Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandar Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Te večeri, 14. decembra 1998. četrnaestogodišnji Ivan Obradović trebalo je bude na košarkaškom treningu. Ipak, odlučio je da sa porodicom ode na večeru kod tetke i teče. Grad je bio sablasno pust, albanske radnje – zatvorene.
“Moj pašenog Suad Šabović je držao kafić ‘Panda’, tu su se okupljali gimnazijalci”, priča Lazar Obradović, Ivanov tata. Bile su to dve male prostorije u blizini gimnazije gde su đaci dolazili kada gube časove, da popiju sok, pojedu sendvič, uveče da igraju karte…
U pozadini je bila kuća u kojoj je živeo Šabović sa porodicom.
“Supruga i dve ćerke su otišle u kuću, a pašenog, Ivan i ja smo sišli u kafić dok večera ne bude gotova”, nastavlja Lazar.
Te večeri, u “Pandi”, mladići za jednim stolom igraju loru, za drugim fircik. Šale se, pričaju, smeju… Ivan Obradović seda sa njima na barsku stolicu, a u susednoj prostoriji su Suad Šabović i Lazar Obradović.
“Vrata ‘Pande’ su inače bila zaključana, ali u međuvremenu, dva dečaka su izašla i ostavila ih otvorenim. Tada su upali”, kaže Obradović.
Oko osam i deset uveče, dvojica maskiranih napadača ulaze i pucaju na prisutne. Ispaljuju na desetine metaka. Na licu mesta su ubijeni Ivan Radević (25), Ivan Obradović (14), Vukota Gvozdenović (16) i Dragan Trifović (17). U prištinskoj bolnici, od zadobijenih rana te noći su preminuli i Svetislav Ristić (17) i Zoran Stanojević (18).
Nikoli Rajoviću, tada devetnaestogodišnjku, ispala je cigareta na pod – sagnuo se da je pokupi u trenutku kada su napadači ušli. Lakše je ranjen, rikošet ga je pogodio u prst.
Teško su ranjeni Vlada Lončarević (18) i Mirsad Šabović (34).
“ŽAO NAM JE” I “DOVIĐENJA”
Lazar Obradović se pomalo snebiva da ispriča kakav je bio njegov sin, jer, kako kaže, nije pristojno govoriti o svojima u superlativima. A Ivan je bio svestrano, talentovano i pre svega, plemenito dete: đak generacije u osnovnoj školi, uspešan sportista, zanimali su ga pozorište i radio – čega god da se dohvatio, to mu je išlo. Voleo je ljude i život.
“Nama su, kada je Ivan ubijen, prosjaci na vrata dolazili da izjavljuju saučešće zato što je on pare koje smo mu davali za doručak delio sa njima”, nastavlja Obradović.
Do današnjeg dana – 26 godina kasnije – roditelji ne znaju ko im je streljao decu. Vlasti u Beogradu, jedna za drugom, ili su odbijale da ih prime ili bi popričale sa njima, rekli da im je jako žao, uradiće šta mogu, pa bi ponovo usledila – neprobojna tišina.
“ZAR DA POSTANEMO ISTI KAO UBICE”
U prvo vreme svi su bili uvereni da je to delo Albanaca. Trajao je sukob između srpskih snaga i Oslobodilačke vojske Kosova. Niko nije znao šta se zaista dešava. Bilo je to vreme smutnji, ubistava, zaseda…
“Te noći grad bio je pust, sve albanske radnje su bile zatvorene. Neki to uzimaju kao dokaz da su Albanci planirali zločin. A možda je bila i neka sprega, ko bi ga znao…”, govori Lazar. “A onda su naši počeli da govore – hajde da se svetimo. Kome da se svetimo, kažem, pa zar ne postajemo tako isti kao ubice! To su te situacije iz kojih se može izroditi sve i svašta… Ali na sreću, koliko ja znam, nije bilo nikakvih osveta.”
Istragu o zločinu u kafiću “Panda” preuzima Državna bezbednost i u roku od nekoliko dana hapsi 34 Albanca. Šestorica su osumnjičena za zločin. Javna bezbednost prestaje da radi na slučaju.
