Sve je nepristupačno

Lana Nikolić je doktorantkinja, novinarka i aktivistkinja. Upisala je doktorske studije na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali je nedavno odlučila da promeni fakultet kako bi se bavila istraživanjem medija, što je više zanima. Takođe je i stipendista stipendije „Boris Trivan“ koju dodeljuje Institut za digitalne komunikacije. „Mislim da će digitalno tek da postane važno, a da je jedini put u pravilnom razumevanju i praćenju svih tih promena da hrabro zakoračimo, a ne da se plašimo jer se nešto menja“, rekla je tim povodom.

Trećeg decembra, na Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, na svom FB profilu poslala je svetu poruku koju je bilo nemoguće ne uočiti.

„VREME„: Napisali ste da se ovo društvo, osim tog jednog dana u godini, prema osobama sa invaliditetom ponaša kao da su strano telo. Na šta ste konkretno mislili?

LANA NIKOLIĆ: U tom tekstu rekla sam samo neke osnovne stvari koje prepoznajem kao problem, među njima i tu rečenicu, kojom sam želela da ukažem na to da osobe sa hendikepom nisu zaista deo društva. Naprosto, zbog arhitektonskih i drugih oblika nepristupačnosti, predrasuda i strahova, one nemaju normalan život, niti ih do kraja društvo prihvata. Najčešći je pristup sažaljenje ili divljenje, ponekad i okretanje glave, kao i ignorisanje osoba koje se razlikuju. Mnogi u našem društvu ponašaju se i osećaju kao da su osobe sa hendikepom neki tamo ljudi, udaljeni od nas i naših života. Zapravo, svako od nas može da postane osoba sa invaliditetom iz najrazličitijih razloga. Ne treba da se plašimo toga već da ljudima koji se na bilo koji način razlikuju pristupamo otvorenog srca, jer izazovi koje drugi imaju nisu samo njihovi nego i naši, i trebalo bi da se potrudimo da nešto menjamo nabolje kada god možemo.

Predrasude i nerazumevanje koje pominjete su verovatno i osnovni razlozi polarizacije na osobe sa i bez invaliditeta. Šta se, po vama, najčešće misli o osobama sa hendikepom?

Najčešće su predrasude da su osobe sa hendikepom nesrećne u svom telu i životu, da su nesamostalne, da ne mogu da se ostvare kao roditelji, da nemaju partnere/partnerke jer ih niko ne želi. Takođe su prisutna i mišljenja da sve što urade treba posebno hvaliti ili posmatrati kao neki herojski napor, i da je sve što urade razlog za posebno hvaljenje. Kao suprotnost tome postoji i posmatranje ljudi sa hendikepom kao heroja, inspiracije, onih koji imaju posebnu vrstu mudrosti koju su dobili jer se „muče“. Tačno je da osobe sa hendikepom imaju mnogo izazova u životu, ali zasigurno se ne muče već se trude da žive život u punom kapacitetu, kao i svako drugi. Prisutno je i omalovažavanje i obeshrabrivanje „gde ćeš ti to sam/a takav/a, neka ja ću“, „ne mogu da te gledam kako se mučiš“, „ja da sam na tvom mestu, ubio/la bih se“, a sa druge strane i ono „jao, svaka ti čast, kako ti sve možeš!“. Postoji i posebno hvaljenje partnera/partnerki osoba sa hendikepom – i oni/one su posmatrane kao superheroji/heroine jer su odabrali da budu sa nekim ko je različit.

Šta nedostaje da se zvanične informacije o inkluziji podudare sa praksom? Da li je naše društvo prijateljska sredina za osobe sa hendikepom? Kakvo je vaše lično iskustvo?

Moje lično iskustvo nije loše, ali postoji mnogo razloga za to. Odrasla sam u maloj sredini gde sam bila apsolutno prihvaćena, pored toga, koristim štake kada hodam tako da u suštini nije bilo toliko teško da budem deo bilo kakvih dešavanja. Imala sam uvek mnogo prijatelja koji su i pomagali da sve prepreke prođem na zabavan način, a takođe tu važnu ulogu ima i moj partner. Osobe sa hendikepom najčešće moraju same da se snalaze u rešavanju izazova svakodnevice, od prevoza, preko nabavke lekova ili odlaska kod lekara do pristupa obrazovanju, i u velikoj meri se oslanjaju na porodicu i prijatelje, na primer roditelji ili partneri/ partnerke su u nekim ili svim svakodnevnim situacijama i personalni asistenti. Sve je nepristupačno – svuda su stepenice, rampe su najčešće pod lošim uglom, retki su pristupačni toaleti, taktilne staze. U ustanovama poput zdravstvenih i kulturnih nema tumača znakovnog jezika, zvučni semafori često ne rade. Takođe, naše društvo ne prepoznaje značaj toga da osoba sa hendikepom prisustvuje nekom kulturnom dešavanju ili može nesmetano da uđe u kafić a onda sasvim opušteno ode u toalet. Tu su i finansijske prepreke – osobe sa hendikepom često imaju vrlo niska primanja u porodici, imaju više izazova da pristupe visokom obrazovanju, završe fakultet i zaposle se. Zapošljavanje je posebno važan problem jer poslodavci osobe sa hendikepom iz straha vide kao trošak, a ni ne znaju koji vid podrške je možda potreban – to može da bude sasvim minimalno prilagođavanje poput fleksibilnog radnog vremena. Prosto, osobe sa hendikepom moraju mnogo toga da plate dodatno – od personalnih asistenata, lekarskih pregleda, lekova, terapija do taksija. Ja lično moram da zaradim više od dve prosečne plate u Srbiji da bih mogla da platim terapije, taksi i preglede. Tu najviše trpi „normalan život“ jer nama novac prvo ide na ono što nas održava u što boljem zdravstvenom stanju, a tek onda možemo da razmišljamo o odeći, izlasku, edukaciji.

