Prema svedočenjima koje je prikupila Radna grupa za dokumentaciju Zadužbine za kulturu podunavskih Nemaca, u krugu nekadašnje predionice svile u sremskomitrovačkom naselju Hesna, početkom avgusta 1945. godine formiran je radni logor, koji je raspušten 5. maja 1947. Procenjuje se da je tu život izgubilo više od 2000 osoba
Prošle nedelje iz Sremske Mitrovice stigla je vest da se predsednik Saveza podunavskih Nemaca Hans Zupric obratio lokalnim vlastima, jednoj tamošnjoj firmi i ambasadama Nemačke i Austrije da bi izdejstvovao ekshumaciju posmrtnih ostataka podunavskih Nemaca (žitelja Srema i državljana Kraljevine Jugoslavije) koji su nakon Drugog svetskog rata postradali u tamošnjem logoru Svilara. Mnogi su bili iznenađeni, jer čak ni neki Mitrovčani koji su krajem rata već bili odrasli ljudi ne sećaju se logora, ali ne zbog toga što su im sećanja izbledela, već zato što je priča o rešavanju problema nemačke manjine u tada novostvorenoj državi bila tabu tema.
GOLGOTA: Početkom oktobra 1944. godine, ubrzo nakon oslobađanja Vršca od nacističke okupacije, počela je ponekad dobro organizovana, a nekad haotična odmazda nad podunavskim Nemcima, sprovođena od strane nekih pripadnika komesarsko-oznaškog aparata novoustoličene vlasti. Da je ipak postojao kakav-takav plan da se protera i poubija većina podunavskih Nemaca koji su živeli u predratnoj Jugoslaviji, govori i činjenica da su oni sistematski internirani, neki ubrzo zatim ubijani, a drugi odvođeni u „radne“ logore u kojima su izgladnjivani, mučeni ili radili teške poslove pod nemogućim uslovima. Njihovi tamničari ipak su se plašili da bi se većina ostalih građana mogla pobuniti protiv ovakvog tretmana civila. Neki veoma hrabri pojedinci, među kojima je bilo i partizana sa velikim zaslugama u ratu i otporu okupatoru, spasavali su pojedinačne podunavske Nemce, pa i čitave porodice, što je u onoj situaciji bio veoma opasan poduhvat. Strah od bunta naroda, ali i potreba zametanja tragova zločina doveli su do svojevrsne seobe logoraša, koji su iz jednog odvođeni u drugi logor. Novi logori su otvarani, neki stari zatvarani, pa je krajem 1947. godine, kada je logoraškoj golgoti Nemaca manje-više došao kraj, bilo preživelih koji su bili u tri i više logora.
U Vojvodini, neka od stratišta na tom mučnom putu bili su logori: Molin, Knićanin, Kruševlje, Bački Jarak, Gakovo… Brojni logoraši su svoje stradalništvo doslovno okončavali u Svilari. Prema svedočenjima koje je prikupila Radna grupa za dokumentaciju Zadužbine za kulturu podunavskih Nemaca, u krugu nekadašnje predionice svile u sremskomitrovačkom naselju Hesna, početkom avgusta 1945. godine formiran je radni logor koji je raspušten 5. maja 1947. U njega su dovođeni Nemci iz Sremske Mitrovice i okoline, ali i iz zapadnog Srema, Bačke i Banata. U Svilari (i ostalim logorima) mučenja, glad, hladnoća, tifus i dizenterija odnosili su i po dvadesetak života dnevno. Neki preživeli podunavski Nemci deportovani su u SSSR, neki su uz pomoć prijatelja, ali i nepoznatih ljudi bežali iz logora, a mnogi koji su uspeli da prežive do zatvaranja logora, bežali su iz Jugoslavije kuda god su mogli. Mitrovčanin Jovica Stević, koji dugo godina proučava događaje u Svilari, kaže da „je u logoru umrlo ili ubijeno oko 2000 Nemaca, od kojih je 1033 poimence dokumentovano“, i dodaje, „mrtvi su prvo sahranjivani u masovnu grobnicu, na 50 metara od glavne logorske zgrade, a kada su se okolni meštani pobunili, tela su sahranjivana na jevrejskom groblju, pa kada su i Jevreji protestovali, žrtve su, u poslednoj godini funkcionisanja logora, sahranjivane na katoličkom groblju, tako da je teško reći koliko je mrtvih u masovnoj grobnici.“
