Kad se došlo do političke kapitalizacije vanrednog stanja, stvari su se ubrzano komplikovale i pretvarale u političku krizu, u intenzivno političko sukobljavanje žešće nego pre 12. marta 2003. godine
Posle masovnih hapšenja onih s kriminalnim dosijeima (oko 7000 privođenja, oko 700 zadržanih), pronalaženja ubice premijera Đinđića, sa domaćih i inostranih adresa (šefovi diplomatija Evropske unije, ponedeljak 14. april) došle su konstatacije o uspešnim naporima srpske vlade u slamanju organizovanog kriminala i o onome što se ovde već dve godine konstantno priželjkuje i na kašičicu dobija, o tome da se srpskoj vladi odmah odobri najveća moguće makroekonomska podrška, finansijska pomoć za uravnoteženje platnog bilansa, sredstva iz programa CARDS i svi oblici potpore kroz proces stabilizacije i pridruživanja SCG sa EU-om.
Međutim pojavljuje se „ali koje devojci sreću kvari“, na tački na kojoj se dolazi do društvene interpretacije okolnosti, veza, uzroka, uticaja, drugim rečima do političke kapitalizacije vanrednog stanja. Stvari su se ubrzano komplikovale i pretvarale u političku krizu, u intenzivno političko sukobljavanje žešće nego pre 12. marta 2003. godine.
Posle kritike „snaga starog režima“, pretnji zabranom političkih stranaka (SSJ, SRS), koje je izreklo nekoliko manjih stranaka (LSV, SDP), i posle izvesnih taktičnih umirujućih tonova (profesor Mićunović), izbio je do maksimuma zaoštren sukob između vlade s jedne i Koštuničine Demokratske stranke Srbije sa druge strane.
Koštuničina stranka u prvi mah nije bila za uvođenje vanrednog stanja, već za koncentracionu vladu sastavljenu od onih koji bi pristali da u nju uđu (Koštunica je pretpostavljao da radikali u takvoj vladi ne bi učestvovali). Od vladine većine i s njom složne većine komentatora to je odbačeno kao revizionizam, uz proklamovanje da konačno dolazi „6. oktobar“, to jest nastavak „petooktobarske revolucije“.
Obnovljene su zamerke na račun Koštunice, a fokus je išao na to što je svojim autoritetom nekoliko meseci zadržavao Radeta Markovića na čelu Udbe. Neki su (Veselinov) izbrojali da se Koštunica u tom periodu 67 puta sastao s Markovićem, a da o sadržaju razgovora s njim nije obavestio Predsedništvo DOS-a. Koštunica se branio da su za smenu Markovića drugi bili nadležniji, uključujući i aktuelnog srpskog premijera Živkovića, tadašnjeg saveznog ministra policije. Na prigovor da o razgovorima s Markovićem nije obaveštavao Predsedništvo DOS-a nije se obazirao. Neki pravnici, međutim, smatraju da on po zakonu sadržaj izveštaja Službe bezbednosti i ne bi smeo da saopštava nenadležnim licima. Onda su s treće strane došla pitanja – o čemu je nova vlast saslušavala Markovića u zatvoru, da li je ta saslušanja neko analizirao i kako to da je ta velika istraga naprosto do današnjih dana u bitnim segmentima bila zaustavljena.
SAVETNICI: Onda je, sudeći po vestima s vladine strane, Koštunica počeo da zapada u onu vrstu krize u kojoj se svojevremeno našao Brant kada je u njegovom kabinetu otkriven sovjetski špijun (Ginter Gajlam). Naime, prošle nedelje su najpre saslušani, a onda ponovo privedeni i zadržani radi dalje istrage Koštuničin savetnik za bezbednost Rade Bulatović i šef Kontraobaveštajne službe general Aco Tomić.
Koštunica je odgovorio onom rečenicom s kojom se vladina strana ranije sprdala – rekao je da nije znao za njihove susrete s Legijom i Spasojevićem. Kasnije je, valjda saznavši za njihove izjave, rekao da je to bio susret na zvaničnom mestu u Upravi bezbednosti u decembru prošle godine u okviru njihovih redovnih aktivnosti.
