred kućom domaćin, stara kuća, gore u brdu, stradala od klizišta, uradili mu novu. Nema reči da zahvali, ministar uze da mu predaje kutijicu sa ključevima, Domaćine, evo ključ, uđoše da vide kako napreduju radovi, majstori su nešto majstorisali, u kuhinji, koja jedino u upotrebi, šporet založen, podugačak sto postavljen. Stadoše da se okreću po prostoriju, uzeše da nude ministra da sedne, jok, žuri u Krupanj, na pet minuta, žuri, na dva minuta, žuri, prihvati rakiju, dopade jedan mlađi iksan, pravo na ministra, ovaj će, ‘De si, bre, Karađorđe, upita, znaju li Karađorđa, svi odgovoriše da znaju, Karađorđe je 11. dete i oca i majke, napravio manastir, sad će mu oprave put… Domaćin ‘oće zahvali, ministar sve žuri, uto pod prozore pristigoše oni sa DSS zastavama, NS negde zaostale, domaćin reče da je zahvalan, umoliše ministra da sedne, ode u čelo, samo d’ uzme pa’če ribe, posedaše i ostali, posedaše svi, eto pečenja, sira, kajmaka. I napolju živo, potpredsednik Osečine sve usmerava pod natkrivenu šupu, Ajte, žvaknite, ima svega. Svi, i bez da odlože zastave, i to nekoliko puta, uzeše da žvaknu, ode šerpa mesa. Dok su ovi napolju sažvakali, i u kući bi gotovo, izađe onaj veliki Veljin vozač, izađe Velja, namače dolamu, oprosti se sa domaćinom, sa njih još, manu, uđe u audi, ode za Krupanj, Šabac, Mitrovicu… Krenuše i ostali, domaćin Dimitrije Sekulić uz’o d’ objašnjava, gore u brdu mu kuća, devet pomoćni’ zgrada, sve puklo, stvari razneo po selu, sve odnelo klizište krajem aprila, počeli da rade kuću u maju, pa nestalo para, posle opet počeli, eno majstori stavljaju laminat, rekli, do mraka gotovo, kad stigli, ko kad je stig’o, majstori, majstori stigli pre sat, dva…
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