“Verujem da bi javna pećka policija otkrila ko su ubice da Državna bezbednost nije prekinula istragu hapšenjem nekolicine Albanaca”, kaže novinar agencije Beta Velimir Perović, tada dopisnik RTS-a iz Peći.
Godinu dana kasnije, sud u Beogradu ih je sve oslobodio zbog nedostatka dokaza. U prošlogodišnjem intervjuu za Radio Slobodna Evropa, jedan od njih, Agron Kolćaku (u trenutku hapšenja imao 26 godina) kaže da je za 12 meseci u srpskom zatvoru doživeo užasnu torturu, da ga nisu tukli do besvesti zatvorski čuvari već nepoznati ljudi koji su dolazili sa strane.
SLUĐIVANJE U REŽIJI VLASTI
A onda je krajnje neočekivano, Aleksandar Vučić, govoreći 2013. godine na televiziji Pink, izjavio da ima mnogo strašnih stvari s kojima ćemo morati da se suočimo, kao na primer ubistva Srba u kafiću “Panda”, a za koja nema dokaza da su ih izvršili Albanci kako se ranije verovalo. Narednih meseci mediji objavljuju serije tekstova u kojima se skoro i ne dovodi u pitanje da je država odgovorna za zločin.
Naravno, iako su od tada mnogi uvereni da je reč o zločinu za koji je odgovorna država, istina nije otkrivena. Sve što je usledilo kasnije do danas izgleda kao odviše surovo igranje s bolom porodica i građana Peći.
Nebojša Stefanović, kao ministar policije, izjavljuje 2015. da MUP nema nikakve informacije; Ivica Dačić dodaje da je opasno nagađati i neosnovano amnestirati albanske terorističke grupe. Vučić zatim ponovo saopštava da zna šta se desilo, ali da postoji problem sa dokazima, da bi 2017, u znatno svedenijem tonu, rekao da ima određene informacije, ali da nije tužilac pa ne može o tome da govori. U kom li je trenutku shvatio da nije i tužilac?
Konačno, godinu dana kasnije pohvaljuje sam sebe da je prvi koji je skupio hrabrosti da o tom zločinu govori i da roditelji stradalih mogu da budu mirni i da će sve izaći na videlo. Aleksandar Vučić nijednom nije pristao da ni na deset minuta primi roditelje i kaže im šta to zna.
“Aleksandar Vučić duguje veliko izvinjenje porodicama stradalih i svim građanima Peći i Srbije zato što je svojim izjavama naneo svima ogroman bol”, ističe Perović.
Inače, podsećanja radi, kada su se desila ubistva u “Pandi”, Vučić je bio ministar informisanja u tadašnjoj vladi. Na sahrani ubijenih mladića bilo je deset hiljada ljudi; niko iz vlasti se nije pojavio osim potpredsednika Skupštine Vojislava Mihailovića.
Novinar Velimir Perović, koji je od prvog dana pisao u zločinu u “Pandi”, kaže kako je u Trećem dnevniku RTS-a “informacija o ubistvu dece objavljena pred samu vremensku prognozu i to u formi skraćene vesti”. Dežurni urednik je prethodno odbio da primi njegov izveštaj jer nije imao zvaničnu izjavu istražnog sudije koju te noći nije bilo moguće dobiti.
A u Drugom dnevniku RTS-a se dve noći zaredom, ali pre ubistava, emitovala vest kako je OVK odlučila da napada lokale gde se okuplja srpska omladina. Ta vest, ističe Perović, nije objavljena ni u jednom drugom mediju, čak ni na RTV Priština.
“Danima unazad, čim bi pao mrak, i Albanci i Srbi su se zatvarali u kuće”, priča Perović. Ispred nekih srpskih lokala su već bile organizovane straže. “Lokalna vlast je tada morala ili da zabrani svim ugostiteljskim objektima rad ili da naredi da straže bude obavezne.”
Kao što je poznato, nije to uradila.