Onda je iz vladinih izvora došlo do medija da se Tomić–Bulatović s Legijom–Spasojevićem nisu sastali samo jednom, da je Tomiću poklonjen mobilni telefon itd. Nagovešteno je da se istraga vodi ka „nekim političkim liderima“, a posle hapšenja Koštuničinih bivših savetnika otvoreno se špekulisalo da bi bivši jugoslovenski predsednik Koštunica mogao da bude saslušan. Odgovorio je da mu takva mogućnost nije pala na pamet, da i dalje veruje svojim saradnicima i da pretpostavlja da je ovde reč o osveti Tomiću zbog otkrivanja špijunske afere Perišić. Koštunica je za uzvrat optužio neimenovanog potpredsednika srpske vlade da je prijateljevao i izveo iz zatvora Spasojevića. Ministar pravde je pokazivao fotokopije iz kojih je proizlazilo da Jovanović (koga je Maršićanin u nekom radio-intervjuu identifikovao) nije posećivao Spasojevića u zatvoru niti ga je iz zatvora izveo.
Bilo je, posle toga, više izjava vladinih funkcionera koje su sadržale i ogradu tipa „ako se s kim družio, ne znam, ja sam čist“. U tom kontekstu došlo je i do razmene poruka između potpredsednika Vlade Jovanovića i Čovića koja se završila Čovićevom izjavom da se neće izvinjavati zbog onoga što je rekao, a rekao je da svi treba da objasne da li su se i zašto družili s kompromitovanim tipovima i da njemu niko ne treba da poručuje preko stranih ambasada da ne otvara ovo ili ono.
OPTUŽBE, PROGLASI: Ministar policije Mihajlović saopštio je da policija ne istražuje ko se s kim družio, već da je cilj da se istraži zavera, te da je (kasnije će se čuti da je to bila informacija vojske) bilo najava da će na Jovanovića biti izvršen atentat i da će u tom atentatu njegovo telo biti razneseno. Mihajlovićeva poruka političarima da će biti priveden svako ko ometa istragu mogla se u tom trenutku odnositi samo na Koštunicu.
Iz DSS-a, koji je počeo svaki dan da postavlja po jedno pitanje vladi, upućen je zahtev da se odgovori ko je bio šef KOS-a 14. marta (bio je još Aco Tomić, kasnije je penzionisan po potrebi službe).
Posle toga su izvori vlade, koja je prigovore da su njeni funkcioneri imali kontakte sa surčinskim ili drugim klanovima proglasila za satanizaciju pokojnog premijera i za medijski linč, saopštili da su u zatvoru osim dva pomenuta, Bulatovića i Tomića, još neki ljudi bliski DSS-u. Posle hapšenja Momčila Mandića obnovljena je priča iz afere Delimustafić da je Mandić ili finansirao ili bio blizak DSS-u. Iz DSS-a su to demantovali.
U međuvremenu su iz DSS-a odgovorili u znaku crvene uzbune i izdali proglas koji počinje rečenicom: „Ne pristajemo na zatiranje demokratije, gašenje svih reformi, oktroisanje ustava…“
Koštunica je na sednici Glavnog odbora stranke ustvrdio da je reč o političkom obračunu i napadima bez presedana, da se preti njegovom saradniku Gradimiru Naliću, advokatu njegovog uhapšenog saradnika Radeta Bulatovića, da ta najava hapšenja Bulatovićevog advokata neodoljivo podseća na hapšenje advokata Draže Mihajlovića Dragića Joksimovića, inače člana Grolove Demokratske stranke, te da je i Bulatović uhapšen pošto je najavio tužbe za klevete.
DSS je obnovio i pojačao retoriku na račun vlade koja je predstavljala okosnicu Koštuničine predsedničke kampanje od avgusta do decembra 2002: „Oni koji su nas, koliko juče, optuživali da štetimo ugledu Srbije u svetu zbog toga što smo upozoravali na neobuzdano bujanje upravo kriminala, što ne bi bilo moguće upravo bez uporišta u vlasti, sada nas optužuju za veze sa kriminalcima. Kao da su nama Surčinci poklanjali konje, kao da smo se mi brčkali u bazenima u Šilerovoj ulici u Zemunu, kao da smo se mi provodili na surčinskim, veterničkim ili ko zna još kojim zabavama, kao da smo mi posećivali koncerte u Kuli…“
Posle toga predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak odbacio je na konferenciji za novinare optužbe da je povezan sa Nenadom Opačićem koji je u ponedeljak osuđen na 4,5 godina zatvora. Rekao je da je kontakt između njega i osuđenog Nenada Opačića počeo tokom opozicionih demonstracija 1999. i 2000. godine u Novom Sadu: „Opačić je čovek kojeg sam upoznao 1999. godine i upoznao sam ga preko Zorana Đinđića, pošto je Nenad Opačić zajedno sa grupom ljudi oko njega obezbeđivao premijera Đinđića kada se vratio iz Crne Gore, gde je morao da pobegne zbog pretnji ubistvom.“ Čanak je na istoj konferenciji za novinare optužio Koštunicu da je učestvovao u planiranju i organizovanju atentata na Zorana Đinđića: „Organizovanje ubistva radi se na mnogo načina kada su politička ubistva u pitanju, naročito kada se u to uvodi stvaranje atmosfere u kojoj je Zoran Đinđić bio tretiran kao glavni zaštitnik upravo onih koji su ga na kraju ubili, naročito zbog navoda istog tog Vojislava Koštunice…“
Slučaj Opačića, koji u nekim policijskim saopštenjima slovi za glavnog čoveka zemunskog klana u Novom Sadu, neugodno je povezan s aferom koja pogađa vrh novosadske gradske vlasti koju čine DS i Čankov LSV, zbog toga što je dobio dozvolu za izgradnju benzinske pumpe pod nedovoljno razjašnjenim okolnostima. U nekim izjavama pominje se i mahanje oružjem tokom neke licitacije.
