Najveći broj saobraćajnih nesreća se dešava pri brzinama od oko 60 kilometara na čas, najveći broj vozača koji učestvuju u saobraćajnim nesrećama je starosti između 16 i 24, dok je najmanje vozača u saobraćajnim udesima bilo starosti između 30 i 50 godina, skoro polovinu udesa u kojima su učestvovali motociklisti prouzrokovali su vozači koji su imali manje od pet meseci iskustva sa motorom koji su vozili
Zdravstveno stanje Danila Ikodinovića, nastradalog u saobraćajnom udesu, i dalje je bez bitnije promene: tek povremeno i nakratko budi se iz anestezije, a lekari koji prate njegovo stanje za sada još ne mogu da kažu da li se „izvukao“. Takođe, od udesa je prošlo više od dve nedelje, a šta se zaista dogodilo i dalje je nepoznato: policija je, naime, završila sav posao oko uviđaja i precizno utvrdila razloge nesreće, a kompletan izveštaj biće gotov onda kada izjavu da i sam Ikodinović i tek tada javno saopšten. Kada će se to dogoditi, zavisi od brzine njegovog oporavka.
Jedno je nesumnjivo: Ikodinović je na magistralnom putu Novi Sad – Zrenjanin kod kaćke petlje motociklom udario u automobil ispred sebe, od siline udara udareni je udario u traktorsku prikolicu ispred sebe, prikolica se od udara zanela i povukla za sobom traktor za koji je bila zakačena. Epilog: Ikodinović je u udesu teško, opasno po život povređen i lekari se i dalje bore za njegov život i telo, vozač automobila je prošao sa lakšim povredama, dok traktoristu niko i ne pominje.
Prema svedočenju lekara i tehničara Hitne pomoći koji su mu ukazali prvu pomoć i prevezli na novosadski urgentni centar, Ikodinović je bio u takvom stanju da nisu verovali da će živ stići do bolnice: bio je kontuzovan i bez svesti, krv je liptala iz rana na levoj nozi i desnom ramenu, hematom na desnoj podlaktici je nezadrživo rastao, a svi životni parametri bili su na minimumu.
Hirurzi Urgentnog centra našli su se pred teškim, skoro nemogućim zadatkom: da pokidane mišiće, krvne sudove i nerve desne ruke povežu u funkcionalnu celinu. Zahvat je trajao sedam sati, kosti su sastavljene vaskularni i nervni sistem rekonstruisani, presađena je koža… Ishod je, međutim, neizvestan.
ŠTA SE (VEROVATNO) DOGODILO: Prema navodima u štampi, Ikodinović je vozio najmanje 150 kilometara na sat, verovatno i više, odnosno 40 (i više) metara u sekundi, dok se automobil u koji je Ikodinović udario kretao upola sporije. U policiji kažu, a štampa prenosi, da se automobil u trenutku udara kretao oko 70 kilometara na sat, odnosno dvadesetak metara u sekundi. To „upola sporije“, međutim, nije brzina kojom se taj automobil kretao sekundu-dve ranije, jer ta deonica puta prava je kao strela, kolovoz je u dobrom stanju i malo ko vozi ispod „stotke“, ali je zbog traktora sa prikolicom čija brzina nije bila veća od 40 kilometara na sat jer, prosto, i ne može brže, vozio sporije. Da li je kočio da propusti vozilo iz suprotnog smera, ili je ubrzavao da bi traktor pretekao, takođe nije poznato. Vozač udarenog automobila odbio je da novinarima kaže bilo šta.
Inače, traktor se na pravcu rutinski pretiče, bez usporavanja, osim u jednom slučaju – kad ima vozila iz suprotnog smera koja će se potencijalno naći na liniji preticanja. Po jednom scenariju, zbog vozila koje mu u susret dolazi vozač automobila koji je sustizao traktor se odlučio da prikoči, pa da traktor pretekne kad druga traka bude slobodna. Po drugom, vozilo iz suprotnog smera se upravo sa traktorom mimoišlo, a vozač automobila je pošao u preticanje.