KO (NI)JE SASLUŠAN
U prvo vreme svi su bili uvereni da su zločin počinili Albanci. Mahom se smatralo da je usledio zbog osvete – Vojska Jugoslavije je tih dana presrela kolonu OVK koja je nosila velike količine oružja, municije i novca. Tada je zarobljeno devet, a poginulo više od 30 pripadnika OVK.
Međutim, posebno nakon Vučićeve izjave, većina roditelja danas je ubeđena da je “naša država ubila našu decu”. Istraga u Tužilaštvu za organizovani kriminal pokrenuta je 2016: tri godine nakon najave predsednika i skoro 18 godina nakon zločina. Od pokretanja istrage do danas prošlo je osam godina bez ikakvih rezultata. Saslušano je više od 40 ljudi, ali niko iz vrha Državne bezbednosti, niti Aleksandar Vučić. A samo je to preostalo, smatra zastupnik porodica, advokat Ivan Ninić.
“Pogledajte u kakvom je stanju država, pa šta njima znači pet, šest staraca koji su izgubili decu. Vreme prolazi, čekaju da umremo i gotovo”, kaže Lazar Obradović. U međuvremenu je tužilac otišao u penziju, a slučaj je preuzeo drugi. Lazaru Obradoviću to liči na još jedan krug fingiranja i zavlačenja.
SVE JE ISPRIČANO I NIŠTA NIJE REČENO
Za sve ove godine spekulisalo se i nagađalo mnogo toga – da su, osim Ramuša Haradinaja i OVK, krivi Milorad Ulemek Legija i Rade Marković, da su umešani zatvorenici iz Kazneno-popravnog doma “Dubrava” u Istoku, da je zločin isplanirao MI6 i SAS…
Stotinu puta je sve ispričano, a ništa nije rečeno, dodaje Obradović. Početkom dvehiljaditih, Mile Novaković, načelnik kriminalističke policije Srbije prima roditelje i traži da se donese dosije. U dosijeu, u tom trenutku, nalazila se jedna fascikla sa zapisnikom sa uviđaja i jednom izjavom. Toliko o šest ubijenih i troje ranjenih.
“Uopšte nije bilo istrage. A kako je neki od političara rekao, gde DB ubija, tu nema ni istrage ni dokaza”, kaže Obradović.
Ipak, može i dalje da se nagađa – da li je to bila država, pripadnici OVK ili, možda, čak i neki lokalni Srbi.
“Tražimo dokaze, tražimo da nas Vučić primi. A obećavao je to više puta – primiću roditelje, reći ću im šta se desilo. Neka nešto kaže, ma nek kaže – nemojte više da se nadate”, govori Lazar Obradović.
A pitanja je previše.
Zašto je Aleksandar Vučić 2013. uopšte to izjavio? Da li je hteo da pošalje poruku nekome u državi, znam šta ste radili…? Da nekog uceni? Da li mu je stigao jači odgovor na tu poruku?
Zašto, ako zaista ima podatke, neće da podeli svoja saznanja sa Tužilaštvom koje očigledno tapka u mestu? Zatim, na osnovu čega je ponovo pokrenuta istraga? Ako postoji određena beleška o tome, šta u njoj piše? Najvažnije, ako je država kriva, ko je tačno naredio da se mladi ubiju? Zašto je to uradio? Ako su hteli to da učine kako bi okrenuli javnost protiv Albanaca, odnosi između Srba i Albanaca već su bili veoma loši i rat je već trajao. Ako su Albanci krivi, zašto uopšte nije sprovedena istraga? Postoje li ikakvi tragovi?
KAKVA OSOBA TO MOŽE DA UČINI
Za Aleksandru Stanojević Sibinović, sestru ubijenog Zorana Stanojevića, tada osamnaestogodišnjeg đaka pećke gimnazije, zločin koji se dogodio nema nikakve veze sa nacionalnošću. Odnosno, kako objašnjava: “Mene tu nacija ne interesuje, već me interesuje ime i prezime. Može da bude srpsko, može da bude albansko, biće mi svejedno”.