Posle najave da bi i Koštunica mogao da bude priveden i saslušan i posle oštrog demarša DSS-a, deo političara na vlasti (sa visokih državnih funkcija, što nije za zanemarivanje) izrazio je rezerve prema mogućnosti da lider DSS-a ima neke veze sa atentatom na Đinđića i organizovanim kriminalom.
Goran Svilanović, šef diplomatije Srbije i Crne Gore, izjavio je da ne može da prihvati bilo čiju tvrdnju da će Koštunica biti priveden ili uhapšen: „Mislim da je ipak preterano povezivati doskorašnjeg predsednika sa jednim ubistvom. Ja bih lično bio veoma iznenađen ako bi se tako nešto pokazalo u daljoj istrazi.“
Dragoljub Mićunović, predsednik Skupštine Srbije i Crne Gore, takođe kaže da ne veruje u mogućnost da policija privede Koštunicu, ali govori o tome kako niko ne može biti amnestiran od odgovornosti. Istorijske.
Koštunica je najavio da će obelodaniti, odnosno internacionalizovati, kaže da namerno upotrebljava tu reč, kršenje vrednosti na koje nas obavezuje članstvo u evropskim organizacijama i saopštava da je već napisao pisma predsednicima evropskih država, kao i nekima od vanevropskih predsednika i čelnika međunarodnih organizacija koje je u minule dve i po godine sreo.
Više političara (Korać, Mićunović, Mihajlović) posle toga ponavlja da vanredno stanje nije uvedeno zbog političkih obračuna.
Stavlja se do znanja da će biti saslušan drugi Vojislav. Šešelj.
Vladina većina će verovatno nastaviti da prebacije Koštunici zbog greha saradnika i zbog tolerancije prema pripadnicima bivšeg režima i zbog bliskosti s nacionalistima i guraće ga u neki „krug zavere“.
DSS na drugoj strani, a očito ni radikali, neće odustati od prebacivanja vladi zbog tolerisanja kriminala i koketiranja s ljudima iz sive zone.
Koštunica će internacionalizacijom ovog sukoba verovatno biti suočen sa otporom i kritikama pravovernijih pristalica koji ne drže mnogo do arbitraže stranaca, ali će se on svakako pozivati na prigovore koji na račun vanrednog i postvanrednog stanja stižu u Beograd i nastaju i u samoj Srbiji.
Tako se „6. oktobar“ ne odvija kao „revolucija“, već kao „diferencijacija“ među oktobarskim pobednicima. Taj sukob je toliko žestok da teško da može rezultirati učvršćivanjem institucija.
U tako blokiranom političkom sistemu, kao instrument političke krize u Srbiji dodate su alatke koje mogu biti opasne u sistemu u kome su se pomešale institucije, nadležnosti i namere. Tako, kako se i moglo pretpostaviti, kako je i predočavano, ali vlada se previše oslanja na svoj marketing, borba protiv kriminala, zbog nedovoljne suzdržanosti, prošle nedelje nije vodila saglasnosti relevantnih političkih faktora, već dramatizaciji političkih sukoba i većoj političkoj napetosti nego što je to bilo pre 12. marta.