KOBNO HOĆU–NEĆU: Na motociklu koji ide koliko mu se gasa da, a to je podosta, gledajući kroz vizir kacige koji horizont sužava i svodi na ekran, u poređenju sa vozačem automobila ispred sebe motociklista na raspolaganju ima mnogo manje vremena da odluči šta će: da pretiče ili da koči. Pritom, automobil ispred njega svake sekunde bliži mu je 25 metara, traktor 35, a vozilo is suprotnog pravca čak 70 metara u sekundi.
Motociklisti se, recimo, prvo čini da je preticanje lako ostvarivo pa brzinu ne smanjuje, zatim posumnja u zaključak pa gas otpusti… Kako se svi „objekti“ kreću, uglovi pod kojim motociklista „prepreke“ vidi menjaju se, time i procena udaljenosti i mogućnosti. A sekunde prolaze…
Prema scenariju broj jedan, u trenutku kad postaje jasno da preticanje nije baš dobra ideja, stiska kočnice, ali, sudeći prema ishodu, dockan: „zakucava“ se u automobil ispred sebe brzinom ne manjom od 20 metara u sekundi…
Po scenariju broj dva, vozilo iz suprotnog smera se upravo sa traktorom mimoišlo, prostor za preticanje je bio slobodan, motociklista kreće u preticanje, ali isto čini i automobil ispred. Rezultat za oba scenarija je isti: motocikl se „zakucava“, a katapultirani motociklista, posle kraćeg haotičnog leta udara o asfalt, sulja se, prevrće… Oba scenarija su podjednako verovatna, verovatno će sud reći poslednju, ali bez obzira na to da li je bilo ovako ili onako, zajednički imenitelj u oba scenarija je velika brzina motocikla.
OD DUPKA DO ZEKE…: Po voznim karakteristikama, motocikl je superioran u odnosu na automobil: dobro ubrzava, još bolje koči, zbog pristupnosti komandama koje su sve vreme vožnje pod rukom/nogom reakcija vozača je mnogo brža, potrebno mu je mnogo manje prostora. Samo je u jednom inferioran: izloženosti putnika povredama u slučaju udesa. Tako, u više od 90 odsto registrovanih udesa vozač i suvozač bivaju povređeni, od čega polovina spada u teže povrede.
Brzina je u direktnoj proporciji sa posledicama udesa – što veća brzina, teže su i posledice. Proporcija, istina, nije baš linearna. Najčešće je „obaranje dupka“, kako posprdno „bajkeristi“ nazivaju ovu vrstu udesa. Reč je o gubitku ravnoteže pri vrlo malim brzinama, odnosno u trenutku zaustavljanja: svakodnevna su pojava, najčešće među početnicima, ali se kadkad događaju i onima iskusnijima. U najvećem broju slučajeva sve se završava kojom psovkom, iskrivljenim nogostupa ili ručice na upravljaču, slomljenim migavcem… u svakom slučaju, manjom materijalnom štetom. Vozač i suvozač obično prolaze nepovređeni ili tek sa ogrebotinama, ređe sa uganućima zglobova, mada se događa i da pukne neka kost. Manje-više sve ono što se i pešaku može dogoditi kad izgubi ravnotežu i padne. „Obaranje dupka“ obično prođe bez policijskog uviđaja, pa i ne ulazi u godišnji skor udesa.
Kada se pri malo većoj brzini, recimo do najviše 50 kilometara na sat, kolovoz izmakne ispod točkova, bajkeri kažu „ulovio zeku“. Obično se događa na oštrim krivinama i velikim raskrsnicama, usred obaranja, kad se doda gas ili stisne kočnica u nevreme. U najvećem broju slučajeva prolazi se slično kao i pri obaranju dupka, s tim što su povrede za nijansu jače, stradaju laktovi i kolena, može rame da se ugane, biva i štogod goreg. I na motociklima je šteta veća: bude tu izgrebanih rezervoara, iskrivljenih branika, napuklih farova… I u takvim slučajevima policijski uviđaj je pre izuzetak nego pravilo, te tako većina ovih udesa ostaje nezabeležena.
