Kada su vlasti počeli da se bave slučajevima nestalih beba, Jasmina Stojanović je 2002. godine podnela krivičnu prijavu Tužilaštvu, išli su da daju izjavu u Palatu pravde, i onda su se “odjednom” pojavile potvrda o smrti i sprovodnica leša. Potvrda napisana nečitkim rukopisom iz koje se ništa ne može shvatiti, a nazovi sprovodnicu su demantovali iz JKP “Pogrebne usluge”
“Uvidom u našu dokumentaciju obaveštavamo vas da nemamo informaciju da je dete Todorović – bezimeno – žensko sahranjeno na nekom od beogradskih grobalja”, dopis je koji je od javnog preduzeća “Pogrebne usluge” zvanično dobila Jasmina Stojanović (u vreme rođenja deteta poslednjih dana 1992. godine imala je muževljevo prezime Todorović, kasnije se razvela i vratila devojačko). Sve to stoji u sudskim spisima, kojima je kao odštetu za nestalu bebu, a nije jedini slučaj, dobila 10.000 evra. Gde su završile bebe koje nisu sahranjene, kojima se gubi svaki trag, do danas nije razjašnjeno, niti tužilaštvo ima volju da to istraži.
Beba je 6. januara 1993. godine “umrla” na tadašnjem Institutu za prevremeno rođenu decu (današnji Institut za neonatologiju u Ulici kralja Milana 50 u Beogradu), koji nakon što je majka pokrenula postupak, zdravstvenom inspektoru dr Žarku Jankoviću odgovara da tražena dokumentacija za bebu “ne postoji”.
OD PRIŠTINE DO BEOGRADA
34-12POTVRĐENO JE DA DETE NIJE SAHRANJENO: Majka Jasmina Todorović (sada Stojanović)
Jasmina Stojanović (tada Todorović) porađa se na ginekološko-akušerskoj klinici u Prištini 29. decembra 1992. godine, polovinom osmog meseca trudnoće. Devojčica ima 1300 grama, dužine je 43 centimetra, dobija ocenu 8 od 10, a majku obaveštavaju da je dobro i da diše svojim plućima.
“Ja sam, zbog male težine, a i zbog događanja u Prištini, tražila da je prebace u Beograd, na Institut, što je i urađeno 31. decembra, iako me lekar ubeđivao da to ne radim”, priča Jasmina. “Iz porodilišta izlazim 1. januara 1993. godine i sa mužem odlazim odmah za Beograd. Moja majka, koja živi u Beogradu, prethodno je išla da obiđe bebu, rekli su joj da je u kritičnom stanju, jer je dobila bakteriju koja joj je ‘napala pluća i otišla na mozak’, i sve to za vremenski period od pet sati. Kad sam zvala Institut, insistirali su da dođem i obiđem bebu dok je još živa. A pre transporta za Beograd utvrdili su lekari u Prištini da nema nikakvu bakteriju.
Tog 6. januara, kada je beba navodno preminula, suprug i ja došli smo u Institut, čekali smo satima, dežurna sestra mi je rekla da je beba u teškom stanju i da ne možemo da je vidimo. Ipak su me pustili unutra, prepoznala sam je odmah u inkubatoru, a onda su me bukvalno izgurali napolje, kad je počela da maše ručicama i nožicama. Sedmog januara čekamo da nas neko primi, izlazi doktorka, saopštava da je dete preminulo i kaže: ‘Budite srećni što je preminula, ostala bi sa nekim anomalijama. Vi ste mladi, napravite pauzu od dve godine, pa rodite novo dete.’”
Jasmina i suprug su tražili da vide telo deteta, da ga preuzmu i sahrane u Obiliću kod Prištine, gde su živeli, ali im je doktorka ukazivala, pored onemogućavanja da ga vide, da će to na njih ostaviti posledice, da je sahrana veliki trošak, da će to biti u Beogradu i da će imati svoj grob, koji će moći da obilaze.