Naši političari su mogli da imaju pred očima jedan svež primer koji govori kako, kad se krene u političku ekspoloataciju atentata, stvari umeju da se izokrenu. Posle ubistva Boška Peroševića, predsednika Izvršnog veća Vojvodine, 2000. godine, tadašnji režim je proglasio Otpor za terorističku organizaciju, ali se to ubrzo pretvorilo u apsurd. Jedan mladi političar (Orlić) ovih dana pomenuo je narodnu poslovicu „Na ljutu ranu ljutu travu“, istu onu na koju se pozvao Radoš Smiljković (GK SKS) u septembru 1987, posle ubistva vojnika Srđana Simića u Paraćinskoj kasarni označenog u medijima kao pucanj u Jugoslaviju, a pre Osme sednice. Toliko su zapenušali da će advokati uhapšenim kriminalcima, kada dođu do njih, verovatno savetovati da se „distanciraju od politike“ i da počnu da izjavljuju da su oni samo „radili profesionalno“.
SLUČAJ TALIBANA: U pravničkoj i politikološkoj javnosti ove nedelje se otvorenije piše o tome da je vanredno stanje opasan instrument iz đavolje radionice, koji u dramatičnim situacijama javnost lako prihvati, a čije posledice, ako ono nije ograničeno i s nužnom uzdržanošću korišćeno, mogu biti teške kao i prilike koje do njega dovode. „Vanredno stanje se uvek razlikuje od anarhije i haosa i, u juridičkom smislu, tu i dalje pronalazimo neki poredak, iako ipak nije reč o pravnom poretku.“ Ovako savremeni italijansko-francuski filozof Đorđo Agamben u članku „Vanredno stanje“ (sajt „Nove srpske političke misli“), citirajući Karla Šmita iz njegovog dela Diktatura, definiše taj fenomen koji je ponovo aktuelan na Zapadu posle 11. septembra 2001. godine.
Preko tog teksta se indirektno vidi da se krhka demokratija u Srbiji suočava s opasnim fenomenom o kome se polemiše na Zapadu. „Osnovno značenje vanrednog stanja“, konstatuje Agamben, „pojavilo se u svoj svojoj jasnoći sa military order koji je, dekretom od 13. novembra 2001, proglasio predsednik Sjedinjenih Država. Radilo se o tome da se non–citizens (oni koji nemaju američko državljanstvo), koji su osumnjičeni za terorističke aktivnosti, podvrgnu specijalnoj sudskoj nadležnosti koja je uključivala ‘neograničeno pritvaranje’ (indefinite detention) i predavanje vojnim komisijama. Američki Patriot Act od 26. oktobra 2001. već je davao ovlašćenja attorney general (državnom tužiocu) da pritvori svakog stranca (alien) koji je osumnjičen da dovodi u opasnost nacionalnu bezbednost. Tog bi stranca trebalo proterati u roku od sedam dana ili, pak, optužiti za prekršaj zakona o imigraciji, odnosno zbog nekog drugog prekršaja. Novost u naređenju predsednika Buša bila je radikalno brisanje pravnog statusa tih individua i samim tim proizvođenje entiteta koje pravo ne može nigde da svrsta, niti da ih imenuje. Ne samo što talibani uhvaćeni u Avganistanu ne mogu da dobiju status ratnih zarobljenika koji je definisala Ženevska konvencija već oni ne odgovaraju nijednoj kategoriji koju propisuju američki zakoni: ni zatvorenici, ni optuženici, već prosti zatočenici, oni su prepušteni čistoj suverenosti kao takvoj, zatočenju koje nije samo beskonačno u vremenskom smislu već, naprosto, beskonačno po svojoj prirodi pošto ono potpuno izbegava zakon i svaki oblik pravne kontrole. Sa zatočenicima iz baze Gvantanamo, goli život dostiže svoju najekstremniju neodređenost. “
U našem unekoliko suspendovanom javnom životu (svi su nekako uzdržani, osim političara koji umesto nužne uzdržanosti pokazuju višak žestine) pojavljuju se strepnje i upozorenje na tendenciju da se vanredno stanje produži i posle vanrednog stanja.
