Sve sam fini svet

Šta se desilo te večeri u stanu Dejana Simića, viceguvernera Narodne banke Srbije, skoro je sasvim jasno. Došli su mu u goste Vladimir Zagrađanin i Ivica Dačić, koje on inače poznaje i druži se s njima. Pristojan čovek na tako osetljivom položaju mogao bi i da pripazi s kim se druži, kao što će Dejan Simić te večeri naučiti iz gorkog iskustva. Zagrađanin je, naime, ostavio za sobom dosta nehigijenski trag kao jedan iz ergele Miloševićevih egzekutora i beskrupuloznih aparatčika: zajedno sa onim Miljkanom Karličićem istakao se 1998. i 1999. u gušenju slobode govora i informisanja. Ko je Ivica Dačić, zna se: osim toga što se zna, Ivica Dačić je i uzdanica Koštuničine manjinske vlade, što bi moglo biti od značaja u ovoj priči.

Dakle, kritične večeri ta dva fina gospodina dolaze u posetu trećem finom gospodinu. Zagrađanin pritom donosi i jednu akten-tašnu koju je – iz nekog razloga – zamotao još i u plastičnu vreću. Kad ste poslednji put videli da neko akten-tašnu nosi umotanu u plastičnu kesu, osim ako je nije malopre nekom oteo na ulici, pa policija traži čoveka sa akten-tašnom? Šta je u akten-tašni? Da bi se to doznalo – prema rešenju o otvaranju istrage protiv Zagrađanina i Simića – treba znati trocifrenu šifru za otvaranje bravica akten-tašne. Tu šifru zna vlasnik tašne, jer se te bravice mogu podešavati po volji, a dolaze sa fabrički ugrađenom šifrom, obično „000“. Dejan Simić kaže da on akten-tašnu ni pipnuo nije, a kamoli otvorio. Tašnu je otvorila policija, bez obijanja; dakle znajući šifru. Kako? U rešenju o otvaranju istrage piše da je na službeni faks viceguvernera Simića tog 11. januara 2006. u 15.35 časova stigla telefaks poruka od izvesnog Šloma Špilmana iz Izraela u kojoj je bio i broj telefona na koji se Špilman može dobiti; navodno su tri poslednje cifre tog broja bile šifra za otvaranje tašne. Kad je u stanu viceguvernera Simića policija otvorila tašnu, u njoj je bilo 100.000 evra u novčanicama za koje policija tvrdi da su obeležene ili su im popisani brojevi (nije jasno). Onda je policija pokupila Simića i Zagrađanina pod osnovanom sumnjom za podmićivanje i primanje mita – respektivno.

Koliko se do sada iz bolje obaveštenih medija moglo doznati, reč je bila o „sting“ operaciji; to se kod nas zove provokacija, uličnim žargonom „navlakuša“. Naime, Zagrađanin je tašnu sa parama toga dana dobio od Vladimira Cizelja, osobe nadasve zanimljive, sa molbom da je odnese viceguverneru NBS-a Dejanu Simiću. „Rekao mi je da tu ima para, ali da to nije sve. Bio sam leđima okrenut kad je Cizelj otvorio aktovku i ponovo je zatvorio. Rekao je da tu ima 100.000 evra, ali ja to nisam video. Nisam ga pitao zašto da odnesem novac kod Simića.“ Jedan ovejani operativac SPS-a za prljave poslove i direktor marketinga stranke „nije pitao“ zašto da odnese sto hiljada evra viceguverneru Narodne banke Srbije? Pa kaže: „Nisam mu rekao šta sam doneo, jer je trebalo da novac ostavim kod njega i da odem.“ Naivan ko segedinska sobarica, Zagrađanin tako sedi kod Simića, pored tašne u plastičnoj kesi, pije piće i ćaska sa domaćinom i Ivicom Dačićem. Nažalost, nema detalja o predmetu razgovora, jer bi se inače moglo barem naslutiti je li tu bilo nekog iščekivanja, napetosti, nervoze ili neugodnosti. Ipak je o delikatnoj situaciji reč: Zagrađanin tvrdi da ne zna da napolju čeka policija, obaveštena o razvoju događaja i merka kad bi upala unutra da ih lepo nađe in flagranti, na gomili.