ZABORAV: Kada je privatnik Mitar Tasovac kupio propalu fabriku nameštaja, koja se nalazila na mestu nekadašnje predionice svile, nije ni sanjao da je sa fabrikom u amanet dobio i teško breme prošlosti. Pošto nije uspeo da pokrene proizvodnju nameštaja, Tasovac je odlučio da fabriku sruši i na njenom mestu sazida poslovno-stambeni kompleks. Radovi na kopanju temelja bi sigurno uništili grobnicu, pa su se Jovica Stević i Hans Zupric zajednički angažovali da se izvrši ekshumacija posmrtnih ostataka žrtava i da se oni prenesu na katoličko groblje. Treba reći i to da, s obzirom na činjenicu da Mitrovica leži na ostacima rimskog grada Sirmijuma, tamo čovek doslovce ne sme da zabode ašov u zemlju, a da prvo ne pita Zavod za zaštitu spomenika kulture. Tasovac je firmu kupio 2003. godine, a dozvolu za izvođenje radova dobio je ove godine. Ni Zavod, ni prethodni vlasnik mu o grobnici ništa nisu rekli, a Zavod je „znao, morao znati“ za njeno postojanje. Gradski oci su za postojanje grobnice znali najkasnije pre godinu dana u trenutku izdavanja rešenja kojim se Savezu podunavskih Nemaca odobrava da na katoličkom groblju podigne spomen krst u znak sećanja na postradale logoraše.
Sve je, ipak, moglo da se završi mnogo lakše, ranije i sa mnogo manje prašine, barem one medijske. Još 2004. godine Stević se obratio tadašnjem gradonačelniku Sremske Mitrovice Zoranu Boškoviću sa molbom da pomogne u „popularizaciji činjenice da je na tom području nekada živela brojna zajednica podunavskih Nemaca, ali i bolne istine o logoru Svilara“. Da se nastavilo tim putem saradnje, Stevićevo otkriće da pored logora postoji i masovna grobnica ne bi 2006. godine jedino preko Ambasade Nemačke stiglo do Saveza podunavskih Nemaca, već bi i nova garnitura gradskih vlasti nastavila da podržava projekat o istoriji podunavskih Nemaca. Međutim, manje od mesec dana nakon razgovora sa Stevićem (a posle lokalnih izbora), Bošković više nije bio gradonačelnik, a sa njim su otišli i lepi planovi. Bošković kaže da tada „nije znao za postojanje grobnice“, ali je „uvek bio spreman za saradnju sa svakom nacionalnom zajednicom i pružanje svih vrsta pomoći“ i dodaje: „Žrtva bilo kog zločina nema nacionalnost, ona samo traži istinu i pravdu, i mora biti sahranjena na dostojanstven način. Isto kao što se zna da je na Spomen-groblju u Sremskoj Mitrovici, 1942. godine, ubijeno 7950 Srba, mora se znati i da je od kraja 1944. do sredine 1947. godine najstrašnijom smrću umrlo ili je ubijeno preko 2000 podunavskih Nemaca.“
PROCEDURE: Nakon što se Hans Zupric pismeno obratio predsedniku opštine Sremska Mitrovica, Zavodu za zaštitu spomenika kulture i većem broju gradskih službi, kao i ambasadama Nemačke i Austrije, stvar se pomakla sa mrtve tačke. U utorak 10. maja održan je sastanak nadležnih gradskih organa na kome je doneta odluka o zahtevu za ekshumaciju. Nažalost, do zaključenja ovog broja (utorak veče) nije bilo moguće saznati šta je odlučeno, pošto je načelnica Uprave za urbanizam, Vera Milak, „službeno odsutna“, a niko drugi „nema ovlašćenja da odluku saopšti medijima“. Osim pitanja o konačnom počivalištu žrtava, tu je i problem troškova ekshumacije. Naime, propisi nalažu da „u običnim slučajevima troškove snosi porodica preminulog“, ali s obzirom na to da je ovde reč o žrtvama masovnog zločina, prirodno bi bilo da troškovi budu pokriveni iz opštinske ili državne kase. Tog mišljenja je i Hans Zupric, koji kaže da „ga je iznenadilo veliko interesovanje medija“ i da se nada da će „na taj način tragična sudbina podunavskih Nemaca biti približena srpskoj javnosti i da će to dovesti do boljeg razumevanja dvaju naroda. Želeli smo da ti ljudi budu sahranjeni kako dolikuje ljudskim bićima i tako im vratimo dostojanstvo koje zaslužuju.“