“Početkom februara dolazi poziv iz Doma zdravlja u Obiliću za vakcinaciju deteta. Ispalo je da niko nije prijavio smrt, iako je bolnica trebalo to da uradi. Obaveštenje u matičnu službu u opštini Priština stiže tek nakon pet i po meseci. Pre toga, u opštini Savski venac u Beogradu nam kažu da nemaju na osnovu čega da napišu da je dete umrlo, da odemo u bolnicu i nađemo neki papir da je umrlo. Dobijamo otpusni list, bez pečata lekara i ustanove, samo neki okrugli pečat. Nema potvrde o smrti. Matičar je upisao smrt tek 11. februara”, navodi dalje Jasmina.
U VRTLOGU BESMISLA I LAŽI
Kada su u vlasti počeli da se bave slučajevima nestalih beba, ona je 2002. godine podnela krivičnu prijavu tužilaštvu, išli su da daju izjavu u Palatu pravde, i onda su se “odjednom” pojavile potvrda o smrti i sprovodnica leša. Potvrda napisana nečitkim rukopisom iz koje se ništa ne može shvatiti, a nazovi sprovodnicu su demantovali iz JKP “Pogrebne usluge”.
“Zdravstveni inspektor Janković u Institutu nije dobio nijedan dokument – ni ko je preuzeo telo, ko ga je predao, ni ko ga je prevezao, niti istoriju bolesti. Dete nikad nije stiglo ni na jedno beogradsko groblje, nije sahranjeno niti kremirano, i sud je to zvanično utvrdio”, rekla je Jasmina Stojanović.
Ona je dodala da je Institut “trebovao” pogrebnu opremu za određen broj beba, ali da su svedoci iz te ustanove tokom suđenja rekli da se tela preminule dece umotavaju u papirnu vatu, nikakve opreme nema.
“U postupku nam je zamenik tužioca, izvesni Gvozdenović, rekao da previše gledamo latinoameričke serije i da smo sebi uvrteli u glavu da se bebe prodaju. On je to i napisao u zvaničnom dopisu sudu, da smo zavedeni medijima, koji gledaju da na nama profitiraju”, navela je Jasmina.
Ona je ukazala i na maltretiranje roditelja, jer su paralelno morali davati izjave pred Osnovnim tužilaštvom, pa pred Višim, onda i Višim sudom, i da kao papagaji ponavljaju izjave, umesto da se sve to objedini. “U Višem sudu, na prvom ročištu, saopštavaju da će biti dodeljen drugi sudija. Taj drugi je sav posao ‘odrađivao’, bio je totalno nezainteresovan za slučaj”, kaže ona.
Posebna priča je, dodaje Jasmina, trenutak kada doktorka koja je potpisala potvrdu o smrti deteta, na pitanje da li je bilo direktnog usvajanja beba sa Instituta, odgovara da jeste, a onda sudija skoči i kaže: “Hoćete reći da je bilo usvajanja bolesne dece?” Doktorka odgovara: “Ne bolesne.”
“Nijednom rečju nije negirala da su deca davana na usvajanje”, kaže Jasmina.
U nastavku suđenja sudija Radun Bubanja nije želeo da sasluša njeno mišljenje, nego je doneo odluku da ne može da se utvrdi status deteta, da li je živo ili mrtvo, i doneo presudu da se majka obeštećuje sa 10.000 evra.
“Žalila sam se Apelacionom sudu, i do danas nisam dobila rešenje. U znak protesta sam rešila da povučem žalbu i sad idem preko Tužilaštva, da ono preduzme određene mere. Ako sud nije utvrdio status deteta – nije stiglo na groblje, a nije ni kod mene – nek pronađu gde je. Tužiteljka mi je na hodniku rekla da mi piše odbijenicu. Na osnovu čega će da piše?”, zapitala je Jasmina Stojanović.