Ivica pak Dačić, eto tako, svratio i on da vidi čoveka, mada još nije pružio zadovoljavajuće objašnjenje odakle on na licu mesta. Možemo da zamislimo i sledeći scenario: operativci policije ispred zgrade lepo vide da je – po planu – Zagrađanin ušao unutra, ali u pratnji Ivice Dačića, što je moglo da unese izvesnu, kako da kažemo, zabunu… Policajci ne moraju da znaju ko je Zagrađanin (mada bi bilo pametno da im je pokazana barem slika, ako ne i umetnik, pre operacije i prepada), ali sigurno umeju da prepoznaju Dačića. Može se takođe zamisliti i međusobna komunikacija sa starešinama na temu: „Evo ga i Dačić ušao, šta sad da radimo?“ i odgovor „Bićete obavešteni“. Može se zamisliti i niz komunikacija između starešina i njihovih starešina koja završava naredbom: „Kad Dačić izađe, vi ulazite.“ Dačić dobija telefonske pozive i na kraju odlazi, a policija posle pristojnog intervala od dvadesetak minuta upada u stan i nalazi akten-tašnu. Neko je posle optužio Dejana Mihajlova, generalnog sekretara Vlade, da je Dačića te večeri upozorio da se ukloni s lica mesta; Mihajlov to demantuje, mada priznaje da je i sa Dačićem razgovarao u kritično vreme, ali o nečem drugom, kao i sa mnogim drugim ljudima, uostalom.

Viceguverner NBS-a Dejan Simić u istrazi je izjavio da mu „prilikom telefonskog razgovora 11. januara Zagrađanin nije rekao da će doneti bilo kakav novac“. „Ja uopšte nisam znao da je on doneo novac, niti su mi on, a ni Dačić, bilo šta rekli. Ni mimikom mi nisu eventualno ukazali da se novac nalazi u torbi. Nisam zvao Špilmana na broj telefona koji mi je dostavio faksom.“ I tako dalje i u tom pravcu: niko mu nije rekao da je u broju Špilmanovog telefona šifra; „policija nije obila torbu, već su je jednostavno otvorili“. Viceguverner, čovek sa lepim iskustvom u bankarskim poslovima, nije pitao Zagrađanina šta mu je to u kesi. Dobro: možda ne bi bilo pristojno, a to su sve fini ljudi, kao što znamo. Dejanu Simiću očigledno se ne može dokazati da je znao šta je u torbi i kako se torba otvara. Da mu je policija ostavila malo vremena da otvori tašnu sam, kad Zagrađanin ode, pa da ga onda zgrabi; da je postavila video-kameru u stan ili u torbu (to danas nije problem) – stvar bi izgledala drugačije.

Ovako se predmet zasniva na tvrdnjama Zagrađanina i ljudi koji su ga poslali Dejanu Simiću, viceguverneru. Kaže Zagrađanin u istrazi: „Vladimir Cizelj mi je rekao da mu je neko iz Narodne banke Srbije tražio dva miliona evra. Uvek je isticao da je u pitanju (guverner NBS–a, Radovan) Jelašić i da on to traži preko nekih ljudi… Dana 11. januara 2006. video sam se sa Cizeljem negde oko 15 časova, na njegov poziv. Zamolio me je da ponesem neku aktovku kod mog prijatelja Dejana Simića. Rekao mi je da tu ima para, ali da to nije sve“… Setimo se da je onaj faks sa brojem telefona koji otvara aktovku stigao na Simićev službeni faks-uređaj u 15:35; viceguverner je, kaže, odneo tu poruku kući, „da radi“. Zašto bi čovek nosio kući faks-poruku sa brojem telefona nekog dosadnog i navalentnog izraelskog biznismena koji mesecima davi Narodnu banku? Mogao je da prepiše broj, ali nositi faks-poruke kući s posla nije krivično delo. Bilo kako bilo, policija je u 22.15 časova oduzela tu faks-poruku u Simićevom stanu. Osim toga, policija je uz krivičnu prijavu priložila i: zapisnike o pretresu stana i popisanim novčanicama nađenim u stanu; listing telefonskih poziva sa mobilnih telefona osumnjičenih i službene beleške o informacijama primljenim od građana Vladimira Cizelja, Radovana Jelašića i Sekule Pijevčevića. Na osnovu svega toga, doneto je rešenje o sprovođenju istrage protiv Simića i Zagrađanina, a zbog osnovane sumnje da je Simić „od decembra prošle do 11. januara ove godine, kao viceguverner NBS-a tražio od predstavnika TBI grupe – Šaloma (Šlomo) Špilmana i Vladimira Cizelja – novac u iznosu od dva miliona evra“ i posle, kako sledi, primio sto hiljada itd. To bi, valjda, bila kapara za uslugu koja je opisana kao „da bi izvršio službenu radnju koju bi po zakonu morao da učini – da dâ saglasnost za dokapitalizaciju osiguravajućeg društva ‘Dunav TBI’, kao i da odobri registraciju kompanije TBI Leasing“: „U tome mu je sa umišljajem pomogao drugoosumnjičeni Zagrađanin, na taj način što je Simić, preko njega, stupio u kontakt sa predstavnicima TBI-ja, od kojih je zatražio povlačenje ranije podnetih krivičnih prijava protiv radnika NBS-a.“ U rešenju o otvaranju istrage, međutim, ne navode se dokazi za te tvrdnje, ali je nastavak zanimljiv. Nije jasno zašto bi viceguverner tražio povlačenje nečije krivične prijave, ima ih onoliko protiv NBS-a! I zašto se guverner Jelašić u pismu Špilmanu zahvaljuje što su krivične prijave povučene?