HARANGE I ČISTKE: Profesor Pravnog fakulteta Jovica Trkulja, na primer, u članku „Stranputice vanrednog stanja – povampireno jednoumlje“ (sajt NSPM) piše: “ Najveća nevolja i moguće zloupotrebe proističu iz okolnosti što je donosilac ovog zakona pobrkao razliku između ratnog i vanrednog stanja, da bi predsedniku Republike ‘omaškom’ dopustio da u vanrednom stanju donese akte i mere koje se, po Ustavu Srbije, mogu doneti jedino u ratnom stanju. Drugim rečima, predsednik Republike je ovlašćen da u vanrednom stanju donese akte kojima može ‘utvrditi radnu obavezu, ograničiti pravo na štrajk, ograničiti slobodu zbora i drugog okupljanja, ograničiti slobodu političkog, sindikalnog i drugog delovanja’ (čl. 6 st. 1). U takvim uslovima, moguće je da pod devizom borbe za odgovorno i profesionalno pravosuđe, medije itd. otpočnu haranga i čistke. Nedavno je Skupština Srbije penzionisala 35 sudija opšte nadležnosti među kojima i sedmoro sudija Vrhovnog suda Srbije, a predsednica tog suda, dojučerašnji borac za nezavisno sudstvo, podnela je ostavku. Ministarstvo kulture se bavi izricanjem mandatnih kazni i mera zatvaranja medija, što je pravno nedopušteno…“
„Usvajajući paket zakona za borbu protiv kriminala, Skupština Srbije je 11. aprila na mala vrata uvela odredbe revolucionarnog krivičnog prava. Ponovno je uvedena konfiskacija imovine kao sporedne kazne osuđenima za pojedina krivična dela. Predviđeno je preventivno zadržavanje osumnjičenih za ubistva u pritvoru, kumulativne kazne, produžen je policijski pritvor do šezdeset dana. Nasuprot instituciji tzv. slučajnog sudije, nezavisnog sudije, formiraju se specijalna veća, specijalni tužioci, specijalne istražne sudije. Takođe je predloženo da se ukine institucija istražnog sudije i da sve istrage vodi državni tužilac, da se u specijalna veća Okružnog suda u Beogradu koja treba da sude po predmetima organizovanog kriminala inkorporiraju sudije vojnog suda. Olako se poseže za merama odmazde, iako je poznato da se njima ne može unaprediti ni pravosudni ni represivni aparat“, upozorava Trkulja i nastavlja:
„Jedna od najtežih posledica uvođenja vanrednog stanja sadržana je u suspendovanju osnovnih demokratskih i političkih prava, posebno u ukidanju i ograničavanju u velikoj meri slobodnog javnog mnjenja. Posebno su zabrinjavanjuće izjave visokih zvaničnika o tome da će vanredno stanje kao ‘bič naroda protiv organizovanog kriminala trajati sve dok i poslednja banda ne bude uhvaćena’ (D. Veselinov). ‘Vanredno stanje će trajati sve dok ne budu pohapšeni ne samo izvršioci, nalogodavci i finansijeri ubistva premijera Đinđića već i svi oni koji su se tome obradovali ili poželeli da to učine’ (Č. Jovanović). Ministar kulture B. Lečić najavljuje inkvizitorsku komisiju koja treba da sprovede čistku po medijima koji su vodili ‘specijalni rat’ prema vladi.“
Trkulja decidirano kaže: „Nakon mesec dana vanrednog stanja u Srbiji ono je iscrplo svoju svrhu i našlo se na kritičnoj tački: sa koje se ili klizi u glib ratnog stanja i represivne politike ‘odrešenih ruku’, ili vraća u redovno stanje u okvire krhkih demokratskih institucija.“
Kritiku predloženih izmena seta pravosudnih zakona objavio je Pravni tim Fonda za humanitarno pravo: „Umesto da se postojeći propisi usklade sa evropskim standardima, što je najavljeno kao politički program vlade, predlažu se nova rešenja koja su u potpunoj nesaglasnosti sa osnovnim evropskim standardima zaštite ljudskih prava, direktno protivustavna i u suprotnosti sa postojećim domaćim sistemom krivičnog, krivično-procesnog i organizacionog prava. Predviđena zakonodavna rešenja uvode vanredno stanje u Srbiji kao permanentno. Formalno ukidanje vanrednog stanja neće imati nikakvog značaja jer su predložena ovlašćenja policije i vlade veća od onih koje su imali u vanrednom stanju.“
Posle ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića pokrenuto je pitanje zabrane rada pojedinih političkih stranaka. U političkoj istoriji višepartizma Srbije dosada nije zabeležen slučaj zabrane rada stranke. Svojevremeno je Slobodan Milošević pretio da će zabraniti rad Srpskom pokretu obnove, ali tu pretnju nije ostvario.