Vi ste novinarka. S obzirom na to da mediji imaju i edukativnu ulogu, kako ocenjujete njihovo izveštavanje o životu osoba sa invaliditetom?

Mediji najčešće izveštavaju tako da samo pojačavaju predrasude. U njihovom pristupu ima podsticanja sažaljenja, tuge ili divljenja. Česti su naslovi poput „Lana Nikolić ima invaliditet/ hoda na štakama, ali to je nije sprečilo da…“/ „Ima cerebralnu paralizu, ali niže uspehe“. Ovo sam bukvalno izmislila da ne bih nikoga imenovala, ali eto, takav je pristup, i on implicira da se od osobe sa hendikepom i ne očekuju neki posebni rezultati, a kad se dese, onda je to uvek upoređeno sa situacijom hendikepa, da bi se učinilo još čudnijim i neverovatnijim. Tu su i herojski pristup i divljenje, koje implicira da osoba sa hendikepom ima nadljudske sposobnosti i da joj se zato treba diviti jer je ipak nešto postigla. U suštini, u novinarskom tekstu ili prilogu potrebno je u fokus staviti osobu, a tek onda njenu različitost, ne kontrastirati hendikep sa uspesima i ne predstavljati osobu kao superheroja/heroinu. U video-prilozima trebalo bi izbegavati tužnu muziku i preterano kadriranje i zumiranje kolica, štaka, belog štapa, na primer. Mediji imaju veliki uticaj i važno je da o ovoj važnoj temi izveštavaju adekvatno, i zato sam u saradnji sa Timom za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije napravila kratak Priručnik za novinare i novinarke: izveštavanje o osetljivim grupama – osobe sa hendikepom, u nadi da nekome može da koristi. Ovo je ujedno i poziv kolegama novinarima i novinarkama da ga pročitaju!

Predstoje vam nove doktorske studije i specijalizacija sa stipendijom „Boris Trivan„. Šta očekujete od titule doktora nauka? Da li su znanje i titule ulaznica za radno mesto?

Znanje i titule u našoj zemlji nikako nisu ulaznica za radno mesto, mislim da to znaju svi perspektivni vredni mladi ljudi koji su napustili ovu zemlju, ili oni koji ne mogu da nađu posao bez obzira na svoje visoke kvalifikacije. Moram napomenuti da je jedini lek za tu situaciju da mladi budu hrabri i da volontiraju, uče što više, da kada god padnu ponovo ustanu, i posao mora da dođe. Naše društvo jeste u vrlo izazovnoj situaciji u svakom smislu, ali odustajanje nikada nije rešenje, samo dalje učenje i traganje.

Kada sam upisala doktorske studije na Filološkom fakultetu, čula sam i komentare kako me niko nikada neće zaposliti baš sa tom stručnom spremom, jednostavno poslodavac ne želi da vas plaća u skladu sa znanjem. U međuvremenu sam odlučila da promenim polje istraživanja tako da od jeseni najverovatnije idem na neke druge doktorske studije koje će obuhvatiti moje interesovanje za medije i komunikaciju u digitalno doba, kao i za ulogu umetnosti u svemu tome. Međutim, bez obzira na ovu promenu u mojoj akademskoj karijeri, i dalje smatram da je doktorat nešto što radimo isključivo za sebe, iz ljubavi prema znanju, i bez očekivanja da će ta titula nešto posebno da nam otvori u životu. Samo tako nećemo biti razočarani.

Ulaznica za radno mesto je samo naša upornost i želja da svakog dana naučimo nešto novo – da učimo celog života, i da preuzmemo odgovornost za svoj život i potencijale koje imamo birajući aktivnu ulogu, menjajući društvo nabolje.

Članak je objavljen u okviru projekta „Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo“ koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.