Sudska i ljudska golgota

“Uvidom u našu dokumentaciju obaveštavamo vas da nemamo informaciju da je dete Todorović – bezimeno – žensko sahranjeno na nekom od beogradskih grobalja”, dopis je koji je od javnog preduzeća “Pogrebne usluge” zvanično dobila Jasmina Stojanović (u vreme rođenja deteta poslednjih dana 1992. godine imala je muževljevo prezime Todorović, kasnije se razvela i vratila devojačko). Sve to stoji u sudskim spisima, kojima je kao odštetu za nestalu bebu, a nije jedini slučaj, dobila 10.000 evra. Gde su završile bebe koje nisu sahranjene, kojima se gubi svaki trag, do danas nije razjašnjeno, niti tužilaštvo ima volju da to istraži.

Beba je 6. januara 1993. godine “umrla” na tadašnjem Institutu za prevremeno rođenu decu (današnji Institut za neonatologiju u Ulici kralja Milana 50 u Beogradu), koji nakon što je majka pokrenula postupak, zdravstvenom inspektoru dr Žarku Jankoviću odgovara da tražena dokumentacija za bebu “ne postoji”.

OD PRIŠTINE DO BEOGRADA

Jasmina Stojanović (tada Todorović) porađa se na ginekološko-akušerskoj klinici u Prištini 29. decembra 1992. godine, polovinom osmog meseca trudnoće. Devojčica ima 1300 grama, dužine je 43 centimetra, dobija ocenu 8 od 10, a majku obaveštavaju da je dobro i da diše svojim plućima.

“Ja sam, zbog male težine, a i zbog događanja u Prištini, tražila da je prebace u Beograd, na Institut, što je i urađeno 31. decembra, iako me lekar ubeđivao da to ne radim”, priča Jasmina. “Iz porodilišta izlazim 1. januara 1993. godine i sa mužem odlazim odmah za Beograd. Moja majka, koja živi u Beogradu, prethodno je išla da obiđe bebu, rekli su joj da je u kritičnom stanju, jer je dobila bakteriju koja joj je ‘napala pluća i otišla na mozak’, i sve to za vremenski period od pet sati. Kad sam zvala Institut, insistirali su da dođem i obiđem bebu dok je još živa. A pre transporta za Beograd utvrdili su lekari u Prištini da nema nikakvu bakteriju.

Tog 6. januara, kada je beba navodno preminula, suprug i ja došli smo u Institut, čekali smo satima, dežurna sestra mi je rekla da je beba u teškom stanju i da ne možemo da je vidimo. Ipak su me pustili unutra, prepoznala sam je odmah u inkubatoru, a onda su me bukvalno izgurali napolje, kad je počela da maše ručicama i nožicama. Sedmog januara čekamo da nas neko primi, izlazi doktorka, saopštava da je dete preminulo i kaže: ‘Budite srećni što je preminula, ostala bi sa nekim anomalijama. Vi ste mladi, napravite pauzu od dve godine, pa rodite novo dete.’”

Jasmina i suprug su tražili da vide telo deteta, da ga preuzmu i sahrane u Obiliću kod Prištine, gde su živeli, ali im je doktorka ukazivala, pored onemogućavanja da ga vide, da će to na njih ostaviti posledice, da je sahrana veliki trošak, da će to biti u Beogradu i da će imati svoj grob, koji će moći da obilaze.

“Početkom februara dolazi poziv iz Doma zdravlja u Obiliću za vakcinaciju deteta. Ispalo je da niko nije prijavio smrt, iako je bolnica trebalo to da uradi. Obaveštenje u matičnu službu u opštini Priština stiže tek nakon pet i po meseci. Pre toga, u opštini Savski venac u Beogradu nam kažu da nemaju na osnovu čega da napišu da je dete umrlo, da odemo u bolnicu i nađemo neki papir da je umrlo. Dobijamo otpusni list, bez pečata lekara i ustanove, samo neki okrugli pečat. Nema potvrde o smrti. Matičar je upisao smrt tek 11. februara”, navodi dalje Jasmina.

U VRTLOGU BESMISLA I LAŽI

Kada su u vlasti počeli da se bave slučajevima nestalih beba, ona je 2002. godine podnela krivičnu prijavu tužilaštvu, išli su da daju izjavu u Palatu pravde, i onda su se “odjednom” pojavile potvrda o smrti i sprovodnica leša. Potvrda napisana nečitkim rukopisom iz koje se ništa ne može shvatiti, a nazovi sprovodnicu su demantovali iz JKP “Pogrebne usluge”.

“Zdravstveni inspektor Janković u Institutu nije dobio nijedan dokument – ni ko je preuzeo telo, ko ga je predao, ni ko ga je prevezao, niti istoriju bolesti. Dete nikad nije stiglo ni na jedno beogradsko groblje, nije sahranjeno niti kremirano, i sud je to zvanično utvrdio”, rekla je Jasmina Stojanović.

Ona je dodala da je Institut “trebovao” pogrebnu opremu za određen broj beba, ali da su svedoci iz te ustanove tokom suđenja rekli da se tela preminule dece umotavaju u papirnu vatu, nikakve opreme nema.

“U postupku nam je zamenik tužioca, izvesni Gvozdenović, rekao da previše gledamo latinoameričke serije i da smo sebi uvrteli u glavu da se bebe prodaju. On je to i napisao u zvaničnom dopisu sudu, da smo zavedeni medijima, koji gledaju da na nama profitiraju”, navela je Jasmina.

Ona je ukazala i na maltretiranje roditelja, jer su paralelno morali davati izjave pred Osnovnim tužilaštvom, pa pred Višim, onda i Višim sudom, i da kao papagaji ponavljaju izjave, umesto da se sve to objedini. “U Višem sudu, na prvom ročištu, saopštavaju da će biti dodeljen drugi sudija. Taj drugi je sav posao ‘odrađivao’, bio je totalno nezainteresovan za slučaj”, kaže ona.

Posebna priča je, dodaje Jasmina, trenutak kada doktorka koja je potpisala potvrdu o smrti deteta, na pitanje da li je bilo direktnog usvajanja beba sa Instituta, odgovara da jeste, a onda sudija skoči i kaže: “Hoćete reći da je bilo usvajanja bolesne dece?” Doktorka odgovara: “Ne bolesne.”

“Nijednom rečju nije negirala da su deca davana na usvajanje”, kaže Jasmina.

U nastavku suđenja sudija Radun Bubanja nije želeo da sasluša njeno mišljenje, nego je doneo odluku da ne može da se utvrdi status deteta, da li je živo ili mrtvo, i doneo presudu da se majka obeštećuje sa 10.000 evra.

“Žalila sam se Apelacionom sudu, i do danas nisam dobila rešenje. U znak protesta sam rešila da povučem žalbu i sad idem preko Tužilaštva, da ono preduzme određene mere. Ako sud nije utvrdio status deteta – nije stiglo na groblje, a nije ni kod mene – nek pronađu gde je. Tužiteljka mi je na hodniku rekla da mi piše odbijenicu. Na osnovu čega će da piše?”, zapitala je Jasmina Stojanović.