Odgovori na pitanje pod kojim uslovima neka stranka može da bude zabranjena mogu se naći u Ustavu Srbije, u republičkom Zakonu o političkim organizacijama i saveznom Zakonu o udruživanju građana u udruženja, društvene i političke organizacije iz 1990. godine (sa izmenama iz 1993. i 1994. godine), a navode se tri razloga za ukidanje stranke. Prvi je da stranka deluje radi nasilnog rušenja Ustavom utvrđenog uređenja ili radi raspirivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti. Dalje, partija će biti zabranjena i ako uključi u članstvo i delovanje maloletnike ili ih zloupotrebi u političke svrhe, ili ako se učlani u međunarodne organizacije ili udruženja koji deluju protiv Ustavom utvrđenog uređenja i raspiruju nacionalnu, rasnu i versku mržnju i netrpeljivost. Prema ovom zakonu, rešenje o zabrani političke organizacije donosi Vrhovni sud Srbije na predlog javnog tužioca. Na njegov predlog sud može privremenom merom odmah zabraniti rad određene stranke.
Saveznim zakonom, donetim 1990. sa poslednjim izmenama iz 2000. godine, spisak razloga za ukidanje neke političke organizacije dopunjuje se slučajevima ugrožavanja teritorijalne celokupnosti i nezavisnosti zemlje, kršenja ustavom zajamčenih sloboda i prava čoveka i građanina, ili obavljanja poslova na način koji nije u skladu sa zakonom i ciljevima zbog kojih je osnovana.
Zoran Živković, predsednik Vlade Srbije: „Ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića politički je inspirisano. To nije lični obračun već pokušaj menjanja politike. Veoma brzo biće precizno utvrđeno ko stoji iza tog čina i prema takvima će biti sprovedeni postupci koje propisuju zakoni zemlje. Ukoliko se pokaže da iza atentata stoji neka politička stranka, ne sumnjam da će Ustavni sud Srbije doneti pravilne odluke i takvu stranku ukinuti.“
Čedomir Jovanović, potpredsednik Vlade Srbije: „Cilj vanrednog stanja nije ograničavanje političkih sloboda ili eliminacija političkih protivnika ali ćemo vrlo jasno tražiti od Ustavnog suda da povuče konkretne poteze ukoliko se ispostavi da u našem političkom životu postoje stranke koje direktno predstavljaju jasnu podršku ljudima koji su ubili predsednika vlade. U politici snajper ne sme biti argument i u politici nije mesto ljudima koji ubistvo vide kao odgovor na politički problem.“
Dragan Veselinov, predsednik Koalicije „Vojvodina“ i republički ministar poljoprivrede: „Što se Koalicije ‘Vojvodina’ tiče, Srpska radikalna stranka i Stranka srpskog jedinstva nikada nisu ni smele biti registrovane, jer u njihovom programu ima protivustavnih elemenata, uključujući tu i rasnu diskriminaciju, a formirale su i paravojne formacije tokom sukoba na ovim prostorima.“
Miodrag Isakov, potpredsednik Vlade Srbije: „Svako treba da radi svoj posao, treba da poštujemo institucije i ne treba da se mešamo u njihov posao. Ako sudovi i tužilaštva dođu do nekih podataka o vezi pojedinih stranaka sa atentatom na premijera, onda će nadležni organi preduzeti određene mere.“
Vladan Batić, republički ministar pravde: „Trebalo bi da pravimo razliku između pojedinaca u strankama i samih stranaka i njihovih koncepcija. Ako se utvrdi da su neke političke stranke bile povezane sa terorističkim grupama, kriminalnim organizacijama i ratnim zločincima onda se stiču zakonski uslovi za zabranu rada tih stranaka. To tek treba utvrditi. Smatram da je to stvar tužilaštva, a nakon toga Ustavnog suda“.