Izveštaj Instituta za patologiju
Sud je dobio i izveštaj Instituta za patologiju, gde stoji da je ta zdravstvena ustanova izvršila uvid u delovodni protokol obdukcije za 1993. godinu i utvrdila da u tom periodu nema evidentirane obdukcije za žensko novorođeno dete od majke Jasmine Todorović, koje je rođeno 29. 12. 1992, a preminulo 06. 01. 1993. u Institutu za prevremeno rođenu decu.
“Telo deteta nikada nije predato roditeljima, niti ima podataka da je dete sahranjeno, te sam protokol o porođaju u kome je konstatovano rođenje deteta, kao i smrt deteta, kako je to medicinska ustanova kasnije obavestila sud, nije pouzdan dokaz da je nestalo dete umrlo, pri čemu se iz priloženih i pribavljenih dokaza u ovom postupku ne mogu utvrditi činjenice koje objašnjavaju šta se sa nestalim novorođenčetom desilo, zbog čega je sud zaključio da se ne može utvrditi status nestalog deteta za čiji nestanak je odgovorna zdravstvena ustanova, u konkretnom slučaju Institut za neonatologiju (Institut za prevremeno rođenu decu)”, stoji u rešenju.
Šta je sud utvrdio
Sud je, na osnovu izveštaja nadležnih institucija, utvrdio da niko nije snosio troškove sahrane za “bezimeno dete” Todorović, ni roditelji, ni Institut, ni Fond za zdravstveno osiguranje.
“Roditelju nije omogućeno da vidi telo deteta, što proizlazi iz iskaza, niti je dobila bilo kakvo obaveštenje o smrti svoga deteta, a naročito ne detaljnije obrazloženje o tome šta se dešavalo nakon njenog porođaja, te naročito nije dobila obrazloženja o mestu na kome je njeno dete sahranjeno i da li je uopšte sahranjeno, imajući u vidu da je predlagač to zahtevala, niti pak zvanično saopštenje, uz eventualnu saglasnost za sahranjivanje deteta. Naime, predlagaču (majci) nikada nije predočeno gde se nalazi grob deteta”, stoji u presudi.
Sud je utvrdio i da ne postoje dokazi da je dete sahranjeno, nema autopsijskih nalaza, u bolnici ne postoje ni podaci o tome šta je urađeno sa posmrtnim ostacima novorođenčeta, ne postoje ni podaci o predaji posmrtnih ostataka nadležnom javnom preduzeću za pogrebne usluge, niti u evidenciji postoji pisani trag o izvršenoj sahrani ili kremiranju, i da se zato “ne mogu utvrditi činjenice koje bi ukazale šta se sa nestalim detetom zaista dogodilo, što svakako predstavlja odgovornost zdravstvene ustanove u kojoj je dete bilo smešteno nakon što je dovezeno iz porodilišta u Prištini”, konstatovano je u presudi, donetoj pre godinu dana, a da Tužilaštvo nije reagovalo na to niti pokušalo da istraži slučaj.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Intervju: Tanja Ćirković Veličković, profesorka Hemijskog fakulteta i članica SANU
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
“Iznervirana količinom dokaza, sudija me šalje na DNK analizu na Biološki fakultet”, kaže sagovornica “Vremena” čija je beba nestala 2015. “Prevideli su da, po propisima Instituta za sudsku medicinu gde je telo bebe prebačeno na obdukciju, mora da se sačuva DNK materijal iz parafinskih kalupa posmrtnih ostataka bebe. I tu je rezultat bio poražavajući za državu – ne postoji DNK preklapanje ni po jednom od devet parametara. Veštak je zvanično napisao, potpisao. Dakle, isključeno je moje biološko materinstvo”
Milanka Momčilović se porodila 19. februara 1999. godine u Kliničkom centru u Kragujevcu i rečeno joj je da je dete rođeno mrtvo. Takozvane parafinske kalupe (koji sadrže DNK bebe) uzeo je neko iz policije i izgubio im se svaki trag
Međuvreme
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!