…PREKO ISKLIZAVANJA DO ZAKUCAVANJA: Isklizavanje/izletanje iz krivine je sledeća stepenica: na nju stupa motociklista koji, kao i u slučaju „lovljenja zeke“, pogrešno proceni krivinu ili podlogu, pa pod dejstvom centrifugalne sile nastavi pravo. Jedina razlika je u brzini kojom se kreće. Posle ovakvog udesa imaju posla lekari i mehaničari: nekome je dovoljna samo prva pomoć, neko ostane na višednevnom bolničkom pansionu.
Najteži slučaj je onaj sa početka teksta: zakucavanje. U odnosu na ukupan broj udesa ne događa se često da motocikl udari u vozilo koje se kreće istim smerom, ali su zato po motociklistu posledice obično fatalne. Tako, mada veoma teško povređen, Ikodinović je u ovoj nesreći imao i sreće: preživeo je.
Mnogo češće se događaju zakucavanja u vozila pod uglom, obično u raskrsnicama, naročito u promenama pravca kretanja bilo kog od učesnika, pa motocikl udari u automobil, odnosno automobil „počisti“ motocikl. Posledice zakucavanja i čišćenja su po pravilu vrlo teške, naročito po motoriste. U takvom slučaju brzina motocikla gubi na važnosti, a primat preuzima bezobzirno nepoštovanje osnovnih saobraćajnih propisa i jednih i drugih, pre svega prava prvenstva i svetlosne signalizacije: čak u dve trećine registrovanih udesa motociklista umešan je četvorotočkaš, najčešće automobil, a odgovornost je „bratski“ podeljena.
PREVIDI I INATI: Motociklisti, naročito dečaci na mopedima, provlače se između kolona automobila zaglavljenih u saobraćajnoj gužvi, sve koristeći „prednost motocikla broj 1“ – biti prvi na semaforu. Iako je to po Zakonu o bezbednosti saobraćaja nedozvoljena radnja, nema ništa u tome lošeg, naročito ako je razlika u brzini ispod brzine pešaka: zašto čekati i udisati izduvne gasove kad se može proći. Problem nastaje kad je razlika u brzini veća, kad automobil skrene, a motocikl mu je u „mrtvom uglu“ pa ga ne vidi, problem je kad se pešaci „provlače“ između automobila u koloni i prelaze ulicu tamo gde se ne sme, problem je kad nervozni vozač automobila iz inata neće da ga pusti, jer „šta se ovaj mali…“ Najveći problem je kad vozač automobila skreće iz ulice u ulicu, a ignoriše motociklistu koji mu u susret dolazi, naročito ako je dečak i ako je na mopedu.
Prema istraživanjima sprovedenim u Americi, najveći broj saobraćajnih nesreća se dešava pri brzinama od oko 60 kilometara na čas, najveći broj vozača koji učestvuju u saobraćajnim nesrećama je starosti između 16 i 24, dok je najmanje vozača u saobraćajnim udesima bilo starosti između 30 i 50 godina, skoro polovinu udesa u kojima su učestvovali motociklisti prouzrokovali su vozači koji su imali manje od pet meseci iskustva sa motorom koji su vozili, najčešći scenario je kada motociklista vozi pravo, a vozač automobila skreće ulevo i udara motociklistu u mimoilaženju… Čak u dve trećine slučajeva vozač automobila je prevideo pravo prvenstva motocikliste i tako izazvao udes.
Broj udesa motociklista iz godine u godinu raste, ali raste i broj motociklista: u poslednje dve godine broj motocikala na ulicama se udvostručio, a broj udesa je (tek) za trećinu veći. Eto dobre vesti u sumornoj statistici.
„Jamaha R-1“, koju je Ikodinović vozio, komercijalna je verzija istoimenog trkačkog motocikla najjače klase: sa motorom 1000 kubika zapremine i 170 konjskih snaga, do stotke ubrzava za svega četiri sekunde, maksimalna brzina mu je 300 kilometara na sat, odnosno 83,3 metara u sekundi i košta 11.999 evra.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