Nataša Mićić, predsednik skupštine Srbije i v.d. predsednika Republike Srbije: „O tome ne odlučuje ni predsednik Srbije, ni parlament, ni Vlada, a svakako ne političke stranke, već samo i isključivo Ustavni sud. Licitiranje o ovom pitanju u javnosti dokaz je niske političke kulture. To nije i nikada ne sme biti političko pitanje, već isključivo pravno i zakonsko.“
Goran Svilanović, ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore: „Ovo pitanje pokrenuto je i ranije u redovnijim okolnostima i tada je moje mišljenje bilo da nema prostora da se razgovara o zabrani političkih stranaka. Da bi se sada o tome razgovaralo bili bi potrebni ubedljivi dokazi o sprezi tih partija sa organizovanim kriminalom i ubistvom premijera.“
Nenad Čanak, Predsednik Skupštine Vojvodine: „U programu Srpske radikalne stranke je fašistička teorija krvi i tla i takve stranke ne smeju da postoje u našoj zemlji… Ne smemo dozvoliti da se vanredno stanje pretvori u harangu protiv političkih neistomišljenika. SRS je od početka bila organizovana protivno svim ljudskim zakonima, ali svim ostalim strankama od levice do desnice, koje su na izborima dobile elementarno poverenje građana, treba omogućiti normalan rad. Individualni slučajevi ne znače da treba zabraniti celu stranku. Sem radikala, sve ostale stranke moraju imati mogućnost normalnog delovanja, jer bi u suprotnom to bio totalitarizam.“
Dragoljub Mićunović, predsednik Demokratskog centra (DC) i predsednik Skupštine Srbije i Crne Gore: „Demokratski centar i ja ćemo se suprotstaviti svakoj zloupotrebi vanrednog stanja i svakom produžavanju njegove primene bez preke potrebe. Vanredno stanje se odnosi isključivo na teroriste. Neće biti lova na veštice i neće biti progona političkih protivnika… Mi u DC-u smo protiv zabrane političkih partija. Ukoliko se neka stranka organizuje kao neka zločinačka družina, onda imamo posla sa kriminalnom grupom, a ne sa političkom strankom.“
Slobodan Orlić, kandidat za predsednika Socijaldemokratske partije: „Kraj borbe s organizovanim kriminalom vidim samo tada kada se definitivno raščisti šta je SRS, šta je SSJ, na koji način je u sve to umešan i JUL. Ne samo šta su radili prethodnih 10 godina, nego šta su radili da dođe do 12. marta i svega onoga što se desilo toga dana.“
Radovan Draškić, predsednik IO Liberala Srbije: „Zbog javno izgovorenih političkih govora, ma koliko oni bili okarakterisani kao govor mržnje, ne bi trebalo da bude zabranjeno delovanje bilo koje političke partije.“
Tomislav Nikolić, zamenik predsednika SRS–a: „Da li sam ja govorio da Miloševića treba obesiti na Terazijama, ili je to bio Nenad Čanak? Da li sam ja optuživao članove DS-a da su išli kod Spasojevića na rođendan ili je to učinio Nebojša Čović na TV Košavi? Da li sam ja govorio da Milošević treba da ode po rumunskom scenariju, ili je to govorila Vesna Pešić? U Srbiji se snaga opozicionog političara meri prkosom koji iskazuje prema vlasti. Kad bi nas zabranjivali ili nam sudili za reči koje smo izgovorili, ko bi se onda bavio politikom?“
Saopštenje Srpske radikalne stranke: „Sve informacije o raznim kriminalnim radnjama i o svemu što predstoji u Srbiji lično je dobijao i u javnost iznosio Vojislav Šešelj, a ne SRS. Zato srpski radikali pozivaju režim da se obrati Šešelju i da od njega dobije sve odgovore koji ih, kao, ili stvarno, zanimaju.“
Borislav Pelević, lider Stranke srpskog jedinstva: „Iz stenogramskih beleški Skupštine Srbije i Savezne skupštine se može videti da nikada niko iz SSJ-a nije u javnim nastupima pominjao ,krvavo proleće’, rušenje ustavnog poretka nasilnim putem i da niko nikada iz SSJ-a nije izrekao uvredljivu ili pogrdnu kvalifikaciju o premijeru ili bilo kom ministru.“
Grupa od 29 nevladinih organizacija u Srbiji:
„Tolerisanje stranaka i drugih organizacija koje svoje programe zasnivaju na nedemokratskim, autoritarnim, ksenofobičnim i šovinističkim konceptima direktno služi podrivanju samih osnova demokratije i vraća nas u prošlost, izolaciju i beščašće.“
Demokratska stranka Srbije: „Ne pristajemo da se građani Srbije ponižavaju, da se gaze mediji, da se besmislicom o zaveri u kojoj je, navodno, učestvovalo više hiljada ljudi, vređaju policija i vojska, ali i sam ubijeni premijer (Srbije Zoran Đinđić).“
Priredili Dragoslav Grujić i Dokumentacioni centar „Vreme„
Očigledno je da se odredbama o preventivnom zadržavanju bitno krše naše međunarodne obaveze, proistekle iz Međunarodnog pakta koji smo ratifikovali i Evropske konvencije koju smo potpisali i u najskorije vreme trebalo bi da je ratifikujemo
Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala (donet 11. aprila, stupio na snagu 12. aprila ove godine) uveden je novi vid lišavanja slobode pod nazivom preventivno zadržavanje. Preventivno zadržavanje može trajati, pod određenim uslovima, za lica od kojih se očekuje pružanje obaveštenja i dokaza o organizovanom kriminalu – do 30 dana, a za lica za koja postoje osnovane sumnje da su izvršila krivično delo sa elementima organizovanog kriminala – do 60 dana. O preventivnom zadržavanju rešenje donosi specijalni ili ovlašćeni tužilac, a o žalbi protiv tog rešenja odlučuje republički javni tužilac. Za vreme preventivnog zadržavanja, koje se inače sprovodi u prostorijama Posebne pritvorske jedinice, zadržano lice ne privodi se sudu, a saslušavaju ga specijalni tužilac, ovlašćeni tužilac ili, na zahtev specijalnog tužioca, ovlašćeno službeno lice Službe MUP-a za suzbijanje organizovanog kriminala. Ne ulazeći, ovom prilikom, u ocenu kompatibilnosti ovog zakona sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, osvrnućemo se samo na karakter i pravnu održivost odredbi koje se tiču ustanove habeas corpus. Naravno, eufemizam „preventivno zadržavanje“ uzećemo u njegovom realnom sadržaju, kao lišavanje slobode. Prema članu 9. stav 4. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i članu 5. stav 4. Evropske konvencije, svako ko je lišen slobode ima pravo da se žali sudu, a sud je dužan da o žalbi odluči bez odlaganja.