Kaže da je ponosna na svoje roditelje jer su imali dovoljno snage, dostojanstva i mudrosti da ne dozvole da njihovog sina i uopšte celu porodicu neko zloupotrebi i da služe za nečiju propagandu. Upravo zbog toga, decembar joj bude dodatno mučan: “Dolazi taj mesec i vi se plašite, jer ne znate šta ćete da pročitate, ko će sada iznova to da iskoristi”.
A izjava predsednika Srbije iz 2013. primer je par excellance takve zloupotrebe. “Godine prolaze, onda se on pojavi i kaže – istina nije to što ste mislili…”
Da li ona veruje da će Vučić ikada primiti porodice ubijenih?
“Ne želim da me primi jer nemam šta da pričam sa njim. Vaspitana sam da ako odem kod nekog, da mu pružim ruku. A ja ne bih mogla da pružim ruku čoveku koji je u stanju da tako nešto izjavi, a onda posle toga bude – reći ću, neću reći. Ko je to u stanju da uradi? Kako bih mogla uopšte da verujem takvoj osobi?”
Takođe, ne misli ni da će se Vučić ikada pojaviti pred tužiocem da kaže šta zna: “Mi možemo da ponavljamo – ali on je to kazao 2013. i mora da ispriča kakva su mu saznanja. Ali ne živimo, nažalost, u takvoj zemlji. On se pita za sve i on ne mora ništa. Tom izjavom je nekome hteo da poruči – pazi šta radiš. Ali da li je na trenutak pomislio šta će da uradi roditeljima ubijene dece koji su posle toliko godina u njegovoj rečenici videli nadu i rekli – možda ćemo otići sa ovog sveta znajući istinu.”
Zoranov otac preminuo je 2017. godine.
“MOGLO JE BITI GORE”
Aleksandra Stanojević Sibinović ne veruje da će ikada saznati ko je naručilac i nalogodavac ubistva njenog brata. Međutim, od kada su porodice angažovale advokata Ivana Ninića, nada se nečem drugom – da će istraga biti što pre završena, čak i bez ikakvih rezultata. Jer bi onda prikupljeni spisi mogli da ugledaju svetlo dana:
“Ti spisi iz istrage ne mogu biti objavljeni dok se ona ne završi, a moj cilj je da iz njih nastane neka knjiga gde će imenom i prezimenom stajati ko je šta rekao i uradio”.
Potreba za tako nečim proizilazi iz njenog uverenja da bi to možda mogla da dovede do raspleta. “Prošlo je 26 godina, mnogo ljudi je umrlo… Važno je da ta knjiga izađe što pre i da naša zajednica koja je živela u Peći to iščita, jer će se možda neko setiti nečega za šta je mislio da je nebitno, ali će ga to naterati da kaže – ja sam to video, čuo…” Aleksandra Stanojević Sibinović je pročitala ceo predmet, sve što je skupljeno. Glavni njen zaključak je da je čitava istraga rađeno zastrašujuće traljavo i da čovek nema za šta da se uhvati:
“Kada je Zoran ubijen, prvo osećanje je bila ogromna tuga, onda to pređe u bes, pa si ljut na ceo narod, sve sam faze prošla. A onda ponovo počneš da deliš ljude na dobre i loše. Ali kada sam pročitala taj predmet, opet sam bila užasno besna… Jer to je urađeno kao da se radilo o psima lutalicama”.
Dodaje i da će možda jednog dana njena deca ili njihova deca saznati istinu. I zato o tome treba pričati.
Konačno, u čemu naći smisao kada takav gubitak pogodi porodicu?
“Kada postaneš roditelj, počinješ da shvataš neke stvari”, kaže Aleksandra Stanojević Sibinović. “Sećam se tatinih reči: ‘Moglo je da bude gore’. ‘Kako je moglo da bude gore?’ Kaže: ‘Ja sam mogao da budem roditelj tog nekog ko je ovo uradio.’ I zaista, moglo je da bude gore, bilo bi mnogo gore da ja nisam Zoranova sestra, već sestra nekog od ubica. To ne sme da se zaboravi. Jer je važno kakav je Zoran bio mladić, kako prijatelji i danas pričaju o njemu, koliko je važno da ne okaljaš svoj obraz, da kada kažeš čiji si, da to ima težinu. I da u moru onih koji danas pričaju – znaš li ti ko sam ja – moja deca mogu s ponosom da kažu čija su i da su im roditelji bili dobri ljudi. Mi smo u tome pronašli utehu.”
