Struja i problematični folder

Prvog dana po završetku božićno-novogodišnjih praznika po oba kalendara, gregorijanskog i julijanskog, udarna vest behu dva „milionska“ računa za struju, oba iz Niša: jedan od 13, drugi na 24 miliona dinara. Ta vest prouzrokovala je, ako bi se sudilo po onome što u novinama piše i čuje/vidi na elektronskim medijima, opštu sumnju u ispravnost računa, a argument za sumnju svodi se na „sigurni smo da smo u decembru potrošili manje struje“.

Zaista, šta je toliko neobično u tome da su decembarski računi za struju veći od novembarskih: decembar je hladniji od novembra, ima tu i nekih slava i proslava, potrošnja je uopšte uzev veća – vazda je tako bilo i biće. Ko u ovu konstataciju sumnja, neka pogleda račune od prošle, pretprošle i sve one iz onih prethodnih godina, ne koliko je to para bilo nego koliko piše da je kilovat-časova potrošeno, pa ako brojem ustanovi da prethodni iskaz nije tačan, neka slobodno kamen hitne.

NUMERA ET MESURA: Nema tu neke velike mudrosti: potrošnja električne energije se svuda u civilizovanom svetu meri na isti način kao i ovde – brojilom koje (pouzdano) radi na naučno dokazan način – o Fukovoim (vrtložnim) strujama je reč (Žan Bernar Leon Fuko, 1819–1868) i nema ni teorijske šanse, kamoli praktične, da brojilo izmeri više nego što je kroz njega „prošlo“. Sa druge strane, brojilo može da izmeri manje, jer ima tu i nekih mehaničkih delova – ležajevi zupčanika koji hoće i da „zaribaju“, ali istorija nije zabeležila da se neko na to žalio – da je brojilo izmerilo manje.

Tarifni sistem u prodaji/distribuciji električne energije je u Srbiji poprilično komplikovan: kilovat-čas ima različite cene u zavisnosti od toga kad je konzumiran, ali i koliko ih je – tih kilovat-časova ukupno konzumirano. Nije to, da ne bude zabune, zato što je Srbija komplikovana zemlja, rad se plaća, ako se plaća, onoliko koliko se plaća, penzije su onolike kolike jesu i tako to pa se električna energija (pravedno) shvata kao socijalna kategorija – da svako na tu blagodet pravo ima. Nigde, međutim, ne biva da se konzumirano ne plati, nigde sem u Srbiji.

SISTEMSKA GREŠKA: Ona dva niška računa dobar su primer za… Kako bi to moglo da se opiše? Bezobrazluk? Javašluk? Nekompetentnost?

Neko zaposlen u tom nekom javnom preduzeću koje distribuira električnu energiju očitao je neke brojeve na tom nekom konkretnom brojilu preko kojeg, po tvrdnji vlasnika, potrošnje i nema. Međutim, onaj neko koji je brojilo očitavao, zabeležio je promenu – prethodno stanje je bilo „4“, a novo je „2“, ergo, tog meseca je preko tog brojila konzumirano 9.9998 kilovat-časova električne energije. Da ne bi bilo nedoumica: reč je o dnevnoj potrošnji od 3333 kilovat-časova, odnosno 139 kilovata na sat. To je već trenutak za podizanje obrva: na računu piše da je odobrena potrošnja svega 5,75 kW.

Račune za struju obrađuju računari, prevedeno na srpski jezik – kompjuteri, koji rade onako kako su programirani: izračunavaju koliko treba konkretan potrošač da plati prema brojevima koji im se daju, a za sve što im se u zadato ne uklapa imaju ugrađenu proceduru koja one podatke koje njihova programska logika ne razume prosleđuje u poseban „folder“, e da bi neko inteligentan proverio o čemu je reč. Da se govori o inteligenciji tog nekog kome je računar taj problematičan račun na uvid i suđaje poslao, nije pristojno, ali bez sumnje je da ga taj neko pogledao nije, jer da jeste, na naplatu ne bi ni stigao.