Uhapšeni mora biti u najkraćem roku (Evropska konvencija kaže „odmah“) izveden pred sudiju ili drugo službeno lice zakonom određeno da obavlja sudsku funkciju.
Prilikom tumačenja alternative koja se odnosi na drugo službeno lice koje ima pravosudne kompetencije, svakako treba imati u vidu stanovište Evropskog suda da to lice ne može biti istovremeno i tužilac i istražilac i da telo kome pripada mora biti nezavisno od egzekutive i od stranaka u predmetu, i imati sposobnost da pruži garancije sudske procedure, prikladne vrsti lišenja slobode. Komitet za ljudska prava UN-a, u Opštem komentaru Međunarodnog pakta, nalazi da u svakom slučaju kontrolu preventivnog pritvora treba poveriti sudu, a pritvorenom licu omogućiti sudsku zaštitu.
Iako zbog raznolikosti pravnih sistema nije precizno određeno vreme koje obuhvataju pojmovi za označavanje vremena, kao što su „odmah“, „bez odlaganja“ (promptly), „hitno“ (speedily) i „u razumnom roku“ (within a resonable time), u Opštem komentaru Međunarodnog pakta rečeno je da rok za izvođenje pred sudiju ne sme biti duži od nekoliko dana, a Evropska komisija za prava čoveka najpre je protumačila da je u okviru termina „odmah“ rok od deset ili dvanaest dana isuviše dug, da je prihvatljivo odlaganje do pet dana, da bi kasnije zauzela stav da isključivo izuzetne okolnosti mogu opravdati ovako dug rok. U pravnoj doktrini izraženo je shvatanje da je za izvođenje pred sudiju rok od tri dana „normalni maksimum“. Konvencija UN-a protiv transnacionalnog organizovanog kriminala ne predviđa odstupanja od ovih standarda. Očigledno je, dakle, da se odredbama o preventivnom zadržavanju bitno krše naše međunarodne obaveze, proistekle iz Međunarodnog pakta koji smo ratifikovali i Evropske konvencije koju smo potpisali i u najskorije vreme trebalo bi da je ratifikujemo. Uprkos neslućenoj rasprostranjenosti organizovanog kriminala i trenutnoj blagonaklonosti međunarodne zajednice, stavljene u situaciju da, po cenu izneveravanja vlastitih pravnih vrednosti, i na taj način što će nam progledati kroz prste podrži reformsku koaliciju nasuprot konzervativnim i nacionalističkim političkim snagama, pitanje je da li su postojali i praktični, a pogotovo pravni razlozi za donošenje propisa koji će u naše krivično procesno pravo, u najosetljivijoj tački povezanoj sa lišavanjem slobode, uneti arbitrarnost i za nekoliko decenija ga unazaditi. U stručnim krugovima trajala je mukotrpna borba protiv policijskog pritvora od samo tri dana, još od 1973. godine kada je uveden u krivični postupak pa sve do odluke Saveznog ustavnog suda iz decembra 2000. godine, kada je proglašen neustavnim. Sada stojimo pred znatno gorim rešenjem, čija primena preti da nas kompromituje već na vratima Saveta Evrope. Slaba je uteha što predlagač i zakonodavac ove transpozicije vanrednog stanja, samoobavezivanjem da nakon tri meseca preispitaju opravdanost preventivnog zadržavanja, posredno i sami priznaju problematičnost normi, kojima su ustoličili takvo lišavanje slobode.
Slobodan Beljanski, advokat iz Novog Sada
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