“Kada je Vučić u decembru 2013. saopštio da masakr u kafiću ‘Panda’ nisu počinili Albanci, tada je od bezbednosnih službi dobio informaciju da su taj zločin počinili lokalni Srbi”, tvrdi Velimir Perović. Dodaje da bilo da su ta saznanja tačna ili ne, Vučić to nije smeo da kaže jer je bio svestan da ne postoje dokazi. “Sve osobe za koje je Vučić dobio informaciju da su počinile zločin saslušane su u Tužilaštvu za organizovani kriminal, ali dokazi nisu pronađeni ili ih država vešto skriva”, govori Perović.
“On je to rekao da bi srpskom narodu zgadio Kosovo i Metohiju i da bi što bezbolnije sproveo veleizdaju koja je usledila narednih godina predajom svih srpskih institucija kosovskoj vladi”, smatra Perović.
Navodi u da je još jedan momenat u celoj tragediji važan, a često se prenebregava: nepunih mesec dana pre ubistava srpskih mladića, tačnije 18. 11. 1998. pećki internista dr Nuradin Zejnulahu ubijen je u svojoj kući koja se nalazila dvadesetak metara od “Pande”.
“Veštak balističar u prištinskom SUP-u utvrdio je da je istom puškom pucamo i na doktora Nuradina i na decu u kafiću ‘Panda’. Da je pećka policija otkrila ko je ubio uglednog doktora, veliko je pitanje i da li bi se zločin u ‘Pandi’ uopšte desio”, zaključuje Perović.
Protekle dve godine pokazale su da građani nisu zadovoljni aktuelnom vlašću. Pogotovo studenti, kao predvodnici aktuelnog bunta, uživaju većinsku podršku javnosti, ali je njena politička operacionalizacija otvoreno pitanje. Šta se dešava sa strankama opozicije i zbog čega nezadovoljstvo vlašću ne znači automatski i glas protiv nje
Predsednik Srbije je 14. januara po peti put u dve godine ponudio referendum o samom sebi, zatraživši od opozicije da obezbedi 67 potpisa, iako mu oni zapravo nisu potrebni. Opozicija poručuje da u ovoj igri neće učestvovati
Koliko je i zašto važno da javne ličnosti i građani stanu uz studente? Što to znači i jednima i drugima? Šta je od te podrške još važnije? Šta su studenti do sada već uspeli da promene u društvu i na fakultetima? Koji su efekti blokada? Šta dalje i ima li izgleda da se njihovi zahtevi ostvare
“Nekad mi moramo da radimo uprkos našim političarima i sa jedne i sa druge strane, ali bogami, to je i dužnost umetnika. Umetnik je čovek kome je zadatak da prelazi granice i da provocira, inače nije umetnik. To je mnogo važnije od same diplomatije – ono što je ljudski i iz srca, a ne po dužnosti”
U kojoj meri je u Srbiji moguća relevantna desnija politička opcija od naprednjačke, odnosno da li je moguće Aleksandra Vučića prestići zdesna? Odgovor je, po svemu sudeći, negativan. Dobar deo Vučićeve stranke deli stavove Bihalija i ekipe. Oni čak deluju umerenije od, recimo, Vladimira Đukanovića
Zahtev studenata je opet bio jednostavan i najnormalniji: aman ljudi, urednici, novinari, radite svoj posao profesionalno, ne zamajavajte više narod
Sveden na pravu meru u studentskom protestu, Aleksandar Vučić ne misli da „proverava“ volju naroda, već da svoje biračko telo uveri kako se on i dalje za sve pita. U suprotnom, SNS nestaje poput kule od karata na košavi
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