Ambasada Nemačke je u ponedeljak primila zahtev Saveza podunavskih Nemaca, a u Ambasadi nam je rečeno da „već dugo sarađuju sa gospodinom Zupricom i njegovim savezom“ i da će „pažljivo proučiti njihov zahtev i učiniti sve što bude moguće kako bi im izašli u susret“. Ambasada Austrije još nije dobila pismo sa molbom za pomoć, ali su nam rekli da ga uskoro očekuju. Nadajmo se da će i lokalni organi u Mitrovici izaći u susret molbi Saveza podunavskih Nemaca i postupiti humano. Ostaje pitanje poslednjeg počivališta oko 250 Nemaca streljanih u novembru 1944. godine u delu Mitrovice zvanom Jalije, ali i drugih masovnih grobnica podunavskih Nemaca, poput one kraj puta Vršac–Vatin.
Rekonstrukcija vlade i Ružić na N1 nekako su postali ista tema. Kojom logikom, kojim putevima, nejasno je. Jasno je samo da je ovo jedno veliko prepucavanje dve vladajuće stranke, u kom su paramediji i megafoni vlasti samo sredstvo za slanje kriptičnih poruka na relaciji SNS–SPS. Niko se tu ne obraća građanima, niti su oni bitni
Šta će biti sa jednim bračnim parom i osam samaca na Slanačkom putu 51 kojima preti iseljenje? Ko je odgovoran? Šta kaže Grad, a šta izvršitelj Ratko Vidović? Konačno, zbog čega su građani u ovome duplo oštećeni i zašto mogu da se žale jedino sudu na Kipru
“Imaćemo povlašćene okrivljene. To će biti oni koje tužilac odluči prve da sasluša. Prvi okrivljeni će se saslušavati bez prisustva ostalih okrivljenih i njihovih branilaca. Kod drugog okrivljenog po redu saslušavanja, tokom davanja iskaza, moći će da prisustvuje samo prvi koji je saslušan sa svojim advokatom. Dakle, kada poslednji dođe na davanje iskaza kod tužioca, svi već saslušani sa svojim braniocima moći će da prate njegovo izlaganje i postavljaju mu pitanja, a on nije imao prava da ta pitanja postavlja njima. Kako će tužilac određivati i po kojim kriterijumima kog okrivljenog će prvog da sasluša, a koga kao drugog ili trećeg ili poslednjeg, nije propisano”
U Srbiji ima oko 3.600 kladionica, što je skoro duplo više od broja osnovnih i srednjih škola. U manjim gradovima su, pored pekara i apoteka, uglavnom jedini objekti. Ali fizičke kladionice danas čak više nisu ni potrebne da bi se razvila zavisnost od kocke jer se sve više mladih kocka onlajn. Šta (ne) donose nova zakonska rešenja
Uoči ovogodišnjeg Beograd Prajda, “Vreme” je istraživalo kako je o ovom događaju pisala ekstremna desnica u svojim Telegram kanalima i na Iks profilima. Parada “izopačenjačkih nakaza”, “parada bolesnika”, “parada degenerika”, “pederska parada”, “satanistička parada”, “parada srama” samo su neka od živopisnih imena kojima je na društvenim mrežama nazivana Parada ponosa
Skidanje pa vraćanje semafora na raskrsnici kod Ušća koja je pretvorena u kružni tok je još jedan eksperiment in vivo na Beograđanima
Šefica Evropske komisije donela je pohvale Vučiću. Ali, ništa lično, pa ona je ionako došla samo zbog posla, a ne zbog nekakvih „evropskih vrednosti“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