Kaže se dalje da je Sekula Pijevčević o svemu tome „obavestio radnike SUP-a Beograd, nakon čega je 11. januara Simić obavešten od Zagrađanina da je pripremljen deo novca od 100.000 evra i da će mu novac biti dostavljen u večernjim časovima u njegov stan“, a navode se i detalji oko faks-poruke sa šifrom. Kako je „Simić obavešten od Zagrađanina“ ne piše u rešenju; možda se ispostavi da su im slušali telefone – što je logično i razumljivo u pripremi takve operacije. Isto je i sa tvrdnjom da je „Simić tražio“ dva miliona: ta tvrdnja, kao i tvrdnja da je novac bio namenjen Radovanu Jelašiću, tek treba da se dokaže pred sudom; može se razumeti da istraga čuva određene podatke za pravi trenutak.

Imamo, dakle, Sekulu Pijevčevića, direktora Kreditno-eksportne banke (KEB), koji obaveštava policiju; Vladimira Cizelja koji pakuje novac u aktovku; Šloma Špilmana koji šalje telefaks-poruku sa šifrom za otvaranje aktovke; Vladimira Zagrađanina koji nosi aktovku u džaku; Ivicu Dačića koji se udaljava na vreme; i policajce koji sve to nadziru.

Sekula Pijevčević je direktor banke u sporu: NBS je zatvorio KEB kad je došao do saznanja da banka nije položila obavezni depozit, pa je došlo do parnice koja se još vuče. Zanimljivo je da su od tridesetak banaka koje je NBS zatvorio do sada samo KEB i Karićeva Astra banka još sporne, jer se sudske zavrzlame vuku do dana današnjeg. Ali, to je jedno, a predmet istrage – TBI grupa i njen osiguravajući zavod i lizing firma – nešto drugo, čega u rešenju o otvaranju istrage nema.

TBI grupa suštinski i duboko je povezana sa izraelskim konzorcijumom Kardan, na čijem je čelu jedan bivši načelnik generalštaba (uobičajeno za Izrael). Taj konglomerat već je uveliko ušao u tranzicijske države bivšeg Varšavskog ugovora (Mađarska, Češka, Slovačka itd.) i bavi se svim mogućim poslovima, uključujući i vojno-policijske liferacije. TBI je ušao u poslove osiguranja u Srbiji kroz „Dunav osiguranje“, u kome G 17 plus ima, ovaj, kako da kažemo, izvesne kadrovske pozicije. Jedna od njihovih firmi gradi neki veliki tržni centar u Beogradu sa Rajfajzenom, a druga (Tahal) fabriku vode u Makišu; jasno je zašto im je zatrebala i funkcionalna banka u Srbiji. E, oko banke koju su našli kod Sekule Pijevčevića stvari su se zapetljale: NBS nikako da pusti Sekulu da radi. U takvoj situaciji – sasvim teorijski gledano, razume se! – ima dva izlaza: ili će položiti tih deset miliona evra depozita kod NBS-a – ili će investirati nešto manje u „prijateljsko uveravanje“ nadležnih lica. Kad je 1997. osnivana Kreditno-eksportna banka, naveden je kapital od „12 miliona evra“, ali je kontrola NBS-a pre godinu dana ustanovila da nema ni deset miliona, pak je KEB ostao bez dozvole za rad. Izraelci su, kako se čini, kupili robu s greškom. Čak je ambasador Izraela tada (februar 2005) pokušao da posreduje kod Radovana Jelašića da se postigne neki dogovor, ali je on to odbio. Izgleda da se krenulo u rezervnu varijantu i da je na scenu stupio Cizelj, čovek koji pakuje pare u aktovku. Šta je njemu sve to trebalo, tek će da se pokaže. Sluti se, inače, da je ovo što je procurilo tek vrh ledenog brega od vrućih para.

Vladimir Cizelj iz grupacije Kardan kroz čiju ličnost se ovi događaji nekako prelamaju, ima zanimljivu biografiju. Kažu da je navodno bio čovek od poverenja Jovice Stanišića i Državne bezbednosti u poslovima nabavke izvesnih osetljivih proizvoda za potrebe Službe i Vojske; u tim poslovima radio je, kako kažu, i sa Rankom Tadićem (nadimak Manijak); posle petooktobarskog prevrata zadržao je pozicije i istakao se u nabavci softvera za nova lična dokumenta za MUP Srbije; zastupao je Motorolu kad je trebalo nabavljati taktičke telekomunikacije; organizovao je posete naših ministara (telekomunikacije i odbrana) Izraelu, kao i posetu delegacije SPS-a na čelu sa Ivicom Dačićem Šimonu Peresu (do koje nije došlo). Njegovo ime pominje se u istoj rečenici i sa krugom oko TV Arta, sa firmama Neopren (London) i Barokomerc (Beograd), za koje se smatra da su bliske (ili veoma bliske; zavisno od izvora) Službi koja je večna, za razliku od vlada koje prolaze.