I sa onim drugim „niškim“ računom slično je, mada ne i isto: na stranu što brojevi koje je čitač (kao) očitao nemaju ama nikakve veze sa onim što je na brojilu zaista pisalo, ali taj (kao) očitani broj ima jednu cifru više. Računar je to prihvatio jer mu (možda) programski nije definisan broj numera u nizu, ili je po onoj već opisanoj proceduri prosledio račun u „problematičan folder“, ali ne beše nikoga da to i vidi i u vezi s tim nešto i uradi. Tako je i nastao „slučaj struja“.

RADOST: Prva glava, na radost publike, već se zakotrljala: Nadzorni odbor EPS-a smenio je tek postavljenog direktora tek osnovanog preduzeća EPS Snabdevanje Dejana Vasića. Tako je to kad političke partije kadroviraju: eto, tek je bio postavljen, čestito nije ni seo u tu direktorsku stolicu, a smenilo ga.

Umesto njega imenovan je donedavni direktor Direkcije za distribuciju električne energije Željko Marković. Eto veselja: evo nekog koji se drugačije zove i koji je bolji od onog prethodnog, a u Ministarstvu tvrde da će ta promena da reši problem. Može biti da će biti, mada u svemu tome nedostaje i obrazloženje, objašnjenje ili šta već, zašto je onaj za koga se sad (kao) zna da nije dobro radio uopšte bio postavljen na mesto odakle je sad smenjen.

Kako god, prva izjava tog novog direktora bila je da broj reklamacija na decembarske račune nije bio mnogo veći od proseka, da je (inače) uobičajeno da bude između 20.000 i 30.000, a da se mesečno izda oko 3,5 miliona računa. To bi, o pretpostavci je reč, rekao i onaj koji je smenjen, samo što nije imao prilike. „Svaki direktor distribucije biće smenjen ukoliko bude bilo ponovljeno ovo ludilo koje je bilo sad“, rekla je tim povodom ministarka Mohajlović i dodala „da će ubuduće svi zaposleni u elektrodistribucijama čitati brojila uključujući i direktora ukoliko to bude potrebno“.

IZA BRDA VALJANJE: Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine obrazovalo je posebnu radnu grupu za utvrđivanje uzroka uvećanih računa za utrošenu električnu energiju i gas. Ova poslednja reč u prethodnoj rečenici je ključ celog dramoleta: monopol državne kompanije koja je u feudu dragog koalicionog partnera i koji, dramaturški se vidi ko ume da čita, to više neće biti.

Istina je da kod obračuna za isporuku prirodnog gasa nije reč o brojanju – očitavanju brojila, nego o tome šta se isporučuje. Za razliku od električne energije (koliko kilovat-časova u ovoj ili onoj tarifi i u ovoj ili onoj zoni/boji), prirodni gas se meri (samo) protokom. Koji god gas da protiče, brojilo se „vrti“.

Pre ne više od dve godine, pred „one“ izbore, jedan od čvršćih i svima razumljivih argumenata tada opozicione, a sad vladajuće stranke bejaše energetika: Zorana Mihajlović, ministarka energetike u sad već tehničkoj vladi, obećavala je potencijalnim zaokruživačima broja pod kojim je ta stranka bila upisana na izbornom listiću da će struja biti 20 odsto jeftinija, ali i da će, ako na vlast njena stranka dođe, „dovesti u red“ distributere prirodnog gasa. Plamen gasa koji sagoreva, govorila je tad, mora da bude plav, a ne žut.

Inače, boja plamena je slika temperature oksidacije/sagorevanja, a to je opet indikacija šta sagoreva/oksidiše: što je manja energetska vrednost gasa koji sagoreva, to je boja plamena „toplija“, koliko god to nelogično zvučalo.

„Gvint“ je u sastavu gasa koji se isporučuje potrošačima: koliko u toj smesi ima metana, koliko etana, ali i koliko ugljen-dioksida, koliko azota… Bila je onomadna predizborna priča, evo i sad je.